Scrigroup - Documente si articole

Username / Parola inexistente      

Home Documente Upload Resurse Alte limbi doc  

CATEGORII DOCUMENTE




BulgaraCeha slovacaCroataEnglezaEstonaFinlandezaFranceza
GermanaItalianaLetonaLituanianaMaghiaraOlandezaPoloneza
SarbaSlovenaSpaniolaSuedezaTurcaUcraineana

биологијаживотињазаконодавствоисторијакултуралитературамаркетингматематика
привредаразличитихрачунарарецептисоциологијатехника

Оптимална комуникација у позоришту

култура

+ Font mai mare | - Font mai mic






DOCUMENTE SIMILARE

Trimite pe Messenger

Из књиге УЗБУДЉИВО ПОЗОРИШТЕ, проф. Владимира Јевтовића

Први део:
Оптимална комуникација у позоришту
I Споразуми и неспоразуми глумаца и гледалаца

Позориште је место сусрета глумаца и гледалаца. Позоришна представа почиње у заказано време, а трајањем представе ограничен је сусрет две групе људи: после аплауза и поклона, глумци одлазе са сцене, а гледаоци излазе из сале. Сцену и салу дели једна линија која може бити видљива или не, која може имати различиту дужину и облик што зависи од простора и од врсте представе. Преко те линије глумци ретко прелазе у простор публике, али има изузетака који потврђују правило, док су покушаји гледалаца да пређу ту линију и 'уђу у сцену' увек имали разорне последице по представу.
Две суочене групе живих и присутних људи физички заузимају свој простор, али су целим бићем, свим чулима, емоцијама и маштом окренути ка 'супротној' групи. Наравно, глумци не гледају све време у гледаоце као што ови гледају у њих, али и кад гледају у партнера они своју акцију пројектују ка гледаоцима тако да се реч чује, покрет види, а значење онога што се на сцени чини разуме. Акција долази са сцене, а реакције из сале. Онда кад глумачка игра 'пређе рампу' успоставља се контакт, успоставља се коло пажње које глумци осећају као подршку и одобравање. Сваки професионални глумац уме врло прецизно да разликује врсте пажње, начин како публика прима представу и у детаљима и у целини. Питер Брук ми је, у разговору за време представе Вишњик у Позоришту Буф ди нор априла 1983. рекао:
'Представа мора да оствари контакт. Представа која не оствари контакт није представа. Представа је нешто што од глумаца иде право у публику и ту је неопходно много ствари: мора да постоји разумевање, потребни су заједнички језик, заједнички утицај, заједничка значења и заједничка осећања. Тако да, ако материјал омогућава разумевање, у врло широком смислу, онда је то задовољство, на овај или онај начин. Тек тада представа постоји. С друге стране ако све те ствари недостају, ако нема разумевања, не постоји заједнички језик, равнотежа је нарушена и представа нестаје. Тако можете рећи да се успех може схватити двоструко: ако успех значи комуникацију, успех је виталан. Ако успех постане бог, идеал и ако све служи њему, онда је успех врло лоша ствар.'[1]
Позориште се дешава између глумаца и гледалаца. Да би се остварила комуникација потребно је да се испуне одређени услови. Теоретичари комуникација би глумца назвали 'пошиљалац поруке', а гледаоца 'прималац поруке', превођење порука у речи, покрете, знакове 'кодирање', а примање знакова 'декодирање'. Глумац 'шифрује' поруку и шаље је, а гледалац је прима и дешифрује. Глумачка средства су 'енкодер', а чула, разум, машта, емотивно памћење су средства гледаоца или 'декодер'. Да би комуницирање било успешно све фазе у процесу комуницирања морају бити остварене уз висок степен способности: прво, извор мора имати јасну информацију, односно садржај који хоће да пошаље. Глумци морају знати шта раде и шта хоће да кажу публици својом представом. Ако ансамбл нема прецизну идеју о деловању представе, о жељеном ефекту код публике, онда ће извесно такав ефекат изостати.
Друго, порука треба да је тачно енкодирана у знакове који се могу пренети. Као читко писање или чиста интонација у музици, тако и идеја представе мора бити разложена у елементе (речи, покрети, сценографија, музика, светлосни ефекти) који ће чинити разумљиву целину. Елементи морају бити тако обликовани у знакове да помажу разумевању, а не да уносе забуну.
Треће, знаци треба довољно брзо и прецизно да се преносе до жељеног примаоца. Глумац мора имати довољно звучан и јак глас, артикулисан говор да се може разговетно чути на било ком месту у сали. Пластичност покрета неопходна је да би најудаљенији гледалац приметио покрет и разумео његово значење.
Битно је да се могућности и моћи глумаца подесе према способностима гледалаца да прате оно што им се приказује. На пример: глумац може говорити текст само онолико брзо колико гледалац може, не само чути, већ и схватити оно што слуша. Нагле промене ритма и темпа једне позоришне представе имају смисла само ако публика то довољно брзо може да прати. Грубо речено: 'капацитет емитовања' мора бити прилагођен 'капацитету пријема'.
Занимљива је ситуација када се на позоришним фестивалима прати превод представе преко слушалица. Прејак или претих говор преводиоца, кашњење у превођењу, а поготову покушаји преводиоца да 'глуми' све ликове док преводи више омета праћење представе него што помаже.
Четврто, порука треба да буде на исти начин декодирана као што је енкодирана. На дугим глумачким пробама глумци заједно са редитељем данима одгонетају сцену, тражећи начин да она узбудљиво делује или да буде врло смешна. А онда се догоди да се на премијери усред 'потресне сцене' зачује смех у сали. Или: редитељ је поставио представу у жанру фарсе. Цео радни процес био је врло забаван, али на премијери мук. У сали, у глумачким гардеробама, по ходницима. Кад се даје комедија у позоришту, а свуд влада тишина зна се да је дошло до потпуног неспоразума.
У позоришту се пресуда не одлаже: исте вечери је јасно да ли је рођена представа жива или мртва, да ли је публика радо са глумцима склопила споразум, или је то још један у низу непријатних неспоразума.
Пето, одредиште које је примило поруку даје одговор. У позоришту је конвенционални одговор аплауз на крају представе, понекад ређе на крају сцене, а сасвим ретко усред сцене, после потресног монолога или дирљиве сцене или сјајне комичне бравуре. Међутим, постоји читава скала аплауза које и глумци и људи који добро познају позориште лако разликују: од унисоног, френетичног преко коректног и пристојног до 'утешног' и аплауза из сажаљења. Понекад је гледаоцима на крају представе жао глумаца, али и себе. Премијера изазива интересовање управо зато што увек постоји неизвесност: да ли ће се глумци и гледаоци разумети или не, да ли ће се сцена и сала спојити у једно, заборављајући да су подељени 'рампом' или ће после представе и једни и други журити да што пре изађу из позоришта, свако на свој излаз. Долазећи на представу и једни и други су желели да се ускладе, а ако се то није догодило, онда није испуњен један од наведених услова.
Важан услов за успешно комуницирање у позоришту је заједничко искуствено поље глумаца и гледалаца. Комуникација је могуће само у оквиру заједничког (историјског, друштвеног, колективног) искуства. Многе навике, у оквиру једног културног подручја, могу бити препрека за припадника дошљака из друге културе. Исти знакови у оквиру разних културних подручја имају различито значење и изазивају различите реакције.
Одувек је у позоришту владало право гледалаца да реагују на оно што се одвија на сцени. Обична, здрава публика нема милости: она излази на паузи са представе ако јој је досадна. Премијерна публика, напротив, има много обзира, интереса, разлога да игра заинтересовану публику чак и кад то није. Али, већ после неколико реприза глумци знају колико ће још живети њихова представа.
Основно питање је како успоставити оптималну комуникацију између глумаца и гледалаца у позоришту? Који су оптимални услови који такву комуникацију омогућавају?
Најбољи глумци су они који су усклађени са својом публиком, али да ли се могу школовати глумци само за једну публику, за једну врсту представе, за један позоришни стил, или морају бити спремни да играју пред било којом публиком, било где? Да ли глумци морају бити спремни да подједнако добро обављају своје глумачке задатке у позоришној кући, у великој сали са хиљаду места или на малој сцени са стотину гледалаца, на отвореном простору, на тргу, у тврђави где се чују животиње из суседног зоолошког врта или на броду који плови око острва?
Како школовати глумце да буду спремни, психички и физички, да своја средства развију до нивоа који је неопходан да би се сваки задат садржај пројектовао до гледаоца? Какву технику треба да поседује глумац да би могао целога живота да игра многе ликове, да собом оживљује измаштане особе, да толико пута буде неко други, а да се на време врати себи и увек зна ко је. Глумачка професија захтева изузетну менталну стабилност, али и прилагодљивост, еластичност, рефлексе, значајан капацитет за емотивни доживљај. Он мора умети да разуме људе које је срео у животу. Најпре, да их добро види и чује, да их затим концентрисано прати док не 'улови' оно специфично 'како' један човек ради неку просту физичку или говорну радњу.
Постоје општа упутства, вежбе, тренинг, начин загревања за представу, али на крају сваки глумац има своју личну технику, свој 'систем' који му омогућава да решава проблеме на сцени, да се ослобађа стида и фрустрација. Постоје предмети у глумачким школама који помажу да се поједино средство што више развије, али на сцени сва та средства морају деловати јединствено. Не глуми се само 'из главе', већ целином бића. Добра глумачка техника јесте први услов могућности комуницирања у професионалном позоришту. Међутим, технички аспект глумачке професије органски је повезан са етичким. Како је глума увек колективни чин, постоји одређени неписани етички кодекс који се мора поштовати. Постоје правила о односима међу глумцима, о односу према публици, о односу према писцу чији се текст игра, одређена морална начела без којих позориште не би опстало. Етика и техника глуме међусобно се прожимају и подразумевају једна другу.
Кад прочитамо програм видимо Ко игра, кад прочитамо наслов комада и име аутора сазнајемо и Шта се игра, али не знамо Како. И зато са нестрпљењем очекујемо да почне позоришна представа. Да ли ће нам у току представе постати јасан разлог представе или Зашто?
Једно од првих етичких правила у глумачком ансамблу, кад почиње да се ради једна позоришна представа је управо право на питање: Зашто? Зашто радимо ту, а не неку другу драму? Зашто трагедију, а не комедију? Шта хоћемо да постигнемо? Шта чинимо нашој будућој публици представом? Постоје осим глумаца у позоришту драматурзи који предлажу репертоар, управе које доносе одлуке, редитељ који је плаћен да реализује концепцију представе. Али, ако глумци до премијере не схвате зашто играју ту, а не неку другу представу, то неће разумети ни публика. Однос глумаца и редитеља је однос међусобне комплементарности и одговорности. Онда када се тај однос схвати као ривалски, резултат не може бити представа која успешно комуницира са публиком. Последице њиховог међусобног 'ратовања' у току процеса пробања трпи невина публика.


Понекад, догоди се да једно позориште у низу изведе неколико успешних премијера, неколико успешних сезона за редом, када је сала тог позоришта пуна, када је тешко набавити карту за неку представу. То је знак добро изабраног репертоара, прецизно погођеног укуса публике у једној средини, укуса који се све време мења. То је доказ да је репертоар састављен према могућностима ансамбла, да глумачке поделе омогућавају што већем делу ансамбла да буде запослен, да може да доживи нове успехе.
Задовољни глумци, задовољна публика то је формула срећног позоришта и успешног управника. Успостављено је поверење између гледалаца и глумаца због кога се срећу што чешће могу. У таквом позоришту није редак случај да неки гледаоци више пута гледају исту представу. Култне представе се гледају више десетина пута. Да ли се то догодило случајно? Шта је било пресудно за успостављање таквог споразума? Репертоар, глумци, редитељи? Место позоришта? Или само Време тако хировито бира своје јунаке на одређено време, пре него што се окрене на другу страну и открије оне који су интересантнији, па самим тим и успешнији?
Рад који следи биће покушај да се истраже они елементи који утичу на позоришну комуникацију: од глумачке игре, просторно временских услова, до доживљаја публике.

II Глумачка игра

Глумац је човек који у току позоришне представе успоставља комуникацију са гледаоцима кроз акцију, кроз физичку и говорну радњу. Поступци глумца су резултат рада у току припремања представе када је одређен садржај, текст, сценарио оживљен у оквиру одређене редитељске концепције. Пробуђена машта, покренут процес асоцијација, проналажења личног оправдања за сваки поступак, за сваку сцену помажу глумцу да својом енергијом, својим животним еланом испуни сцену. Управо та енергија привлачи публику. Позориште се може дефинисати и као место привлачне енергије или интензивног живота. То је место где је могућа колективна трансформација перцепције на виши ниво, у одређеном времену, у ограниченом простору, у ограниченом контексту. Позориште је могућност која се пружа гледаоцу да увећа, у току извесног трајања, интензитет својих перцепција, асоцијација и емоција. Отуд узбуђење и задовољство.
Најбоље позориште је узбудљиво позориште.
Професионално позориште, за разлику од аматерског, у потпуности контролише сусрет између гледалаца и глумаца. Уместо произвољности, хаоса, нарцисоидне хистерије која каткад нема разумљиве везе са предложеним садржајем, радње глумаца морају бити артикулисане, партитура представе се мора одиграти како је утврђена. Глумац је одговоран према свим елементима те партитуре, као што су музичари филхармоније на концерту одговорни не само према нотама већ и према диригенту. У позоришту 'диригент'-редитељ од последње генералне пробе постаје 'невидљив', буквално не мора више да буде присутан, али се његово 'дириговање' мора осетити не само на премијери него и на свим репризама. Стара глумачка изрека: 'Пробе су редитељеве, а премијера глумачка' чедо је глумачког егоизма и кратковидости.
Глумац на сцени делује, а његове физичке и говорне радње гледалац опажа као објективне знакове. Глумац обликује објективне знакове чије порекло је у његовој субјективности. Ти објективни знаци постоје док траје глумачка игра и нестају кад она престане. Комуникација почиње и завршава се са почетком и крајем глумачке игре.
Глумац је у позоришту сабирно место свих знакова. Да би обавио свој задатак глумац мора имати своју технику. Глумачка техника омогућава емитовање и од ње зависи снага дејства, али од глумачке етике зависи садржај и сврха емитоване поруке. Зато се процес образовања глумца не може свести на тренирање техника и развијање глумачких средстава. Глумачка техника и етика су условљени једно другим. Глумачка техника се не може савладати без поштовања одређених етичких норми, али је освајање технике услов за бављење професијом у којој ће увек бити неопходна и глумачка етика. Техника је средство, а до сврхе се може доћи кроз свестан избор могућности на основу извесних етичких принципа у свакој појединачној ситуацији.
Последица супериорности етике над техником глумца јесте освешћеност глумца, његова делатна самосвест.

III Позориште: место сусрета глумаца и гледалаца

Позоришна представа је сусрет глумаца и гледалаца у одређеном простору, најчешће у позоришту, али и у другим отвореним и затвореним амбијентима. Могу се замислити многи концентрични кругови чији је епицентар линија у којој се додирују 'сцена' и 'сала' глумачки простор и аудиторијум. У првом кругу је оно што гледаоци и глумци могу видети. У другом кругу су, иза сцене, иза кулиса и завеса, позоришни радници од редитеља, сценографа, костимографа, мајстора светла и тона, шминкера до многих професија које су неопходне да би се остварила позоришна представа. Радионице, кројачнице, сликарски атељеи, тон студио, рефлектори, складишта костима, реквизите, сценских елемената из садашњих и бивших представа. Најзад, обавезан, глумачки салон уз сцену, друго најузбудљивије место у позоришту, поред сцене. Јер, глумци у свом салону живе, кад нису на сцени. Иза сале је фоаје у коме се у паузи коментарише први део представе. Разводнице са програмима, гардеробе, билетарница, све чешће ноћни ресторан или кафе са гостима који не улазе у салу. Трећи круг почиње од излазних врата са обе стране позоришта: јавно мњење, званично у медијима, чији су најважнији чинилац позоришни критичари, и незванично гласине, усмена реклама, али и интрига, недобронамерност, пакосна и конкурентска. У истом кругу су многе и разноврсне награде глумцима, редитељима, драмским писцима које додељује држава, град, удружење, листови, културне установе из истог града у коме постоји позориште. У четвртом кругу су фестивали широм земље на којима се процењују вредности, дају награде. Судбина многих представа и глумаца у рукама је жирија и оних који именују жирије. Пети круг чине гостовања у иностранству. Учешће на иностраном фестивалу, нека награда и похвалне критике су највећи домет коме се може надати једно позориште. Јер, успех у иностранству привлачи публику код куће, у матичној сали. Све почиње на 'рампи' кад се подигне завеса, када гледаоци виде и чују глумца на сцени. Ту настаје доживљај који може имати тако многострук и значајан ехо. Зато ћемо се овом приликом бавити 'првим кругом' простором који обједињује сцену и салу. Међу основним условима за успешну комуникацију између глумаца и гледалаца јесте адекватан простор. Избор простора зависи од сврхе представе, односно од очекивања потенцијалне публике у једном граду или извесног слоја публике у многим градовима света. Потенцијална публика је спремна да купи карте или ће то за њу платити владар, спонзор, мецена. Избор простора зависи од врсте садржаја, позоришног комада, жанра који се жели играти, дејства које се жели произвести у публици: забавити, критиковати, оплакати, опоменути, пробудити или успавати, бити огледало постојећег света или хоризонт сасвим другачијег света маште. Наравно да избор простора зависи и од глумаца који су на располагању, од њихових квалитета и мана. Или обратно: према простору неопходан је и адекватан избор глумаца.
У историји светског позоришта постоји неколико добрих примера да је пронађен оптималан спој свих наведених захтева па се може рећи да су та позоришта у свом времену, у својим местима пронашла оптималан простор за своје представе, за своју публику, за своје глумце.














Politica de confidentialitate

DISTRIBUIE DOCUMENTUL

Comentarii


Vizualizari: 1608
Importanta: rank

Comenteaza documentul:

Te rugam sa te autentifici sau sa iti faci cont pentru a putea comenta

Creaza cont nou

Termeni si conditii de utilizare | Contact
© SCRIGROUP 2019 . All rights reserved

Distribuie URL

Adauga cod HTML in site