Scrigroup - Documente si articole

Username / Parola inexistente      

Home Documente Upload Resurse Alte limbi doc  

CATEGORII DOCUMENTE





loading...

BulgaraCeha slovacaCroataEnglezaEstonaFinlandezaFranceza
GermanaItalianaLetonaLituanianaMaghiaraOlandezaPoloneza
SarbaSlovenaSpaniolaSuedezaTurcaUcraineana

биологијаживотињазаконодавствоисторијакултуралитературамаркетингматематика
привредаразличитихрачунарарецептисоциологијатехника

Опадање и пропаст српске државе

историја

+ Font mai mare | - Font mai mic







DOCUMENTE SIMILARE

Trimite pe Messenger

Опадање и пропаст српске државе.

Кад умре Душан, беше његову јединцу Урошу тек деветнаест година. Беше питом, побожан, добра срца, поверљив и без енергије то беху својства наследника царскога престола. Народ српски назва нејаким' иначе опште љубљенога и поштованога владаоца. Његовим ступањем на престо почиње опадање Србије. Тек што се Урош зацарио, а већ је на њ устао Синиша, царев намесник у једној јужној области. Овај Синиша, као што се чини, беше син Стевана Дечанског, и по томе млађи брат Душану од друге матере. Осим Синише беше још један огранак лозе Немањића. Било је потомака од Вукана, млађега брата Стевана Првовенчанога, и сви су ови заузимали висока звања у држави, али нису никад оглашавали своје право на престо.



Но Синиша, стриц новога владаоца Уроша, желео је, да према Урошу оствари своје старим обичајима освећено право наследства т. ј. прече право по старешинству. Нико не хтеде слушати Синишу и царева војска лако је растурила његову малу чету. Синиша би потиснут у Арбанашку. Опасност, која је с те стране претила Урошевом престолу, не бејаше велика и би са муке мало отклоњена. Но и сама та околност, што се могло огласити тако право, доказује, да Душанове нове наредбе не могаху коначно збрисати успомену старих обичаја и ранијег поретка, а доказује и то, да су Уроша заиста као нејака сматрали, јер се иначе не би нико смео посумњати о његову праву на престо. Душан не имађаше узрока да зазире од опасности таког покушаја.

Многи су узроци припомогли, да српска држава, која је тако на пречац доспела до врхунца својега развитка, тако исто брзо и тако рећи бурно јурне у бездан своје крајње пропасти.

Немања је ујединио већину српских земаља. Његови су потомци утврдили, што је оснивач династије створио, и српска је земља постала држава. У границама овога државнога склопа развило се политичко и друштвено стање у особитом правцу. Држава и црква, династија и народ слили су се у један заиста једноставан организам, који је несумњиво носио на себи у свему српски народни карактер. Србија при ступању Милутиновом на престо беше држава, чије се традиционалне и народне установе беху дубоко сродиле и срасле са бићем народа српскога, а која у осталом није надвисила своје суседе ни величином својега простора ни бројем својих становника.

Свака од ових држава: Византија, Мађарска и млетачка република, између којих се Србија углавила, могла би управо већу силу развити, кад би сву снагу своју прикупила. Но непрекидни ратови, које су ове државе међу собом водиле и унутрашњи немири, који су њихово кретање према иностранству слабили, помогли су Србији, да се не само одржи, него су још дали прилику, да се Срби мешају у послове својих суседа, и да границе своје државе на штету својих суседа прошире. Тако повољан развитак спољашњих одношаја, уз неоспорно снажан напредак унутрашњега развитка, допринео је, да је Србија од Милутинове владавине ступила као освајач на светску позорницу. Власт Млетака на балканском полострву није се никад простирала даље изван граница неких далматинских градова. У осталом ти су градови већ по своме положају могли и сами да очувају своју самосталност.

Краљеви српски ретко су кад нападали далматинско приморје, осим кадшто на Котор, и тим су се задовољили, ако су могли да закључе пробитачне трговачке уговоре са знатнијим приморским градовима. На тај начин задобили су за своје интересе и Млечиће, који су и тако требали савезнике, да би отклонили опасност, која им је претила од Мађарске. На северу и на западу могли су бити управљени ови српски освајачки планови само на Босну и на неке угарске покрајине. Али те српске тежње у оба правца показују слабе успехе. Ма да је Мађарска са својих дуготрајних грађанских бораба и због ратова са спољашњим непријатељима ослабила, ипак беше доста снажна да српске нападе успешно одбије, и ако је кадшто по неку провинцију изгубила, коју још не беше са свим освојила, али је опет ту доцније присвојала. У кршним планинама и узаним долинама Босне још се зарана развила беше тежња за партикуларном независношћу.

Осим тога борба, која је вековима трајала између католицизма, богумилства и православља, мешање и утицај римских папа и мађарских краљева, који се служише духовним и физичким оружјем, створише тако силну политичку ограду између Бошњака и Срба, те по крви и говору тако сродне браће, да је Срби не могоше никад више потпуно срушити. Неки делови Босне за кратко време беху сједињени са српском државом, но цела Босна није никад била саставни део Србије. Час по се подизао партикуларизам и мађарски утицај, и Срби су поседнуте области изгубили. И тако се српска завојевачка тежња могла остварити само у јужноисточном правцу на штету византијске државе. Кад је Милутин ступио на престо, већ беше прошло кратко господарство Латина у Византији. Али ни ова успостављена грчка царевина не беше у стању да поврати јединство државе. По имену је стајала пространа држава, али је у ствари ограничена била на границе Цариграда и на неколико Грцима оданих градова. Непрекидне борбе око престола, претенденти, суцареви, поједини силнији намесници у провинцијама, који се или као независни владаоци оглашују и као таки глобе народ; убиства, тровање, револуције и грађански ратови карактеришу ову периоду византијске повеснице. У таким околностима бејаше могуће, да снажни и одважни српски владаоци једну по једну област труле државе откидају, ма и по цену дугих и крвавих ратова.

Знамо, да се Душанова освајања простираху по Маћедонији, Епиру и Тесалији. И Јањина, главна варош данашње Арбаније, спадала је такође под његову државу. У овим новим провинцијама, које су на тај начин са српском државом спојене, живели су словенски становници само у северним крајевима, а даље на југу становали су Арбанаси, Маћедонски Власи и Грци. Истина да ово становништво не беше сродна маса, али то није био ни српски, па ни словенски живаљ. Ове су провинције, нарочито где су живели Грци, стајале на много вишем ступњу развитка, него праве српске области, но у њима се и морална поквареност у ширим размерама показивала. Дуготрајно византијско господарство створило је на политичком и црквеном пољу извесне установе, које су у оним пределима већ скроз проникле тамошњи народ, и које су тамо као традиционално и јасно обележено устројство стајале. Истина да Византија и царство у тим областима није баш у великом уважењу стајало, и да беху позорница безбројних револуција, али су опет за то више тежиле слабој дакле згоднијој, а уз то сроднијој старој владавини, него страном завојевачу, који је за тим ишао, да нове установе и нов поредак одомаћи.

Душан није био примљен као ослободилац од становника освојених провинција. До душе нико није жудио за тиранијом византиских намесника, али у ново основаној српској врховној власти нису налазили јемста за бољу будућност. Области су мењале господаре, само што су место старих тирана, на које су се већ навикли, добили нове, који осим тога беху туђинци. Уз то је још дошло Душаново понашање према цариградској патријаршији и прогонство грчкога свештенства. Ова наредба јамачно би доцније много користила, само да се држава одржала. У ово доба изазвала је само огорчење. Али не смемо прећутати, да је простор завојеваних провинција био већи од праве Србије, и да је јамачно и бројем становника ову надмашио. Српска је држава могла по том слати само управитеље у освојене крајеве, који су за тим, да би свој положај осигурали, принуђени били, да се некако природе са областима, које њиховом надзору поверене беху, не дирајући у њихова устројства, у њихове установе, и који се више понашаху као владаоци него као намесници. Народ, којим управљаху, беше навикнут на послушност, и некима од ових намесника пошло је за руком, да мање више стално утврде своју власт.

С друге стране, из ових принудних одношаја следовало је, да српска држава те освојене делове није могла да амалгамише, како би се по том с њом у једну једноставну органичну целину слили. Као што смо то у једној прилици казали, Србија не беше у стању, већ по природи саме ствари, да постане кристализациона тачка једној великој држави. Може бити да би у повољнијим околностима, да је н. пр. Душан дуже поживео и да су за њим дошли на владу њему равни снажни владаоци: да је распадање византијске државе напредовало својим природним током и да није ускорено навалом Турака; у таким околностима можда би се ово амалгамисање лагано довршило и да би се тако заиста створила велика српска држава. Како се пак од свега тога са свим противно збило, то су освајања, која су за Душанова времена представљала Србију као силну државу, постала управо узроком њене слабости. Душанова снажна личност спречила је ту могућност, да ма који од тих обласних управитеља покаже ма и најмању тежњу за независношћу. Али позније, кад се појавила згоднија прилика, нису се толико ти управитељи колико баш саме те области, једна за другом цепале од државе, или се журише, да се покоре силном освајачу и непријатељу, јер између њих и праве државне језгре т.ј. Немањићске Србије, не беше ни заједнице интереса ни прошлости.

Борба, коју је краљевска власт од Немањина доба водила противу властеоске силе, што беше на старом правном начелу основана, бејаше решена за времена Душанова у корист краљевске власти, али није поништила ни искоренила појмове, који владаху у кругу властеле. Неодољивој енергији врховне власти морадоше устукнути старински захтеви, и властеоство је без гунђања трпело што је и како је силни цар располагао највишим достојанствима а нарочито намесништвима у новим областима, у чему се он искључиво обзирао на користи својих личних приврженика, не осврћући се на повластице старих породица.

Криво бисмо судили, кад бисмо замислили, да се Душан служио само новим људима. Он се до душе служио и такима; али је главној властели само онда давао достојанства, кад је нашао, да је тога достојна. Таки поступак, који је у осталом одговарао начелу државне свемоћи, што је Душан заступао, наравно да је изазвао противност између присталица новога и старога поретка. И као што обично бива у таким случајевима желели су нови људи, слично захтевима старих породица, да њихова нова достојанства, и звања постану тако исто наследна, чему су се опет ове старе породице (као узурпацији) опирале. Све те тешкоће и противности нису изилазиле на видик за Душанове владе; у ствари су још и онда стајале и чекаху само на згодну прилику, па да што већом жестином продру на јавност.



То су били унутрашњи узроци пропасти Србије, који беху скривени нешто у самоме устројству државнога живота а у неколико поникоше из њенога потоњег развитка. Кобни су постали тек утицајем неудесних спољашњих околности.

У таким околностима на првоме месту изазива највећу пажњу бујна сила Османска. Као оно лагано набујала река, што се испрва овде онде изван својих обала излива, па се у небројеним потоцима разлије, тражећи згодно земљиште које би притисла, при том је кад што за кратко време поједини узвишенији хумићи мало потисну другим правцем, а најпосле савладавши све препоне, неодољиво својим валима васцели предео потопи, све што нађе собом понесе, крши, ломи, прождире; тако су ступали и Османи, од доба својих првашњих пустоловских разбојничких нападаја на илирско полуострво, све већом енергијом и у све већим масама, испрва као савезници византијских царева, а за тим као прави освојачи.

Незнатно местанце Цимпе бејаше прва тачка на обалама Хелеспонта, где се Османи угнездише на европском земљишту; не дуго за тим отеше Калипољ, а позније много важнију Демитоку. Сваком годином све већом силом ступајући напред дођоше и претише већ и Једренету. Душан је познао опасност, која се јављаше не само Византији, него и његовој држави. Кад се кренуо на свој последњи поход да освоји Византију, замишљао је да том приликом сломи и силу Османску. Умръо је пре, него што је могао да тај одсудан корак покуша и тако му име и слава остаде потпуна. Нема сумње, да га је баш испрва и послужила срећа, да ни он најпосле не би обуставио ту силну струју. Тек би је свакако могао уздржати, и то можда за дуже време.

Што се то није догодило, узрок томе ваља тражити нешто у личности Урошевој, а нешто у карактеру његова саветника, што му отац даде у помоћ. Овај саветник, коме је Душан на самрти поверио сина својега и владу своје државе, и у коме имађаше толико поверења, да се остали великаши пред њим морадоше заклети на верност тај саветник бејаше Вукашин, једна од најтрагичнијих личности у историји. Вукашин је пореклом јамачно из породице неког властеличића из Зете. Чланови те породице, по имену Мрњавчевићи стекли су жалосну славу у српској историји. Вукашин и оба му брата, Угљеша и Гојко, заузимали су велика звања за Душанове владавине.

Вукашин бејаше човек велике способности и необично енергична и издржљива карактера. Безгранично славољубље раздираше му душу, али док је на згодну прилику мотрио, умео је скоро за целога живота да смишљеним лукавством прикрије ту трзавицу душе своје. Неодољивом снагом воље своје корачао је предузетој цели и умео је да себи прокрчи пут ванредном својом умешношћу и лукавством. Осим властољубља не знађаше за друго осећање, а као роб ове страсти није зазирао од најбездушнијих и најсуровијих дела. А по што је у земљи заподео партајски раздор и грађански рат, по што је од већине српскога народа омражен преко мртвога тела последњег Немањића сео на престо и кад се већ као господар Душановог царства замишљао, паде на бојишту у борби противу Османа, који су са истока продирали. Србија постаде пленом освојача.

О одличној способности и енергији Вукашиновој сведочи већ и оно необично поверење, које му је Душан поклањао. Цар већ поодавно одликоваше њега између свију великодостојника, а кад му дође самртни час, тада Душан у присуству црквених и световних великаша нареди да Вукашин буде саветник и старалац његову сину Урошу и да у владавини веома пространу власт ужива. Ма како да је Вукашин вешто прикривао своје частољубље, опет је било неколико великаша, који су, баш за то, што су завидљивим очима гледали велику вдаст, која је њему поверена била, будним оком пратили сва његова дела, и већ одавно сумњаху у чистоћу његових намера. Али је последња воља силнога цара имала таку важност, да се мучећи њему поклонише. Благи и немоћни Урош наследио је од цара круну, а са овом и безусловну веру у Вукашина. Тако је овај испрва без приговора вршио власт у име својега штићеника, а овај није опажао, да само по имену носи назив цара. Али наскоро за тим прећаше опасност српској држави како изнутра тако и споља. О побуни Синишиној, која се збила у првим годинама Урошеве владе, већ смо говорили. Њу је Вукашин брзо савладао. Након једне године, 1357, нападе грчка војска на Србију, помогнута турским четама. Вукашин је успео, да разбије непријатељску војску у околини Пловдива (Филиба). 1358 г. подиже се на Србију Лајош Велики и босански бан. Вукашин је и ову опасност отклонио, уступком неких покрајина.

Ови успеси дадоше нову храну Вукашиновом властољубљу, и сад је већ отвореније радио. Управу над најважнијим областима подарио је својим рођацима и присталицама, а српске великаше, за које знађаше да су му непријатељи, почео је да гони. Између ових најодличније место заузимаше Лазар Грбљановић, по женском колену рођак Немањића. Лазар се одликоваше својом енергијом, храброшћу и љубављу за правдом. Он бејаше намесник северних државних покрајина, а на име Мачванске бановине, којој онда припадаше и један део Босне. Бејаше то човек створен за вођу опозиције, која беше противу Вукашина. Као што се чини, незадовољници великаши најпосле су успели, да поколебају царево поверење према Вукашину. Повод раздору између ових и Вукашина бејаше јамачно питање, да ли је Душан на самрти поверио управу државних послова Вукашину само за време или докле год овај буде живео.

Ово последње тврдио је Вукашин, а оно прво заступаху његови противници, великаши. Било да је, по једној хроници, народни сабор решио то питање противу Вукашина, било пак да је овај и сам приметио Урошево неповерење, тек доста то, да се Вукашин на скоро за тим у своју област повукао, која беше један део Маћедоније, где га Урош није више узнемиривао. Али се и ту није смирио, већ је ковао завере са грчким двором противу Уроша и Србије, а кад за то дозна млади цар и увиде опасност од Вукашинових замака, он се склони код вернога кнеза Лазара, који га јамачно увераваше, да ће на пролеће повести војску противу Вукашина, како би једном ослободио цара од Вукашинових плетака.

Вукашин видећи, да су му замишљаји осујећени, послужи се опет својим старим оружјем, дволичењем. Изненада дође у Призрен, где се улаже код Урошеве матере, удове царице, па писаше писма Урошу, молећи га да се врати у своју престоницу и да га сматра за својега највернијега поданика. Урош поверова лепим речима, врати се у Призрен, и у својој радости то се са Вукашином измирио, приреди велике свечаности и ловове. У таком једном лову 2 декембра 1367 године, Вукашин је сам или преко својих најамника убио Уроша, коме једва беше 30 година. Сумња је одмах пала на њега ма да је он то непрестано порицао. С Урошем је изумрла владалачка лоза Немањића. И ако можда беше далеких рођака, то право њихово на престо не бејаше тако поуздано, да би га могли огласити.

Уроша дакле можемо сматрати као последњега Немањића. С њиме леже у гроб величина а на скоро за тим и независност Србије. У осталоме знаци опадања већ се за његове владавине знатно намножише. Ми смо већ напоменули оне чињенице које су ускориле расулост државе. Напоменули смо и то да је она бујна експансивна тежња, која се појавила са Милутином, а која је у Душану имала највернијег представника све до његовог последњег тренутка, од једаред прекинута смрћу Душановом. За време Уроша Србија је водила место освајачких ратова само борбу за своју одбрану, и то баш онда, кад је одважан и енергичан напад био једини спас противу једног по времену све силније, непријатеља. То беше јасан знак наступиле слабости.

На глас, да је Урош умръо, сва се држава а нарочито права Србија, у црно завила. Народ љубљаше младога и доброга владаоца, а властеоство бејаше одано династији Немањића, и ако не баш сваком владаоцу. Видели смо, како је властеоство од Немањића па до Уроша више пута устајало противу законитога владаоца, али никад у корист странцу, већ свагда за љубав једном или другом члану краљевске породице. Династија Немаљњића беше, поред све непрекидне борбе са властеоством, чисто народна династија, чији опстанак беше спојен са појмом о држави па није чудо, што старо српско властеоство, које у тој породици гледаше оличено начело српске државне мосли, не хтеде да призна за својега владаоца наметиика који је одузео живот последњем потомку Немањића. После једногодишњега колебања, биће у почетку 1369-те године, метну Вукашин царску круну на своју грешну главу, али не узе на се назив цара, већ се назва само краљем, јамачно за то да би угодио сујети Византинаца, које је веома вређао српски царски назив, а на чију је помоћ Вукашин рачунао.

Вукашинова владавина више се простирала на јужне области. Језгра српских земаља, Рашка и северне области нису га признале. А Зета, у којој су Балшићи дошли на владу, остаде неутрална у тој размирици. На челу опозиције, као што већ знамо, стајаше кнез Лазар. За то се Вукашин прво на њ кренуо, и по што га је у више бојева победио, узео му је неки део његових области и потиснуо га је у планине крушевачке. Овим се грађанским ратом, као што се чини, користише и Мађари. Јамачно су у то доба Мачванска бановина и Београд опет Мађарској присаједињени, а то се можда догодило у години по смрти Урошевој, по што неки документи већ 1368 године спомињу Николу Гару као бана Мачванскога.




Било како му драго, тек је овај грађански рат учинио да је та знатна област изгубљена. Лазар бејаше побеђен, али му је снага остала несломљена. У договору са рашком господом, у пролеће 1371, спремаше се у бој противу Вукашина, али немогаше да то оствари. Те године се приближаваше знатна турска војска к српским границама, а то је обратило на се сву пажњу Вукашинову. Вукашин је добро рачунао кренувши се прво на Турке, јер да је ове победио, лако би се он разрачунао са својим непријатељима, са српским великашима. Беше велику војску прикупио, али ова, по речима једнога хроничара, бејаше састављена махом из Грка, Маћедонских Влаха и Арбанаса, што је јасан доказ да су Срби своје интересе одвојили од Вукашинових.

Вукашин је пун поуздања, разапео своје чадоре у Бугарској на обали реке Марице знајући да је његова војска бројем знатно већа од турске силе. Краљевска војска толико је сама себе прецењивала, да је заборавила на сваку опрезност, те се одала најразузданијим иступима. Тако се збило, да је на посматрање изаслата турска чета, дознавши стање непријатељскога окола, на Вукашинову војску ноћу јуришала, која се, савладана сном, тако тврдо успавала, да је Турци сву уништише. Вукашин није у боју погинуо, он је свој живот спасао у бегству, али га је при томе или његов слуга или неки Турчин, код којега се хтеде склонити, убио због блага, које је собом носио.

У кратком времену од четири године по други пут остаде престо без владаоца. Последњи, који је на њему седео, беше већ насилни овладач, који се на развалинама старе династије подигао, а кога најснажнији део народа никако није признао за владаоца. А сада је и овај овладач свој живот изгубио. Тиме беше широм отворено поље сваком властољубљу, сваком оглашавању права. По што лоза Немањића беше изумрла, то су стара властела наравно пре за тим тежила, да једнога из своје средине подигне на престо, него да се покоре каквом славољубивом пустолову. Знамо, да је кнез Лазар био вођ странке, која све до краја беше верна династији Немањића; он се највише борио против Вукашина. Природно је било, што су српска властела сада на њ погледала. У осталом кнез Лазар бејаше рођак Немањићима, а по својим личним својствима заиста беше у највећој мери достојан владалачког позива. Није дакле чудо, што је он био кандидат праве српске властеле.

Лазар не могаше без сваког противљења заузети престо. Не хтедоше се њему покорити нарочито намесници јужних и неких западних области. У грађанском рату, што беше за тим букнуо, коначно је искорењена породица Мрњавчевића, и 1377-е године налазимо царску власт у Лазаревим рукама, али се простор државе већ знатно беше изменио. У освојеним јужним областима независно владаху поједини моћни бивши намесници; у Босни се бан Твртко 1376-е или 1378-е године беше огласио за враља, али је над собом признао врховпу власт краља мађарскога Лајоша Великога. Али се Твртко, сматрајући себе за Душанова наследника, називаше краљем не само Бошњака него и Срба. Тада беше Твртко ујединио с Босном Травунију, Хум, па је и један део Зете захтевао. Тако дакле Лазарева држава већ није све српске земље обухватала. Нови владалац можда баш из тога узрока, или из поштовања према Душану и његовом несрећном сину Урошу, не хтеде се царем називати, него се служио називом кнеза.

Лазар беше храбар, енергичан и правичан владалац. Цео живот свој беше посветио цели, да обустави пад српске државе, и да овој стару славу обнови. Али се са силом супротних околности не могаше више један човек да бори, ма да се ванредним својствима одликовао и ма да је својим радом на далеко утицао. Милутин и Душан могли су своју жудњу за радом да задовоље, јер је уз њих стајао на сваку жртву готов, сложан и напредан народ. За времена Лазарева не могаше се на издржљиву борбу одушевити народ, који се на странке беше поцепао и који је сам од своје слабости зазирао. Могуће је, да је Лазар лично сам по себи и по својим способностима стајао на оној висини, на којој стајаше Душан; али помоћна средства, с којима је он располагао, већ не беху она иста. Најбоља воља, најревноснија тежња, најмудрија наређења бејаху осујећена малаксалошћу, неуздржљивим пропадањем народа, и разбише се о буру, која је споља придолазила.

После победе над Вукашином године 1371 учесташе освајачки покушаји Турака. Адријанопољ, Пловдив и Средац потпадоше један за другим њиховој власти. Велики део Бугарске постаде турска провинција и већ су османске гомиле, које продираху, узнемиривале Тесалију, Маћедонију и неке крајеве Арбанашке. 1386-е год. дође ред опет на Србију. По дугој опсади паде Ниш, и Лазар могаше купити мир ценом годишњега данка, и обећањем да ће давати војску у помоћ. Ти услови не беху још тако несносни, (1) али је Србија тиме изгубила своју самосталност и већ тада изгледаше, као васал султанов.

Посве је природно, да је тако понижење било несносно за Лазара, који је своју младост провео у двору Душановом те био сведок величине српске државе. Већ 1388-е године склопи савез са краљем Твртком, Ђурђем Кастријотићем, господарем арбанашким, и са још неким полузависним владаоцима, у цели општега рата са Турцима. Рат беше срећно отпочео, јер је Кастријотић успео, да разбије једно одељење Турака. Али се већ друге године сам султан Мурат стави на чело великој војсци. На Косовом Пољу био се бој одсудан, не само за судбину Србије, него и целога балканскога полуострва. 15 јуна 1389-е године на Видов дан побише се обе војске. Срећа је послужила Турцима и бој се сврши коначним поразом Срба и њихових савезника, као што се тврди, због издаје српскога војводе Вука Бранковића. Лазар у боју погибе, али и Мурат није доживео потпуну победу. По српском предању убио га је под његовим чадором Милош Обилић, који је кришом доспео у турски стан, а надао се, да ће убивши султана, изазвати забуну и страх код Турака. Оба владаоца погибоше, али је победа остала на страни Турака.

После кобне битке на Косову, Србија није одмах постала права турска провинција, али је престала да буде независна држава. Султан Бајазит даривајући владалачки престо Лазаревом сину Стевану, назва га деспотом. Али Стеван принуђен беше не само на плаћање данка, него је осим тога обвезан био да лично на челу своје војске војује у турским ратовима како у Европи тако и у Азији, било противу Хришћана на балканском полуострву или противу мухамедоваца, турских непријатеља. Крајем ХIV-ога века налазимо Стевана и његову војску при коначном покорењу Бугарске и у ратовима противу Влаха. Беху у боју код Никопоља, а 1402-е године у битци код Ангоре, где су својим ванредним јунаштвом задивили победиоца Тамерлана.

Изгдеда, као да беше поглавито начело српске политике у том времену: да се Србија одржи у што бољем, одношају са Турцима, па чак и о цену жртава, само да се земљи очува нека независност, бар у унутрашњим пословима. При свем том у српском народу није никад изумрла нада, да ће повратити своју стару потпуну независност. Ма колико да је Стеван Лазаревић верно вршио своје обвезе према султанима, за то је он ипак тражио на другој страни заштиту и ослонац. Пред своју смрт године 1427-е уговори савез са мађарским краљем Жигмундом, у коме признаје врховно господарство Мађарске над Србијом. За наследника после себе означио је Ђурђа, сина косовскога издајице Вука Бранковића. Бранковићи бејаху у оно доба силна и поглавита господа, а Стеван познајући Ђурђа, надао се, да ће овај бити најспособнији, да турским освајачким тежњама стане на пут. Ђурђе назива се испрва: Господар Србима, приморским и подунавским странама,' и тек доцније назива се деспотом.

Историја српскога народа у том времену испреплеће се са мађарском историјом, тако да се сдободно могу обићи појединости. Понашање Ђурђа Бранковића у битци код Варне и према Јовану Хуњадсиом, кад је овај после Косовске битке (1448-е) бегао, износе Бранковићев поступак у виду неверства и лукавства. Са српскога гледишта пак то Бранковићево дело не може се тако строго осудити. Он се јамачно трудио, да својој отаџбини поврати самосталност. Није никад потпомагао Турке у њиховим ратовима, као што је то чинио његов претходник Стеван, али се трудио, да их уздржи преговорима и обећањима, а кад то није помогло, он им је на мејдан излазио. Осећајући да је слаб, наравио да је тражио и савезнике на западу, и као најближем суседу обраћао се Мађарској. Али је опет и зазирао од растења мађарске силе, која је тако исто могла бити опасна српској самосталности, као и сила османска. Тим се објашњавају колебања и плетке Бранковићеве.

Кад Турци с великом силом на њ нападају, он позива у помоћ Хуњадскога. А чим би овај победио, одмах га остави, да не би мађарска сила одвише ојачала, и уздржава се да даље с њиме војује у продуженом ратовању. С тога опет побеђују Турци Бранковић се јамачно надао, да ће у турско-мађарској распри, кад обе силе малакшу, моћи у згодном тренутку да поврати изгубљену независност. Бранковић је радио као добар патриота, али га срећа није послужила, ток историјских догађаја не могаше изменити. Да се тадашња српска васална држава у са свим другом цравцу развијала, види се већ отуда, што у старије доба, за време краљева и царева, главне вароши и владалачке престонице беху свагда на земљишту тако зване Старе Србије, а Ђурађ Бранковић изабра себи за престоницу Смедерево на Дунаву.



После његове смрти, која се догоди 1456-е године, преотео је врховну власт најмлађи сан Лазар, а после њега, 1458-е до 1459-е Лазарева удовица Јелена носила је титулу деспотице. Али већ 1459-е године Мухамед II коначно освоји Србију и учини крај и последњем остатку привидне самосталности. Србија постаде непосредна турска провинција и би подељена на пашалуке.

Тај период захвата од прилике сто година, од Душанове смрти па до војне 1459-е године, за које је време, као што видесмо, српска држава тако брзо ишла на сусрет својој крајњој пропасти. Дошавши до ове тачке, нашу пажњу обраћа на се једна особита околност. Срби, који се доселише у VII-оме веку, изгдедају испрва у својој новој отаџбини као прави поданици византијске државе. Тај одношај наскоро се изменио, и жупани, ма да признаваху врховну власт централне власти у Цариграду, ипак се у границама својих властитих области у неколико као независни понашаху. Те области беху међу собом још веома лабаво спојене, а жупани више признаваху лични углед, него фактичну власт великога жупана. Немања је, који без сумње имађаше одлична својства државничка, успео у својим тежњама, да на српској земљи створи једноставну државу.

Међу тим се не да порећи, да је Немања био насилни овладач према тадашњим одношајима и према појмовима ондашњега поретка. Али је он своју цел постигао, и његова династија владаше двеста година над српском државом, која је све више добијала полета. Којим се путем Србија развијала, тим је путем опадала, само у преокренутом реду. Вукашин беше веома способан, славољубив и лукав насилник, али под његовом се владом већ распада јединство државе. После њега наступа период лабаве заједнице. Назив Господар Србима и приморским земљама и т. д.' тешко да беше што друго до празна титула. А наскоро се за тим оствари и зависан положај од оне силе, која се лагано угнездила беше на балканском полуострву.

По што су Османи после неколико година заузели Цариград, у Србији престаје и васални положај, и Срби постају поданици оне државе, којој беше престоница Цариград, као што они то бише и пре 800 година.

Пре него што проговоримо коју о положају српскога народа под непосредним господарством Турске, ваља нам у кратко поменути Босну а нарочито Зету. Као што већ рекосмо, у Босни је бан Твртко, већ за времена кнеза Лазара, узео на се назив краља, признавши врховно господарство Мађарској. После смрти краља Лајоша Великог, чини се да је неко време независно владао, али га је краљ Жигмонд на послушност принудио.

После смрти Тврткове, Босна постаде позорница најзаплетенијега стања. Врховна власт прелазила је са једне породице на другу, а често се налазило у исто вреие више њих сувладалаца, који теже да један другога оборе, неки помоћу Турака. Земаљске границе непрестано се мењају, а име Босна постаје најпосле само географски појам. У сред тих комешања бејаше најважнаји мађарски утицај све дотле, док Турци, и у том правцу напредујући, после дуге борбе, а у времену после мохачке погибије, сву Босну покорише и тиме учинише крај независности, која је овде онде још унеколико постојала.

Видели смо, да Босна у целом свом обиму није никад, а и у појединим деловима само је кратко време припадала Србији. У том периоду бејаше тамо непрестано надмоћнији католицазам, а по томе и утицај мађарски. Међу тим босански владаоци, ма да се не хтедоше покорити српским краљевима, ипак беху свесни о племенској заједници, што најбоље сведочи та околност, да су босански владаоци, кад је српска владалачка лоза изумрла, не један пуг оглашавали оно, махом уображено или измишљено, сродство са Немањићима. Али је изван сваке сумње, да је Босна, уз пркос својем колебању између суседних сила, уз пркос свој својој поцепаности и што није састављала праве политичке целине, показала ипак у своме развитку извесно јединство и такав опредељен правац, који је њу свакад раздвајао од праве Србије, и то је најпосле осујетило уједињење та два иначе савршено хомогена народа.

Друга је област често помињана Зета, која после пропасти српске државе обраћа на се нашу пажњу. Већ смо једном нагласили важност, коју је имала Зета у развитку одношаја српске државе са енергична карактера својих становника и са својега положаја. Сваки већи покрет у српској историји излазио је из Зете, одакле беху пореклом оне породице и личности, које су пресудно утицале на судбину своје отаџбине. Зета бејаше колевка Немањића, њихова права дједина. Зетска властела бејаху најверније очувала старинске обичаје и најчвршће се држала својих староставних права. Властеоство у Зети сматраше Немањиће као своје представнике, оно је верно стајало уз Немањиће у њиховој срећи и несрећи. Ови су не једнога владаоца лишили престола, али свакад у корист другом Немањићу. Знамо, да је Зета све до Душана била, као породично наследство (дједина'), редовно породични део наследницима престола. Кад је међу тим Душан сину своме Урошу подарио назив краља, а уз то и праву Србију, онда је и Зети морао наименовати намесника.

Таки намесник беше неки Балша, јамачно потомак какве властеоске породице у Зети. Кад је изумрла лоза Немањића, Балшићи умедоше да очувају своју независност према Србији и према Босни. Доцније је прешло господарство на друге породице, и ова земља изгуби своје равнице и приморје, оне освојише Турци, а приморје узеше далматински градови. Зећани, који се не дадоше победити, са свију страна потиснути, а не надајући се више помоћи, повукоше се у северни део Зете, међу готово неприступне стене, али се не одрекоше своје независности. Ту се подиже данашња Црна Гора, коју до данас још ни један непријатељ не могаше стварно освојити. Дванаестовековна независност те шаке људи непобитна је историјска истина, која садржи у себи сведоџбу достојну најбоље пажње, и која у неколико прстом показује на оно, што ће се у будућности догодити.

По свршетку турскога освајања, Срби постадоше раја. Османски освајачи наравно да се нису обзирали па дојакошње правне и друштвене сталеже покоренога народа. Властелин и невластелин једнако су сматрани као држављани, лишени свију права. Да би ту судбину избегли, многи српски племићи примише Мухамедову веру, у след чега остадоше у уживању својих добара и свога утицаја у земљи. Босански бегови који су у свом фанатизму далеко надмашили верозаконску ревност азијских Турака, потомци су тих старих властеоских породица.

Така отпадништва у гомилама највише се догађаху у Босни, које с тога, што је столетна борба између католика. православних и патарена изродила неку немарност у вери, а које; што су босанска властела у много већој мери уживала своја изузетна права, него што беше то случај у другим српским земљама, те се с тога теже лишаваху уживања тих права.

У правој Србији, рачунећи овамо и данашњу кнежевину (краљевину) и Стару Србију, ревношћу народа, краљева и свештенства беху сви без изузетка одани православној цркви, и чврсто се држаху своје вере. Овде је дакле већи део народа радије изабрао горку судбину раје, него да се своје вере одрече. И заиста се историја српскога народа у том периоду усредокраћује у својој цркви. Пећска патријаршија преживела је пад српске државе, и не да се порећи, да је у овом времену свештенство било чувар не само вере но и народности. Најпосле, по што већ нису могли више да трпе јарам турски, по што је народ више пута у већим гомилама тражио уточишта у Мађарској, подиже се и сам патријарах, те са више тисућа породица остави своју отаџбину и пресели се у Мађарску. О судбини ових Срба исељеника не ћемо овде говорити, јер су они постали грађани мађарске државе, и даље се већ помињу у мађарској историји.

После те сеобе, а поглавито после одласка патријархова, беше још црња судбина заосталих Срба. Цариградски патријарах, користећи се том приликом, поновио је своје право на патријаршију, а у томе га радо помагаше и Порта. Грчки попови поплавише српске земље и глобише јадан народ онако исто, као бегови и паше.

Само је кад и кад за време аустро-турских ратова, или и то за кратко време, слободније дахнула потлачена раја. После пожаревачкога мира, остаде под Аустријом за двадесетину година један део Србије са Београдом. За тих двадесет година, све је кренуло на боље у тој одавно злопатничкој земљи. И сам се Београд у то доба подиже на таки ступањ развитка, иза којега је још далеко застао и у данашње доба. Тим је веће очајање обузело Србе, кад су после кратка времена благовања и слободе поново допали старе невоље и ропства.

Како је на Србе утицао јашки и свиштовски мир, о томе ћемо доцније говорити.



loading...







Politica de confidentialitate

DISTRIBUIE DOCUMENTUL

Comentarii


Vizualizari: 1175
Importanta: rank

Comenteaza documentul:

Te rugam sa te autentifici sau sa iti faci cont pentru a putea comenta

Creaza cont nou

Termeni si conditii de utilizare | Contact
© SCRIGROUP 2019 . All rights reserved

Distribuie URL

Adauga cod HTML in site