Scrigroup - Documente si articole

Username / Parola inexistente      

Home Documente Upload Resurse Alte limbi doc  

CATEGORII DOCUMENTE





BulgaraCeha slovacaCroataEnglezaEstonaFinlandezaFranceza
GermanaItalianaLetonaLituanianaMaghiaraOlandezaPoloneza
SarbaSlovenaSpaniolaSuedezaTurcaUcraineana

биологијаживотињазаконодавствоисторијакултуралитературамаркетингматематика
привредаразличитихрачунарарецептисоциологијатехника

БАЛКАНСКЕ ПРОВИНЦИЈЕ

различитих

+ Font mai mare | - Font mai mic







DOCUMENTE SIMILARE

Trimite pe Messenger

БАЛКАНСКЕ ПРОВИНЦИЈЕ

Европско подручје почетком XVII века: три круга;



 

-          земље на северу Дунава, најудаљеније од центра Царства, су чиниле спољашњи круг, јер их је било најтеже контролисати;

-          у оквиру тог круга су се налазиле 2 румунске земље: Молдавија и Влашка, које нису чиниле интегрални део Царства, већ су биле одвојене земље хришћанских трибутара, нека врста вазалних држава; оне су задржавале своје владаре, племство, које су бирали међу главним породицама, али је њих морала да потврди Порта; задржавали су своје политичке институције, друштвену организацију и традиционалне везе са суседима: Хабзбурзима, Пољском, Трансилванијом и Русијом; султановим цивилним, војним и верским званичницима је био забрањен приступ;

-          основна обавеза вазала била је исплата годишњег трибута, пропраћена другим поклонима у новцу и натури (пешкеш); војводе су морале да следе султанову спољну политику, да буду пријатељи његових пријатеља, и непријатељи његових непријатеља, и да за султанову војску пошаљу одређени контигент војника;

-          ово правило није спречило неке војводе да одступе од њега, па је влашки војвода Михајло Храбри покренуо војни поход против Османлија 1595., али је уз помоћ Хабзбурга убијен;

-          Сулејман Величанствени је желео да и од Угарске начини вазалну државу тог типа, када је признао Јована Запољу за угарског краља после битке код Мохача; Запољина смрт и претензије Фердинанда Хабзбуршког су натерале Сулејмана да промени политику, те је централну Угарску директно потчинио свом царству, створивши Будимски беглербеглук, а статус вазала је резервисао за источни део Угарске, у чијем се средишту налазила кнежевина Трансилванија, док су север и запад Угарске остали Хабзбурговцима; Сулејман је Јована Жигмунда, Запољиног сина, крунисао за краља Трансилванских земаља;

-          ипак, вазалски односи Трансилваније су били лабави, и њен трибут је увек био знатно мањи него влашки и молдавски; Трансилванија је стално била на удару Фердинанда, па је Јован Жигмунд био принуђен да споразумом о миру у Сатмару 1565., што је потврђено споразумом у Спиру 1570, призна врховну власт Хабзбурга, постајући тиме двоструки вазал;

-          Трансилванија је унутар своје државе задржала првобитну организацију услед етничког и верског плурализма; у њој су постојале 3 нације чија су права била призната: Мађари, Секељи (мађарофона заједница) и Саксонци, колонисти немачког порекла, док Румуни нису признати као нација; исто тако, постојале су и 4 признате религије: католичанство и калвинизам (Мађари), лутеранство (Саксонци), и Унитаријанска црква коју је 1564. основао бискуп Клужа, Фрањо Давид (Секељи); друге вероисповести су толерисане, али нису биле и признате;

-          што се централне Угарске тиче, која је заједно са великим делом Хрватске и Темишварским Банатом, била интегрисана у Царство, била је сведена на режим какав је обично постојао у османским провинцијама, издељена на санџаке, уз тимарски систем, као и систем фискалних агената, кадија и гарнизона;

-          Угарска је била тампон-зона у сукобима Хабзбурговаца и Османлија од 1526-1606, тако да не треба да изненади њено нагло осиромашење, и прелазак са ратарства на сточарство;

-          ова османска провинција на самим границама османске експанзије у Европи, толико удаљена од престонице, је показивала више других особености; муслиманско становништво, сведено на мали број администратора, војника, трговаца и занатлија, било је смештено у неколико великих градова и утврђења, као што су Будим, Пешта, Печуј, Секешфехервар и Сегедин, где су заменили избегле Угре и Немце; већина ових муслимана нису били Турци, већ исламизирано становништво из Босне;

-          села су остала потпуно хришћанска, а исто је било и са десетак градова у средишту низије, међу којима су Нађкереш, Кечкемет и Цеглед били усмерени ка једном посебном развоју; становници руралног порекла ових равничарских градова у прошлости је успело да се ослободи неких пореза угарских великаша, а када су Османлије стигле, оставиле су им широку аутономију становништво је управљало само, а једини контакт са османским властима имало је у убирачима харача;

-          ипак, овде је владао режим двоструког сизеренства, који је представљао другу особеност угарске ситуације: по том систему, једна насеобина је плаћала порез обема странама, како османској, тако и хабзбуршкој, с обзиром на близину границе; у случају равничарских градова, угарски великаши су, иако ван земље, убирали порезе у градовима који су некад зависили од њих, иако су сад били у османским рукама;

-          одлазак Угара услед турског освајања је омогућио долазак босанских муслимана у градове, и шире, фаворизовао српску имиграцију у провинцијама на југу земље: у Бачкој, Барањи, Банату, Славонији и данашњој Војводини;Румуни су тада емигрирали источно од Тисе;

-          други круг су чиниле територије омеђене на северу Дунавом и Савом, на истоку северном Бугарском и долином Вардара; ова област је јаче интегрисана у Царство, а опет релативно удаљена од центра власти, имала је карактер пограничне територије према Венецији и Хабзбурзима, и била је отворена према спољном свету: Централној Европи и Средоземљу; и овде је муслиманског становништва било у неким градовима, насељима на путевима освајања и на некадашњим границама; муслиманског становништва је било и у селима, али не због турске колонизације, већ због преобраћења у ислам, и то у Босни и Албанији;

-          други круг је обухватао: Босну и Херцеговину, Црну Гору, Србију, Албанију и Грчку; била је на снази уобичајена провинцијска организација Царства, али са одређеном дозом изузетака и компромиса;

-          трговачка република Дубровник је успела да себи обезбеди посебну позицију, просперитет и важност захваљујући живој трговачкој активности и позицији излаза Балкана на Јадранско море; дубровачки трговци су били потчињени Венецији, па затим Угарској, али су на крају у Османском царству нашли заштитника од покушаја Венеције да их потчини себи, тако да су постали османски вазали 1458. и од тада је Дубровник редовно плаћао намете султану; захваљујући томе, Порта је Дубровнику омогућила трговачке повластице у виду ниских царина; њихова трговина имала је упориште у свим центрима османске Европе, изузев западне Босне, Грчке и југа Бугарске; њихове колоније су биле организоване у самоуправне општине на челу са трговачким скупом и уживале су фискалне привилегије;

-          Црна Гора, природно заштићена планинама, одолевала је све до 1499. османским освајањима, а исте године је и црногорски излаз на море, Котор, предат Млечанима; због немогућности организовања тимарско-спахијског система услед локалних побуна, Османлије су Црну Гору претвориле у царски хас; сиромаштво ресурсима је одвратило Османлије од значајнијих иницијатива за успостављање непосредне контроле, тако да су се задовољили лабавим сизеренством на бази теократије: почев од 1515. православни владика Цетиња је носио титулу кнеза-владике Црне Горе, а бирао га је народ и свештенство;

-          у Албанији, раније османско присуство је угрожено устанком Ђурђа Кастриота између 1444-1466, тако да је званична управа и тимарски систем успостављен само на југу земље, међу Тоскама; северно од реке Шкумбе у планинама, друга етничка група, Геги, задржали су одређену аутономију у оквиру традиционалног племенског система; основна јединица била је племе (фис), предвођено најстаријим мушким чланом; једно или више племена чинило је аутономну територијалну јединицу, бајрак, на чијем се челу налазио бајрактар, наследни вођа који је судио по обичајном праву; више бајрака чинило је племе којим је управљао један члан највиђеније породице; скупштина која је окупљала мушке чланове племена се бавила значајнијим питањима; Османлије су тешко успевале да сакупе порез од овог непокорног становништва, и уместо тога су добиле помоћне трупе;

-          територију Грчке је сачињавало више планинских и изолованих зона чија је географска конфигурација терена допринела да их учини практично независним од османске власти; то је био случај са полуострвом Мајна на југу Пелопонеза, облашћу Сули у Епиру и облашћу Аграфа на Пинду; такође, манастири на Светој Гори су образовали своју теократску православну републику, која је формално признавала власт султана, а од њега добила одређене повластице и ослобађање од неких пореза; позиција егејских острва, као што су Родос и Хиос, била је повољна за стварање самоуправе;

-          у самим провинцијама су се јављали посебни случајеви где су градови уживали привилеговани статус, као што су Сарајево и Јањина, настањени искључиво муслиманима, где трупе нису залазиле, а имали су право на самоуправу;



-          међу Словенима и балканским Власима (?), неке заједнице су сачувале наследне вође, од преосманских освајања: на нивоу области кнез, на нивоу села примићур, чија је власт била потврђена султановим бератом; служили су као посредници између локалног хришћанског становништва и османских власти, обезбеђивали су ред и мир и помагали у убирању пореза;

-          у Босни и Херцеговини је стара феудална класа предњачила у исламизацији тих земаља, задржавајући притом део добара и утицаја; хришћанско становништво је давало мартолосе, дербенџије и војнуке;

-          први круг је обухватао Бугарску, Тракију, Тесалију, Македонију и Добруџу; у овим областима је централна власт била стриктна, најчвршћа и најригорознија, с обзиром да су ове области биле најближе двору у Истанбулу и Једрену; прве су освојене и прикључене царству, па су тако изгубиле везе с остатком Европе; муслимански елемент је био израженији, тако да је муслимана било не само у градовима, већ и на селима где су чинили муслиманску рају; та раја могла је да потиче од преобраћеног локалног становништва као што су Помаци исламизирани Бугари, али су у њу уврштавани и Татари, емигранти турског рода, који су дошли из Анадолије по освајању Добруџе; турска колонизација је била масовна само до XV века, тако се објашњава да су Турци населили само провинције које су прве освојене касније, услед надирања Сафавида, прекинута је миграција турских племена из централне Азије, па је Анадолија престала да буде извор емиграције ка Европи;

Класичан режим: нацрт биланса;

 

-          османске власти нису тежиле преобраћењу локалног становништва и отуђивању од традиције, већ су му омогућили контакт са спољним светом, очување институција и обичаја у зонама са широком аутономијом;

-          иако су у периоду освајања Османлије знале да знатно опустоше области, оне су одмах након освајања тежиле да успоставе ред, да установе тимарски систем и редовно плаћање пореза; нису мењали стари фискални систем, чак су га и ублажавали, а регулатива за провинције је одређивала обавезе поданика, замењујући државним законом похлепу и произвољност бивших локалних феудалних односа;

-          османски режим није показивао склоност ка асимилацији, што је било од значаја за области са примарно хришћанским становништвом;

-          поред јеврејских градских колонија и јерменских насеобина, Балканско полуострво је било насељено католицима у Босни, Херцеговини и на северу Албаније, док су остатак полуострва чинили православци; Турци су 1393. укинули Бугарску патријаршију, а 1459. су исто учинили и са Српском; овакав развој догађаја је омогућио грчкој патријаршији да поврати свој потпуни суверенитет; став Мехмеда II је био одлучујући, пошто је он, да би одржао добре односе са становништвом покореног Цариграда и онемогућио га да затражи помоћ од западних хришћана, поставио Георгија Сколарија, грчког свештеника, за патријарха под именом Генадије; цариградском патријарху је дата духовна превласт над свим православним хришћанима у Царству; целокупно високо свештенство је било ослобођено џизје, владике и манастири су могли да имају тимаре, а црква је играла значајну улогу у османској власти; патријарха је потврђивао султан бератом, након избора од стране синода; патријаршија је намиривала своје обавезе Ризници првобитно у виду поклона (пешкеша), а затим је регуларно убиран харач, од 1474.;

-          деловање верских власти је још увек било усредсређено на духовност, док су правну моћ имале на свештенство, и код лаика за питања приватног права (венчање,наслеђе) и верског васпитања; пресуде су биле доношене на бази римског права, а главни извор је био Хексабиблос Константина Харменопулоса из XIV века;

-          монопол грчке цркве је у XVI веку био ограничен, услед релативне аутономије Охридске архиепископије, као остатка бугарске аутокефалне цркве, као и поновног обнављања српске аутокефалне цркве у виду Пећке патријаршије 1557, што је иницирао тадашњи велики везир Мехмед Соколовић, пореклом Србин, регрутован девширмом;

-          на Балкану, као и у остатку Царства, разне јеврејске и хришћанске заједнице су уживале статус зимија, који је исламским законом био намењен народима Књиге допалим под муслиманску власт; они су могли да задрже своја обредна места и да исповедају своју веру;

-          ако су неки од султана падали у искушење да изврше масовно преобраћење, супротно одредбама шеријата, они би од тога били одвраћани; под таквим условима, спровођење девширме у Анадолији и на Балкану представљало је једино значајно непоштовање толеранције коју је прописивао шеријат; ипак, та мера је омогућавала појединцима који су њоме обухваћени успех и напредак у друштву, а тицала се једног малог дела хришћанског становништва; преобраћења осталих су била малобројна и покренута могућношћу успона на друштвеној лествици и фискалним погодностима;

-          иако су немуслиманске заједнице Балкана захваљујући очувању своје вере и верских институција очувале и свој идентитет, њихове зимије у Царству су заузимале нижеразредну позицију поданика другог реда; осим плаћања џизје и испенџе, постојале су и друге дискриминаторске мере: немуслимани нису смели да јашу коња, нити да носе оружје (изузев хришћанских одреда мартолоса, дербенџија, војнука), морали су да носе другачију одећу, одређени делови ношње и одређене боје су биле резервисане само за муслимане; шеријат је забрањивао да верске и цивилне грађевине неверника превазилазе у висини муслиманске, била им је потребна дозвола за поправку својих културних здања, док нова нису смели да граде, све њихове прославе су морале да протекну без икакве помпе;

-          зимије су биле потуно потчињене султану, што је била главна клаузула у споразуму о зимијама, као интегралном делу централне власти, неопходним уточиштем од самовоље и пљачке локалних моћника;

1606-1774: транзиција;

 

-          први знаци пометње у државној равнотежи су се јавили већ од друге половине XVI века, када је Царство захватила финансијска криза, пропадање класичних институција, рушење традиционалног поретка, губљење ефикасности војске, а кобно је било неприлагођавање у односу на противнике;

-          споразум потписан код Житва-Торока 1606. је показатељ тог слома, када је султан услед исцрпљујућег Дугог рата са Хабзбурзима био принуђен да о миру преговара на бојном пољу да би добио одрешене руке у сукобу са Персијом; султан је Рудолфу Хабзбуршком признао царску титулу и назив цезара, а одустао је и да тражи трибут од германског монарха, тако да је симболично напустио тежње за свеопштом надмоћи;

-          након реда и релативног мира у класичном периоду, балканске провинције су увучене у период немира, што због унутрашњих немира, што због директног увлачења тих провинција у европске ратове; период између споразума у Житва-Тороку и Кучук-Кајнарџијског мира из 1774., што је био почетак мешања Русије у османске послове и Источно питање, био је период транзиције за балканске провинције;

-          старе институције су остале на снази, али су под утицајем кризе система промениле своју суштину и стварни садржај; иза наизглед непромењене фасаде, успостављали су се нове друштвене и политичке организације, тако да је дошло до великог јаза између закона и чињеничног стања: стицање нових богатстава, образовање нових поседа и успостављање нових власти, у великој мери проистичу из противзаконитог присвајања; држава је по потреби сарађивала са њима, а исто тако и елиминисала нове узурпаторе;

-          територијално повлачење је започело, али је захватало тек крајње границе Царства; такође, долазило је до побуна међу потлаченим становништвом, пре свега због неправде, пљачке, осиромашења; извођене су у име старог поретка, који је гарантовао сигурност, просперитет; османске власти су још увек имале адуте, јер односи са хришћанским државама нису још били толико лоши, али је контакт тих држава са балканским становништвом имао значаја у каснијим народним преокретима;

Ратови и геополитичке промене;

 




-          у периоду од скоро два века између потписивања два поменута споразума, рат је са својим последицама био пресудан фактор у еволуцији балканских провинција;

-          рат ипак није био константан периоди мира били су између 1606-1645., када је започео Кандијски рат са Венецијом, а затим између потисивања мира у Београду и почетка руско-турског рата, у периоду између 1739-1768.

-          од 1645-1739. је Османско царство било у сталним ратовима: Кандијски рат (1645-1670), затим сукоби са Хабзбурзима из 1663-1664, па против Пољске (1672-1676), затим Русије (1677-1681), и онда рат против Свете лиге (1683-1699), коју су чиниле Аустрија, Пољска, Венеција и Русија, а 11 година после потписивања Карловачког мира, већ од 1710-1739. је дошло до скоро непрестаних сукоба са Русијом, Аустријом и Венецијом;

Подолија и Украјина;

 

-          наспрам држава које су и саме ослабиле, Османско царство је захваљујући делатности великих везира, прва два Ћуприлића, остварило последња освајања: то је био случај са Пољском под слабом влашћу Михајла Вишњовјецког;

-          Ахмед Ћуприлић је себи поставио задатак да на уштрб Пољске обезбеди одбрану против пољског и руског напредовања ка југу, освајањем област која би употпунила трећи круг европских поседа; у томе му је помогао козачки вођа Пјотр Дорошенко, који је пружао отпор и Русима и Пољацима, у жељи да постане хетман (атаман) уједињене Украјине, у вазалном односу према султану, попут румунских земаља;

-          након похода Мехмеда IV у тој области, пољско-османски споразум из Бучача (1672), потврђен споразумом у Журавни (1676), признаје султанову директну власт над Подолијом, коју он трансформише у ејалет Камениче (Подолски Камењец), док му се признаје превласт над Украјином;

-          ипак, ово закаснело проширење је било само привремено: већ споразумом из Радзина (Бахчесараја) потписаног с Русијом 1681., Порта се одриче Украјине, а Карловачким миром 1699. враћа Пољској Подолију;

Крит и Пелопонез;

 

-          додатне територије, одузете Венецији, показаће се као земље које су знатно дуже остале у оквирима Царства: освајање Крита је било напорно, али ће оно учврстити освајање Балкана, преносећи га на најјужнији део полуострва;

-          за Крит је поновно успостављена стара пракса великих провинцијских пописа становништва с краја претходног века; процес исламизације османског права који се у међувремену догодио је био видљив у оквиру земљишног и фискалног законодавства за ту провинцију: повратком на исламску традицију држава овде не присваја добро обрадиву земљу, већ је оставља у пуно власништво критским сељацима, са свим наследним правима; ипак, оваква земља је сматрана неверничком, и на њу је плаћан харач;

-          с друге стране, прописи за Кандију (Ираклион) и Канеју (Хања) одбацују неканонске таксе, као право на тапију, испенџу, право на венчавање итд., осуђујући као срамотне иновације вековну праксу османског фискалног система;

-          под доминацијом ислама, велико православно полуострво је постало једна од главних зона исламизације османске Европе: у току једног века је половина становништва преобраћена, иако је пре тога 450 година Крит био под влашћу католичке Венеције;

-          када је у питању Пелопонез, чинило се као да је Венеција успела да ту нађе компензацију за губитак Крита; у време рата са Светом лигом, за освајање тог полуострва где је Венеција изгубила поседе 1540, био је заслужан Франческо Морозини; ово освајање је Венецији признато Карловачким миром из 1699.;

-          ипак, млетачка власт је кратко трајала: већ 1715. су трупе великог везира Дамад Али-паше поново освојиле Мореју, са одобравањем грчког становништва које није подносило верску политику млетачких власти, јер су Млечани забрањивали именовање владика, ниже свештенство су ставили под католичку хијерархију, и ширили су прозелитизам; млетачка управа је била ефикаснија у скупљању пореза, а мање је подржавала локалне аутономије;

-          Пожаревачким миром 1718. се Венеција званично одрекла овог поседа;

Угарска и Трансилванија;

 

-          османски поседи који су били изгубљени у том периоду, изгубљени су у ратовању са силама чија је моћ расла; сви ти поседи припадали су трећем кругу османских поседа, налазивши се било на северу линије Дунава и Саве, било на северној обали Црног мора;

-          повлачење је почело да се најпре одвија у првој од тих двају зона; након низа османских пораза, Карловачким миром су Хабзбурговци добили османску Угарску и њене јужне области између Драве и Саве; само је Темишварски Банат остао у рукама Османлија;

-          друга већа последица Карловачког мира је била крај османског суверенитета над Трансилванијом; између 1613-1648, та кнежевина је успела да води независну политику захваљујући енергичним војводама као што су Габор Бетлен (1613-1629), затим Ђерђ I Ракоци (1629-1648); њихово богатство, стечено трговином и конфискацијом земље, омогућило им је стварање јаких трупа, те су тако интервенисали на страни протестаната у Тридесетогодишњем рату и вршили велики утицај на влашке и молдавске војводе;

-          опоравак Османлија за време прва два Ћуприлића је омогућио да се потпуно реафирмише ауторитет султана над читавом земљом; војвода Ђерђ II Ракоци је свргнут 1657. због подршке коју је пружио Шведској, противно вољи Порте, у пољско-шведском рату, а кнежевину су освојиле османске и кримске трупе; Османлије су устоличиле нове војводе: Акоша Барчаја (1658-1660) је поставио Мехмед Ћуприлић и наметнуо му плаћање ратне одштете и повећање трибута, док је Михајла I Апафија (1662-1690) поставио Ахмед Ћуприлић; ово последње постављење је одбацио цар Леополд I (1657-1705), што је био непосредан повод за рат између Аустрије и Турске 1663-1664; упркос сјајној победи код Сент Готарда, Леополд I је пожурио да са Турцима потпише примирје у Вашвару 1664. где је Апафија признао за војводу;

-          аустријски успеси у рату Свете лиге су омогућили Леополду да поврати изгубљену прилику: споразумима у Бечу и Блају 1686. Леополд I je наметнуо свој протекторат војводству, као и присуство хабзбуршких гарнизона у градовима, и годишњи намет од 700.000 флорина; 1691. је издао diplomu leopoldinum, одређујући тиме принципе укључења Трансилваније у хабзбуршке оквире: она ће остати независна кнежевина и неће бити припојена Угарској, док три нације и четири признате вере задржавају своје привилегије, а земља је морала да плаћа годишњи трибут од 50.000 талира у миру и 400.000 флорина у рату;

-          после смрти Михајла I Апафија, Порта је поставила новог војводу, Имре Текелија, али је он владао само месец дана; сабор Трансилваније је прогласио Михајла II Апафија, али ни он није прошао боље, јер га је одбацио Леополд I, и на његово место поставио Ђерђа Банфија (1692-1704); утврђујући такву ситуацију, Карловачки мир је одредио да Трансилванија остаје у поседу Аустрије;

-          Пожаревачким миром, Аустрија је комплетирала своја освајања анектирајући поново једну османску провинцију, ејалет Темишвар, или Банат; осим што је господарила Угарском, Аустрија је могла да покрене поход јужно од Саве, освајајући Београд и север Србије, али то није дуго задржала, пошто је Београдским миром та област враћена Османлијама;



Румунске земље;

 

-          упркос неколиким озбиљним упозорењима, ратови с краја XVII и у XVIII веку нису довели у питање суверенитет Порте према двема дунавским земљама: Молдавијом и Влашком ;

-          током XVII века су повећани намети; током војних похода које је османска војска покретала у тој области, плењења су доста тешко пала сељацима;

-          ако се изузму две деценије које је обележила владавина двојице енергичних војвода, Матеја Бесараба у Влашкој (1632-1658), и Васила Лупуа у Молдавији (1634-1653), политичким животом у ове две земље су управљали бојари; они су за своје богатство и моћ имали да захвале дарованим земљишним поседима и фискалним концесијама које су им одобрили кнезови, и растућим правима над сељацима која су им одобриле војводе да би обезбедиле њихову подршку; почев од краја века, војводе су ишле дотле да им додељују земљу која припада градовима, а касније и саме градове; они који су радили на земљи која им је припадала су од слободних сељака постали нека врста кметова, што је бојарима дало могућност да појачају притисак и повећају извоз пољопривредних производа у суседне земље;осим бојара, велике земљишне поседе су добијале цркве и манастири, као и они са Свете Горе;

-          политичке снаге ове две земље су биле подељене у погледу сукоба с краја XVII века, у којима је њихов османски сизерен заратио са Аустријом и Русијом; бојари су се поделили на проосманску, прохабзбуршку и русофилску странку; у Молдавији је забележена и пропољска оријентација; почев од потписивања руско-турског мира у Радзину (1681), којим је призната руска доминација над источном Украјином, појачан је притисак на политички живот Молдавије (први пакт о савезништву је потписан већ 1656.)

-          војводе су могле да се одрже на престолу само уз помоћ лукавости и дволичности; нешто пре смрти, 1687-1688. влашки војвода Шербан Кантакузен је започео тајне преговоре с Аустријом, док је мало касније, на исти начин војвода Молдавије, Константин Кантемир, потписао у Сибиуу 1690. тајни споразум са Аустријом, обећавајући јој помоћ против Османског царства, али је следеће године узео учешћа у борби турских снага у бици код села Зарнешти, код Брашова;

-          за војводе, навикнуте да околишају, руско-турски рат из 1710-1711. је значио тренутак истине; влашки војвода Константин Бранковану (1688-1711), је био познат по способности да маневрише између различитих страна, и тако сачува Влашку освајања и пустошења; пред почетак рата је потписао тајни споразум о савезништву са руским царем Петром Великим; Порта је у Молдавији 1710. поставила за војводу Димитрија Кантемира, са задатком да надгледа Бранковануа, али је и сам Кантемир био русофил; са Русијом је потписао споразум о савезништву 1711. у месту Луцк, у Волинији, према коме би постао наследни кнез независне Молдавије са руским протекторатом; са овом нереалном жељом је покренуо своје трупе с Русима, и у бици код Прута 1711. доживео пораз, па је пребегао у Русију, где је постао царски саветник; Порта је на његово место поставила Грка, Николу Маврокордата, сина бившег великог тумача царског драгомана;

-          Константин Бранковану се клонио да отворено стане на страну руског цара, чак је учествовао у османској победи; ипак, имао је много непријатеља: Маврокордат је вребао његов престо, пошто је Влашка била богатија од Молдавије, француска дипломатија је била забринута због његових намера, а породица Кантакузен, која је била у сукобу с њим, је одала егову тајну преписку са Бечом, па је он свргнут и отеран у Истанбул, где је морао да открије огромно богатство, а затим је погубљен; 1715. Никола Маврокордат преузима управу над Влашком;

-          именовање Маврокордата означило је у обема земљама почетак периода који се назива фанариотски, по грчком имену за фењер (фанари), којим је названа четврт у којој се налазила Патријаршија и богати Грци у Истанбулу, из чијих је редова регрутовано чиновништво за управу над овим двема земљама; ојачао је и утицај грчке цркве, па је и грчки уведен као богослужбени језик; грчке породице су се стапале са домаћим бојарима, па су постали румунизирани, а бојари грецизирани;

-          нови режим, који је Порта увела због непослушности, допринео је јачој интеграцији румунских земаља у оквире Османског царства; уместо војвода, великих бојара, који су бирани између себи равних, дошли су функционери Порте, који су проналажени у хришћанским званичницима из престонице, а на које су им указивали драгомани Дивана и флоте;

-          најважнији међу фанариотима-реформаторима био је Константин Маврокордат, који је био 4 пута господар Молдавије и 6 пута господар Влашке; покренуо је у обе земље у периоду од 1739-1749. пакет мера по угледу на Русију и Аустрију; новим статутом, старо наследно племство је постало племство на служби на руски начин; ногобројни бојари који су били ослобођени плаћања пореза су сада били ограничени у својим привилегијама, јер су мали бојари морали да плаћају личну таксу; контрола централне власти над локалном управом и примена реформи била је осигурана именовањем два чиновника у сваком срезу које је плаћала држава, а називали су се исправници;

-          кметство је правно укинуто, а сељаци су класификовани на основу броја говеда; враћена су им нека права одузета од стране бојара, а десеци и кулуци су били одређени декретом;

-          Аустрија је по одредбама Пожаревачког мира анектирала један део Влашке: Малу Влашку или Олтенију, али је већ Београдским миром она враћена Влашкој; истовремено, у Молдавији је дошло до краја руске окупације;

-          османски суверенитет над румунским земљама је угрожен руско-турским ратом (1768-1774), када су трупе Катарине Велике држале Букурешт и Јаши; оне су напустиле те градове после потписивања Кучук-Кајнарџијског мира 1774. , по коме Русија напушта и предаје Порти ове земље, али уз обавезу да Порта амнестира становништво и врати му добра и титуле, као и да омогући слободно исповедање вере и обнову и градњу цркава; Порта се обавезала да у наредне 2 године не намеће трибут, а Русији је омогућена интервенција у случају кршења одредаба мира;

-          овај рат је за последицу за Молдавију имао и уступање северозападне провинције Буковине, што је потврђено аустро-турским договором из 1775.;

Север Црног мора;

 

-          након војних похода Петра Великог на доњем Дњестру и Дону 1695-6., споразум у Цариграду 1700, у складу са руско-османским разграничењима из 1704. и 1705., потврдио је крај османског суверенитета над северним приморјем Азовског мора: утврђење Азов и његова територија прелазе у руке руског цара, док султану припада Казикирман и утврђења доњег Дњепра; споразум из Прута 1711. прецизиран споразумом из Цариграда (1712) омогућио је Порти да поврати територије; Порта је опет изгубила Азов Београдским миром и споразумом о разграничењу из Ниша (1739), али је уз интервенцију Аустрије и Француске договорено да тврђава Азов буде порушена, а територија демилитаризована;

-          према споразуму из Кучук-Кајнарџе, повлачењем својих снага је султан повратио своје позиције између доњег Дунава и доњег Дњестра, са градовима Исмаилијом, Килијом, Акерманом и утврђењем Озуом на ушћу Дњепра; насупрот томе, Азов је трајно припао Русији, која је добила и Јени Кале и Керч на југоистоку Крима, што јој је омогућило да обезведи везу између Азовског и Црног мора, а добила је на ушћу Дњепра и дворац Кинбрун (Килбурун);

-          споразумом је призната и слобода и потпуна независност Татара под вођством њиховог хана на Криму, што је значило и крај османског суверенитета над Кримским канатом, успостављеним још у време Мехмеда II, али је имлицирала и напуштање султанових поседа на југу Крима, на полустрву Таман и делти Кубана;

-          султан је с Татарима одржао још само верску везу, као калифе са члановима муслиманске заједнице; овај губитак је био болан јер се први пут радило о исламској територији.








Politica de confidentialitate

DISTRIBUIE DOCUMENTUL

Comentarii


Vizualizari: 1627
Importanta: rank

Comenteaza documentul:

Te rugam sa te autentifici sau sa iti faci cont pentru a putea comenta

Creaza cont nou

Termeni si conditii de utilizare | Contact
© SCRIGROUP 2019 . All rights reserved

Distribuie URL

Adauga cod HTML in site