Scrigroup - Documente si articole

Username / Parola inexistente      

Home Documente Upload Resurse Alte limbi doc  

CATEGORII DOCUMENTE





loading...

BulgaraCeha slovacaCroataEnglezaEstonaFinlandezaFranceza
GermanaItalianaLetonaLituanianaMaghiaraOlandezaPoloneza
SarbaSlovenaSpaniolaSuedezaTurcaUcraineana

биологијаживотињазаконодавствоисторијакултуралитературамаркетингматематика
привредаразличитихрачунарарецептисоциологијатехника

Сјајно доба српске државе

историја

+ Font mai mare | - Font mai mic







DOCUMENTE SIMILARE

Trimite pe Messenger

Сјајно доба српске државе.

Душан, кога сувременици називају силни', готово је четврт века владао, најпре као краљ, а за тим као цар српски. За његове владе доспела је српска држава до врхунца својега развитка. После њега одмах је настало падање државе, и није за тим дуго трајало, па је држава пропала. Али докле је Душан живео, Србија је својом силом и уважењем надвисила све остале државе на балканском полуострву, а пред њим је и византијска држава поступно опадала и готово се расула.



Душан је био заиста једна од најузвишенијих личности својега века. И сама је његова спољашност изнуђавала поштовање. Свако се дивио његовој личној храбрости, његовом готово слепом јунаштву на бојноме пољу; али се још више одликовао својим владалачким и државничким својствима. Истина, да је Душан осећао своју личну вредност, и с тога је био поносан; али, говећи својој сујети, он је у исто време узвисио име и важност својој отаџбини. Што је год учинио из частољубља, то је у исто време увећало и силу Србије. Душан је био без сумње најпатриотичнији владалац Он није помишљао, као његов дед Милутин, на уједињење грчке и српске државе, те да господарство остави у наследство потомцима грчких царева. Пред његовим очима лебдила је идеална слика велике српске државе, која би обухватала цело балканско полуострво, али би ово на сваки начин стајало под хегемонијом српскога народа. А за остварење овога великог задатка није му оскудевала ни снажна воља, ни душевна способност. Он је створио велику српску државу, али није умео, да за релативно кратко време своје владавине, улије трајну животну снагу својој држави; а то је било и немогуће.

Писци словенски хвале Душана, што је српској властеди одузео право, да има учешћа у земаљској управи, право, које се оснивало на народним предањима, а што је на место тога сву државну власт концентрисао у владаочевој личности. Доследно томе, Душан је на своме двору и у свима намесништвима освојених провинција само оне намештао, који су се одликовали или који су умели да задобију његову наклоност. Има опет других, који веле, да је један између многих узрока наглом опадању српске државе, што су ови намесници дошли до велике власти, те су после Душанове смрти, тежећи да постану самостални, тиме ускорили распад српске државе. Али је можда погрешка била не толико у самој установи, него много више у тој околности, што је српска држава била сувише малена и слабо развијена, е да би могла постати средиштем кристализације једнога већег државног тела. И ако се сада једва може судити о последицама догађаја, који се нису збили, али се опет може по вероватности тврдити, да би се Душаном основана велика држава, а нарочито поред трулог византијског царства, не само одржала, него би се и утврдила, да је Душан дуже живео, и да нарочито није онако нагло и онако бујном снагом наступила турска навала. Али било како му драго: Душанова заслуга остаје неоспорна, да је своју отаџбину и свој народ узвисио до највишег ступња силе и развитка, колико се то у оно доба постићи могло.

Дојакошњи правац развијања српске државе и Душаново лично частољубље, наравно да је изазвало неизбежну борбу са грчком државом. И заиста је ово ратовање Срба са Грцима готово без прекида трајало за све време његове владе. Душаново победно продирање у Македонију и Арбанашку, па чак до Еубеје, и појава његових коњаничких чета под зидинама Византије, принудише у Солуну опседнутог старијег Андроника, да 1341-е године закључи мир. Многи богати градови и простране области дођоше тада под Душанову власт.

После смрти цара Андроника преузе власт у своје руке Кантакузен, главни државни доместик, испрва у име малолетног Јована Палеолога, а за тик на скори у своје име самостално. Из ових замршених одношаја изродише се на више година унутрашњи ратови. На једној страни беше удова царица Ана са својим присталицама, а на другој страни био је Кантакузен и његова странка. Душан је умео, да се вешто користи овим раздором Византинаца, помажући час једној час другој странци, али се свакад овим победама служио у корист своју и своје државе. Испрва је помагао Кантакузена, али видећи, да овај није рад, да жртвује градове и земље за љубав уговореног пријатељства и савезништва, окрете се противу њега.

Не можемо се упуштати у описивање овог дуготрајног ратовања, што је Душан водио противу грчке државе све до последњег тренутка својега живота; не можемо причати појединости ове огромне борбе, у којој су странке међу собом непрестано мењале одношаје, надмећући се, која ће другој боље подвалити, или која ће веру погазити; не можемо набрајати све, што је покушано, да тровањем, убиством или подмићивањем један другога уклони с пута, или да присталице својих противника принуде на издајство. Бејаше то војна без сажаљења, без милосрђа, коју су устопце пратила пустошења, болештине и глад. Али је било и племенитих црта, а међу њима је јамачно најзанимљивија слика одношаја, што се разви између Душана и Кантакузена, при чему се све до краја сачува јуначко поштење, па и онда, кад већ стајаху један према другом као непријатељи, кад један другога нападоше оружјем и лукавством. Хроничари су забележили тринаест Душанових ратова са грчком државом.

Није баш свакад побеђивао српски владалац; бивало је кадшто, да је и он претрпео осетљиве губитке. Знатније вароши и провинције често су мењале господара, али је најпосле и опет ратна срећа остала верна Душану, и Грци нису могли да му одузму та његова велика освојења. Осим правих српских провинција, беху саставни делови српске државе још и цела Македонија, Арбаннја и велики део Тесалије.

Али и ако ћутке прелазимо преко појединих ратова, што је Душан водио са византијском државом, не смемо да заборавимо на један важан моменат, кад је Кантакузен 1346 године везао савез са Османима, који једва дочекаше, да у већим гомилама упадну у Европу и да се ту настане.

Из разних самосталних турских области, које су тада постојале у малој Азији, на име из Ајдина и Сарухана, поједине су ратоборне и грабљиве чете већ одавно узнемиравале обале трачког полуострва, оне су често и по унутрашњости државе тумарале. У својим унутрашњим борбама, па и у ратовима са српским и са бугарским владаоцима, Грци су често призивали у помоћ таке турске скитничке чете, које су за тим обично тек после ужасних пустошења враћале се у своју постојбину. Кад оно Душан прекиде пријатељство са Кантакузеном и с њиме се зарати, обратио се овај за помоћ Умур-бегу, господару од Ајдина. Пуне четири године заједнички се борише турски и грчки борци противу Срба, па као што рекосмо, кадшто су и побеђивали. Али је та Умурова помоћ била нестална. Турци су долазили у Европу на лађама, кад год су их затребали, да се после боја, а често и за време рата, враћаху у своју отаџбину, по што су подједнако опустошили земље и својих пријатеља и непријатеља.

Ови Турци разликују се од Османа, који су у последњим годинама ХIII-ог и у почетку ХIV-ог века, особито у некадашњој Витинији, положили темељ својој потоњој силној држави. Блиско племенско сродство и религиозна заједница Османа са осталим мало-азијским Турцима не сметаху ни мало, да често и међу собом ратују. Оркан, владалац Османа, уздржавао се до сада од насртања на Европу, ма да је већ и онда промишљао и тежио, да освоји Европу; али је пре свега желео, да своју власт утврди у Малој Азији, па није хтео да своју силу растури. Међу тим није дуго потрајало, а већ се указа жељена прилика, да се у европске послове умеша. Царица Ана, видећи да својом снагом не ће више моћи савладати Кантакузена, који је такође налазио снажну потпору у турским помоћним четама, потражи помоћи код османског владаоца Оркана, трудећи се, да га сјајним обећањима приволи, да своју војску пошље у Европу против Кантакузена. Оркан приста на ову понуду, и два пута је долазио у Европу са својим четама. Али Кантакузен одржа победу, а Османи, починивши грдна пустошења, вратише се дома. Ма да је Кантакузен неке користи задобио, на скоро је ипак увидео, да не ће пресудно успети, ако Оркан још даље успомаже царици Ани и њезином сину Јовану Палеологу.

Да би пријатељство Османа задобио, Кантакузен је своју ћерку жртвовао, понудив је 1346-е године за жену већ остарелом Оркану. Владалац Османа прими ову понуду, и овом се женидбом оствари савез међу Кантакузеном и Орканом, који у својим последицама онако судбоносан беше. Од тога је доба Оркан често слао своје чете у помоћ своме тасту, које су слабо успевале противу Душана, али су тим више ојадиле византијску државу. Османи, који су прелазили у Европу као савезници, на скоро су заборавили на државне користи и на користи њихова пријатеља Кантакузена, те су све јасније показивали своје освајачке тежње. Кантакузен је увидео опасност, која му је с те стране претила, али је већ било доцне, да се ова отклони. 1356-е године заузеше Османи на обалама Хелеспонта малу тврђаву Цимпу, и овде се стално угнездише. Друге године освојише и Калипољ. Тиме су Османи положили темељ своме сталном настанку у Европи.

Ово се догодило већ после смрти Душанове. Докле је он живео, Османи се нису могли осилити. Али је и Душан предвиђао опасност, која од овога азијскога народа прећаше не само Византији, него и Србији. У последњој години живота свога (1355 или 1350 год.) прикупи велику војну силу, да заузме Византију. Али Душан на овоме походу умре, а с њим паде у гроб и величина српске државе.

Душанова пажња није била управљена само на исток. Експансивна сила, која се тада појавила у српској држави, захтевала је, да се ова шири у свима правцима. Одмах у почетку своје владавине допр'о је Душан до Саве, тако, да Карло Роберт мораде потражити средства, како би се од њега одбранио. Али не дође до судара међу овим двема државама. Позније кад мађарски краљ Лајош (Велики) 1346 године дође у Дадмацију, забрину се Душан, да Босна не постане права мађарска провинција, те с тога се поче договарати с папом, уверавајући га, да ће примити католичку веру, На таке услове одмах му обрече папа, да ће га заштитити, и да ће му његова освајања признати. Кад се пак Лајош удаљи у Напуљ, Душан опет прекиде своје преговоре с папом. После неколико година спремао се Лајош за нов поход у Напуљ, али је најпре заповедио бану Стевану Котромановићу, да са својим четама прође кроз све покрајине до Котора, јамачно да тиме Душана застраши. С тога Душан друге године, кад се краљ Лајош бављаше у Напуљу, упаде у Босну, опседе, истина без успеха, Травник, али му испаде за руком, те освоји Захумље. 1353-е године опет се спремаху за рат Мађарска и Србија. Сва је прилика, да је Душан онда освојио Мачванску банију заједно са Београдом. Кад Лајош после ових догађаја поче прикупљати војску, привидно да на Србију нападне, Душан се опет обрати папи, и овај не пропусти, да му своје посланике пошље. Међу тим се дознаде, да се Лајош управо спрема, да удари на Млетке. За то је Душан 1355-е године поново прекинуо свезу са Римом.

Победе, које је Душан у свима правцима задобио, голема завојевања, којима је увећао простор своје државе, уважење, што је и у своме народу и код суседних држава уживао, најпосле и његово лично частољубље: подстицало је краља српског, да и спољним изразом докаже свој моћни положај, до којега се узвисио и он и српска држава. Царска титула, коју су до пропасти римске државе сматрали као символ светског Гссподарства, а коју је од тога доба присвајао себи исток и запад у истом смислу, али не и по истом праву, та је титула највише одговарала оној цељи, коју је српски краљ мислио постићи у будућности на основу извојеваних успеха. Узевши царску титулу, Душан је задовољио не само своје частољубље, већ и сујету својега народа. Та је титула означила Душана за природнога наследника византијских царева, чим би коначно освојио грчку државу.

Од 1346-е, а по другима од 1348-е године, назва се Душан: царем Македоније и самодршцем Срба, Грка, Бугара, Приморја и западних страна. У исто време, кад је огласио царску титулу, венчао је за краља својега сина, младога Уроша, и поверио му управу над правом Србијом. То је први случај у историји династије Немањића, да се наследнику престола не даје породични део наследства. Знамо, да се Зета сматрала као старо породично наследство. Царској власти, која је сва друга права присвојила и надмашила, морале су и старе правице уступити. Но и ако је Урош имао титулу краља, опет је био само намесник у Србији, онако исто, као и они великаши у другим областима, које је Душан тамо на управу поставио. Над свима стајаше сам цар, као идеални представник или средиште свеколике државе. И ма да ова промена показује неки привидни напредак на путу ка централистичном развитку државе, што је тако заиста и било поред челичне Душанове личности, ипак је ова промена, као што ћемо позније разложити, поникла управо из старинских традициоцалних појмова.

Што је пак државни развитак у том правцу тако брзо прекинут, узрок ће томе, поред утицаја спољашњих прилика, бити поглавито тај, што права Србија, ни у којем обзиру није могла бити средиште такој великој држави. Па и то стоји: да је с једне стране та држава била подељена на сразмерно мало провинција, које су биле сувише велике, те се намесници у границама својих области осећаху као самостални владаоци; а с друге је стране претерано централисање свеколике власти у царевој личности допринело, да није било правога државног средишта осим владаочеве личности. Све то доказује, да је консолидовање хомогеног државног организма само тако било могуће, кад би после Душана долазили све сами снажни и узорити владаоци. Али се така одлична својства, којима се Душан одликовао не налазе већ ни у његовом сину и наследнику. На овај начин и сама она велика достојанства и титуле, као: севастократор, деспота, и кесар, што их је Душан, по грчком обичају, у својој држави установио, и којима је своје верне, а на име намеснике великих провинција одликовао, пробудише у грудима појединих славољубаца тежње, да сруше ауторитет слабога владаоца и да у његово име сами владају. Под Душановом снажном мишицом заиста се и нису указали ти недостаци; под његовом је управом, без икакве сметње, радила државна машина, и врховна је власт била поштована у самој држави и изван граница државних.

Српска је држава царском титулом достигла не само врхунац својега развитка, већ се својом самосталношћу и потпуним државним суверенитетом у исто време узвисила до равнога ступња са суседним старијим државама. У овој новој фази државнога живота морали су се и црквени одношаји променити. Као што смо већ споменули, источна је црква у Србији (па и у другим државама, где се одомаћила), добила чисто народни карактер. Она чврста веза, која је везивала цркву и државу, па и свеколико политично биће народа, непобитно је захтевала, да упоредо са ширењем политичке власти и растењем њезине самосталности, и црква заузме све независнији положај, али не према српској држави, већ према црквама, које се развише на земљишту, где владаху страни политички организми. До тога је доба српска црква зависила од византијског патријарха, који је потврђивао српске архијепископе. Кад је Србија постала царевина, било је са свим доследно, да се и српска црква од визнатијске одвоји. И Душан заиста, пред великим сабором свештеника, огласи да ће у будуће српски архијепископ носити титулу патријарха, а после неколико година заиста се коначно одвоји српска црква од византијске патријаршије. Овим чином нова царевина и у црквеном погледу заузе место у реду са свим независних држава, и у овом обзиру поста равноправна са византијском царевином.

Осим освајања и уређења политичких и црквених правних одношаја, Душан је велику пажњу обратио и на унутрашње послове. Овом његовом брижљивошћу створен је онај значајан законик, који је Душан 1349-е год. на великом народном сабору прогласио. Ова збирка закона, о којој ћемо још опширније говорити, поред свију својих мана, износи нам занимљиву слику ондашњег културног и правнога стања српскога народа.

Пре него што се растанемо са Душаном, овим заиста великим владаоцем, и почнемо говорити о оној жалосној периоди опадања, умесно ће бити, да изнесемо целокупан нацрт унутрашњега развитка и организовања српског државног бића, како се оно стварало, на име у времену од Немање па до Душанове смрти, обзирући се при том и на старије доба. У том погледу биће изван сумње најдрагоценији они податци, које нам даје Душанов законик. Законе и наредбе, који се у њему налазе, нису искључиво створили ни Душан ни његово доба, него ће то јамачно бити скуп старих обичаја и наредаба ранијих влададаца, што су добили законску силу, и са овога гледишта, збирка ова живо расветљује развитак политичких, друштвених и правних одношаја српскога народа, те као покушај кодификовања занимљива је поред свију њезиних недостатака.

За темељно проучавање унутрашњег развитка, ваља, осим Душановог законика, потражити изворе и у старијим краљевским даровницама (хрисовуљама) и повељама; па и историја суседних народа даје кад и кад податке, што нас обавештавају.

При свем том није могуће нацртати верну и потпуну слику унутрашњнх одношаја и стања, јер се на сваком кораку налазе тамне нерасветљене појединости и празнине, које нису попуњене, а мучно је, да ће се икада попунити. Због недостатка у податцима, често се решава неко питање само по претпоставкама и осећању. Ове примедбе морали смо у напред споменути, једно да бисмо открили тешкоће с којима се има да бори историчар, а друго, да не би то исто поново казивали код свакога појединог предмета.

Друштвени строј српскога народа основан је на установи, која се код свију словенских народа налази у разним периодима њихова развитка. О тој установи говорили смо летимице, и она још и данас постоји код јужних Словена под именом задруге.

Задруга је заједница или дружина, која обухвата све, што је међу собом привезано широм или тешњом, а поглавито везом крвнога сродства; али је кадшто захватала и са свим туђе особе и породице. У њој се заједнички рукује целим имањем, а рад и привреда појединих чланова унапређује благостање заједнице и умножава општу имовину. Али су заједнички и издатци за издржавање ове дружине, па и сви, који су у једној задрузи, живе заједнички у једном истом дому. Пословима задруге готово неограничено управља један од људи, кога остали на то место изберу. Може бити изабран ма који, па и најмлађи члан задруге, Али је по природи саме ствари, да је биран био обично најстарији, по што се тражило, да поглавица куће има највише искуства, од куда је и назив старешина, а Словени још и данас називају старешином онога, у кога је већа власт. Поред свега овог општинства и велике власти старешине, чланови задруге ни мало не губе било од своје личне самосталности или од способности, да могу имати какву својину. У заједничкој имовини сваки члан има једнаки део, а уз то може привредити и засебно имање, којим по том може слободно располагати. А задруга није ни строго засебно друштво, јер је допуштено сваком члану да иступи, или да нов члан у задругу ступи.

Не можемо се овде упустити, да посебице опишемо ту значајну и важну установу; што смо до сада казали, биће довољно, да сваки добије јасне појмове о друштвеном и о државном развитку српскога народа.

У овој особитој установи задруге истичу се два момента. Један је од тих, што сваки члан задруге има једнако право не само на заједничку имовину, но и на то, да избором старешине утиче на друштвене послове. Други је пак, што власт поглавара задруге постаје слободним избором осталих чланова, те баш тиме бива ограничена, и што се у том поглавито гледа на старије године, али баш никако на непосредно наследство.

Да ли су Срби онда, кад се доселише на балканско полуострво, осим прастаре друштвеве установе задруге имали и друге установе, које би бар у себи клице централисаног државног стања имале; да ли су владалац или владаоци, под којима се у нову постојбину доселише, већ тада заиста уживали права владалачка права, или су то биле војводе, избране само за време рата, као што се то налази код осталих Словена; на та питања једва би се сада могло јасно одговорити. И ако у пурпуру рођени' цар изреком тврди, да је после онога владаоца, који је Србе преко Саве превео, његов син дошао на владу, а за овим опет његови потомци, опет се чини, да је у оно доба владалачку власт вршио само за време избрани војвода, а једва подлежи сумњи, да у време досељења, осим сродства по језику и пореклу, и из задруге пониклог племенског строја, није било никакве друге установе, која би Србима ујемчила централистични државни живот.

Да ли су Срби собом донели ову племенску установу, или се она развила тек у њиховој новој постојбини, то се нас слабо тиче. Али је међу тим изван сваке сумње, да су многе уједињене задруге очувале своју самосталност, и да су створиле ширу заједницу или племе. Земљиште, на коме је тако племе становало, и које је било племенска својина, звало се жупа.1 Као што је старешина управљао задругом, тако је и жупа имала свога властитог поглавара, жупана, кога су, по свој прилици, бирале из своје средине задруге једнога племена или управо старешине ових задруга, са особитим обзиром на заслужност и старост.

1 И данас у Босни називају католичку парохију жупом, а свештеника жупником, по што и парохијани чине једну заједницу.

По томе је била последица природнога развитка, што су поједине породице или управо задруге дошле до већег значаја, и себи задобиле и осигурале повластицу, да се из њихове средине бирају жупани. Још није дакле жупанство постало наследно, али како је било ограничено на неколико породица, то се и ове породице над осталима узвисише не само по уважењу, него мало по мало и по вршењу политичких права. Из ових породица постао је за тим привилегисани сталеж код Срба, по појму северозападне Европе племство, или по изворном српском изразу властела.

Порекло српскога племства може се дакле свести на избране поглаваре и на одомаћење бирачког права у појединим породицама. Појам о породици ваља разумевати по општем словенском тумачењу (као задругу), а не по схватању западне Европе1.

1 У данашњој (кнежевини) Србији још се налази ова установа 'задруга', и ако је почела опадати. И у угарско-хрватској Војничкој Крајини до скора је постојала. У северним крајевима Херцеговине и у Црној Гори, где се настанише најснажнији српски досељеници, који су умели најбоље да сачувају своју самосталност и најчистије да одрже своје особине, налази се и данас така установа, као што смо је горе описали.

Као што је племство тако је и највиша власт у држави српској поникла из племенског или жупанијског строја. Видели смо, да су Срби у време свога досељења, а и у познијим вековима, више или мање, зависили од Византије. Власт грчких царева била је онда већ и сувише лабава, да би могла и становницима тако удаљених провинција наметнути обвезе правога државног поданства. Они без сумње задовољни беху, ако су им Срби известан данак давали, или им по некад слали војску у помоћ, или бар ако су у теорији врховну власт Византије признавали. Срби су по томе били готово независни у својим унутрашњим пословима. И само се по тој, посве лабавој свези српских земаља са државним средиштем, може објаснити околност, што се Срби, већ у оно доба често и више пута успешно борише против цареве војске.

Жупани2 су дакле што се тиче унутрашњих послова тако исто независно владали над племеном или жупом, као што је поглавар задруге владао над задругом. Но власт њихова није била неограничена. По изборном праву бирачи су у исто време утицали на управу јавних послова. А осим тога, као што ћемо доцније видети, поједини су власници, или од целога народа овлашћени сталежи, по старом словенском обичају, бдили и чували право збора и договора, па ако и ређе доношење одлука.

2 Не ћемо овде покушати, да решимо питање, да ли се ови поглавари називаху жупани, или по мњењу других кнезови, или се служише једним и другим именом у једном истом смислу. О називу кнеза говорићемо још опширније.

Лично частољубље, индивидуална енергија, а с друге стране жива тежња у народу за самосталношћу, која им због околних непријатеља налагаше, да се тешње уједине, бејаху јамачно узроци, који су нагонили у свом племену независне жупане, да бирају великог жупана, коме су давали врховну вдаст, е да би тиме свој опстанак обезбедили. Велики жупани били су по томе наручници (заступници, мандатари) жупана, као што ови испрва беху пуномоћници задружних старешина. За неко време бејаше такође меродавно оно начело, да се, где је могуће, најстарији бира за великог жупана, и да овај само у договору са осталим жупанима ради.

Но као што се жупанство у току времена ограничило на извесне породице, тако се позније и велико жупанство одомаћило у појединим породицама, и то по природи врховне власти понајпре у извесној породици. Али и то можемо опазити, да дотичне породице сматрају достојанство великог жупана као заједничку својину, на коју сваки поједини члан полаже право, и с тога у ономе тражи удела.

Отуда је дошло, да су области међу породичним члановима раздељиване, који су за тим ауторитет тога титуларног великог жупана само као најстаријега члана породице признавали, и као природни саветници с њиме заједнички отправљали опште послове, али се његовој власти нису никад потпуно покоравали, ван ако их је силом принудио.

Такав развитак великога жупанства много што шта објашњава, што би иначе у српској историји остало или нејасно или би само служило, да се криво и неумесно оцени карактер народа српског.

Једно дакле, што су жупани увек сматрали великог жупана као свога наручника (мандатара), који је од њихова избора, и по томе у многом чему од њих самих зависио; друго опет, она иначе природна тежња великих жупана, да једном задобивену власт очувају својој ужој породици, а на име својим непосредним наследницима: све то нај јасније показује узроке, који су од VII-га до XII га века на српској земљи изазивали оне пустошне унутрашње борбе, а у исто време спречили, да се снажна династија подигне.

У овоме периоду Србија није била држава, већ лабава целина земаља, на којима Срби живеше. А што је то тако било, узроци се: што су велико жупанство мењало у разним породицама; што синови једнога истог великог жупана делише власт међу собом; што се тежило с једне стране за тим, да се право непосреднога наследства утврди; што је с друге стране ускрсло право старешинства у кругу најближих чланова једне исте породице; осим тога што је сваки супарник лако налазио присталица; што највишу власт ограничаваху жупани, који су имали учешћа у државним пословима, и који су најпосле тежили, да буду независни: све те појаве налазе јединог и довољног објашњења у горе описаном прастаром породичном и племенском строју.

По томе је природно, што идеја државног јединства на српском земљишту за дуго није могла доћи до преваге. Као прави оснивач српске државе може се сматрати Немања. Његов рад већ смо напред по заслузи уважили. Овде имамо још да покажемо, како се државна врховна власт образовала, и како се опростила стеге првашњих и традиционих односа.

Као што је познато, Немања је био међу својом браћом најмлађи, али је опет добио најважнију жупу или област, на име Рашку. Овај догађај тако је противан усвојеним обичајима, да се никако не би могао објаснити, кад се не би знало, да је грчки цар Немању заштићивао.

Наравно, да је така очита повреда старога поретка и традиционих обичаја, дражила на јаван отпор све оне, који се осећаху да су им права повређена. Немања беше принуђен, да дуготрајне ратове води са својом браћом, који су га, између осталога, веоша значајно прекорили због тога, што је почео да гради цркву, а није за то своју старију браћу упитао. Нема сумње, да је уз Немањину браћу, поред оних мањих жупана, пристала и властела, која је на Немању гледала као на насилника и рушиоца обичајима освећеног стања. Али је уз Немању стајао прост народ, као што то бива при сваком новачењу, светина, коју је за њ задобило свештенство. Осим тога помагао му је и његов заштитник, грчки цар Манојло, те тако му испаде за руком, да одржи победу над својим непријатељима, и да оне лабаво спојене области уједини.

Немања је ослабио и окрњио онај дотле силни племенски строј, али не бејаше у стању, да га коначно преобрази. Највећи успех, што је извојевао а према тадашњим приликама заиста се може великим назвати био је у томе, што је власт великог жуиана. у такој мери учврстио и проширио, да после тога не налазимо, да се у другим породицама когод отима о власт великог жупана, или касније о краљевску власт. Једном речју, он је основао праву династију, којој се као такој није ни мало више одрицало право на владавину.

Али то није отклонило и могућност раздора у кругу саме династије, нити напоре великаша, да утичу не само у државне послове, него и на наследство престола; а ту је могло бити питање само о томе, који ће од чланова владалачке породице наследити престо.

Кад се Немања своје владавине одрекао, њу је предао своме сину, првенцу Стевану. И тако је и сам Немања онда мислио, да још није потпуно признато начело непосредног наследства, па је нашао за нужно, да своју власт, и то јавно, на сина пренесе. Ово одступање са престола, као и Стеваново оглашење за великога жупана, збило се пред великим народним сабором, на ком су били: сва она духовна и световна властела и властеличићи, војводе и ратници, који су обично на таку скупштину позивани били. Овим је чином Стевана тако рећи сам народ признао за Немањиног наследника, а самим тим делом стало се на пут свима познијим, на старим обичајима основаним изборним покретима, који би можда опет оживели.

Борба између новог поретка, који је Немања основао, и оних ранијих одношаја не огледа се само у овом једном примеру. При своме одступању Немања је другом свом сину, Вукану уделио Зету, ову стару породичну дједину'. И ма да је у овој прилици отац млађега сина лепо световао, да своме старијем брату, великом жупану, буде покоран, то се и опет не може сумњати, да је Немања овим својим даривањем јасно посведочио, како се ни он сам није могао да отргне од стēгa старога обичаја, онога обичаја, по ком се владавина сматрала као својина владалачке породице, у којој имају стварнога удела сви њени чланови. Од каквих је несрећних последица била ова подела државе између оба брата, и у какву је опасност бацила опстанак свеколике зграде, коју је Немања у течају многих година подигао, о том смо већ опширније говорили.

Стеван, син Немањин, назва се краљем, и тиме је уважење владаоца а уједно и династије толико узвисио, да су случајне тежње на престо, које би остале силније породице имале, саме по себи пале. Краљевски назив створио је између њих и престола провалу, која се готово није могла прекорачити.

И Стеван није пропустио, да на самрти огласи свога наследника, благословив за краља својега најстаријег сина Радослава.

За владе Радослава очито се показује утицај земаљских великаша на наследство престола. Они принудише нејаког и слабоумног краља да одступи, а млађега му брата Владислава подигоше на престо. У том се опет појављује прастаро изборно право, само што се, без сумње, ограничило на чланове једне исте породице.

Да ли је Владислав по својој вољи престо оставио, или, налазећи се у истим неприликама, принуђен био, да се владавине одрече, што није баш немогуће после онога, што се са његовим братом збило, то се сад не да пресудити; али се чини, да је трећи брат Урош, још за живота свога старијега брата, дошао на престо.

Уроша, кога историчари називају велики краљ', после његове дуге владавине потиснуо је са престола његов син Драгутин. Драгутину је, до душе, помагала и мађарска. војска; али се не да порећи, да је и међу српским великашима нашао присталица, који су радосно ту промену прихватили. Јамачно су ови помишљали, да ће под немоћним Драгутином свој утицај лакше остварити, него под енергичним Урошем.

Неколико година после Драгутина долази на престо млађи му брат Милутин. Овде се јавља знатна околност, што Драгутин, који одступа, има сина Владислава, али овај не постаје краљем, већ очин млађи брат Милутин. Што је народ тако лако признао Милутина, то се може, поред, вештине и усталаштва самога владаоца и заузимања целога клира, највише приписати тој околности, што је Милутин био најстарији члан династије и што је народ у то доба веома живо појмио и признавао старешини право наследства. Али да наследство по природном реду још није било признато, доказује и то, што је, по казивању неких хроничара, Драгутин уступио престо своме млађем брату само под тим условом, ако Милутин призна за свога наследника његова (Драгутинова) сина Владислава. По том је дакле директно наследство требало и гарантије.

Знамо да је Милутин начинио Србију силном и богатом али је и уважење владаочево у великој мери утврдио. При свем том се његов незаконити син Стеван и опет противу њега бунио. Ма да је Стевана само частољубље покренуло на устанак, ипак су великаши, који га у томе помагаху, са свим друге побуде имали. Они су постали незадовољни и учествовали су у овоме покрету само због Милутинових грчких планова. Али и то стоји, да је претенденат престола и против енергичног Милутина нашао присталица међу српским великашима. Па је и Душан нашао у њих помоћи, кад је свога оца лишио престола и живота. Оним многим раздорима, побунама и унутрашњим ратовима, давао је повода онај у опште засебан, а у многом обзиру независан положај, који су заузимали чланови династије, а на по се најстарији син, у којем је отац обично гледао свога наследника. Као што видимо, захтевало је прастаро племенско или у овом случају управо породично право, да чланови династије утичу не само саветом и утицајем својим на владавину, него, да у исто време у знак својега учешћа у владавини, независно управљају и областима, које су биле у неком феудном одношају према држави. Али се по оном, што већ рекосмо, и овај одношај стварно разликовао од феудне системе у западној Европи.

Уједињењем српских земаља створио је Немања велику државу; а биће да је од тога доба све више јачало мишљење, што је у осталом већ укорењено било у традиционом појму, да по владаочевој смрти цела држава или управо владавина оном члану породице припада, кога је бивши владалац себи за наследника означио, а народ га ћутећи или јавно као така признао, али су уз то и остали чланови породице известан удео добити морали. Овај део била је Зета, стара породична имовина (дједовина) лозе Немањића, којом су владаоци по својој вољи, као својом личном имовином, располагали. А на име видимо, да пресумтивни наследник престола редовно у Зети станује, а у раније доба и други су чланови породице ту становали. Често смо помињали, а на име да је Немања, при свом одступању, подарио Зету своме млађем сину Вукану.

И Милутинови незаконити синови Стеван и Константин налазе се такођер у Зети и у околини Скадра, а оба су довољно снажна, да се први противу свога оца а други противу свога старијега брата и краља подигне. И Душан се за живота свога оца у Зети бавио, и одатле је подигао онај судбоносни устанак противу краља.

За време Дечанскога, важност пресумтивног наследника, поред засебне области, још је једним називом порасла. Дечански, или је хтео да задовољи частољубље свога сина, или је подражавао обичајима византијског двора, тек доста то, да је он Душану подарио назив млади краљ'. Не да се порећи, да је тај назив допринео, да противности између оца и сина ојачају. Важан је обрт у овом обзиру наступио за Душанове владе.

Кад је овај силни владалац царску титулу на се примио, одмах је свога сина Уроша за краља венчао, и предао му управу Србије, док су међу тим освојеие области стајале под намесницима, које је цар именовао. По томе Урош већ не добија у део Зету, то породично наследство. Царство је било знамење силе тако замашнога обима, да су поред ње раније деобе ишчезле. Али су стари појмови опет неповређени остали. Душан се сад већ назива, царем Срба, Бугара и Грка' и заиста се могао надати да ће та титула, која је у оно доба имала само теоријску вредност, скорим и правоме стању одговарати. Уз тако пораслу силу и наследна државина династије морала је порасти, јер се ни сам Душан не могаше са свим ослободити онога појма, да и владалачка породица мора имати свој засебни имовни део у држави. У проширеним одношајима царевине мала Зета већ није могла важити као наследство царске породице.

И тако је сва Немањина уједињена Србија у својој целини заузела оно место, што је дотле Зета заузимала; а уједно је ова Србија имала да буде и језгра новој држави. Тиме се може протумачити, за што је Душан свога сина за краља прогласио, и за што му није дао Зету, него целу Србију. Потпуно је истина, да Душаи, онако силан и моћан, не би трпео, да му се син онако самостално понаша, као што се он према своме оцу понашао; и Урош, поред све своје краљевске титуле, није био ништа друго већ намесник Србије. Али је питање, би ли овај одношај, који Душан између цара и краља створи, довео после до још већих заплета, но што бејаху они ранији, да нису Османи поништили развитак српске државе.



Кад период развијања највише државне власти за време Немањића све до краја прегледано, то се пре свега два потпуно супротна правца опажају. Једна од тих струја огледа се у тежњи владалаца, да скрше онај нагон великаша, по коме се ови, по старом племенском уређењу, мешаху у најважније државне послове и да владалачка власт буде автократична. Друга и овој са свим супротна струја огледа се у непрекидној борби племства, да свој утицај и своју моћ. што више очува, утицај који се на традиционим обичајима оснивао.

У тој борби, све до Милутина, није баш свакад краљевство побеђивало. Династија је до душе чврсто утемељена; али није одмах обезбеђен и ред наследства, који би могао да стане на пут непрекидним раздорима. Владаоци се наравно трудише, да својој деци, а нарочито најстаријем сину обезбеде круну, а има више примера, где владалац свога наследника поименце оглашује. Али се та намера није свагда остварила, а највише за то, што су супротне тежње свакад нашле потпоре у кругу самога народа; јер наследно право првенца још није захватило корена у политичком осећању народа. Тек од Милутина видимо, где син после оца долази на престо. Али се ни ова непрекидност не може као са свим стална сматрати. Сетимо се под каквим је ванредним околностима Стеван Дечански дошао на престо на место свога стричевића Владислава. Па и сам Душан само је преко очиног мртвог тела доспео на престо. Душанове уредбе, нови поредак, који је он произвео, носили су у себи клицу новога систематскога развитка. Али је таквих, по великом духу њему равних наследника, а и повољнијих прилика требало, да се не сруши оно, што је он на развалинама старих предања подигао. А овако су, поред несигурног новога стања, а уз слабу унутрашњу управу, и поред спољне, силне навале, те погрешке надбујале све оне користи, које би текпозније настале, и тако је српска држава пропала.

Из борбе краљевства за апсолутним господарством и племенског партикуларизма властеле, који је на старом строју основан био, развио се облик ограничене монархије у српској држави, као што бејаше у Душаново доба. До које мере и на који је начин владалачка власт у редовном стању ограничавана, о томе ћемо на свом месту говорити. Овде ћемо само споменути, ради допуне дојакошњем разлагању, још то, да ни у периоду Немањића, (а јамачно ни пре тога), врховна државна власт није никад у име жене вршена, ма да су и жене кадшто много утицале у опште послове. Мушка је лоза владавину наслеђивала по старом словенском обичају. Жена не могаше бити глава ни задрузи.

Српска је црква још од Немање ревносно потпомагала тежње, да се једноставна држава подигне и да се краљевска власт прошири. Врховна државна власт и црква упоредно се развијаху у Србији и узајамно су у најтешњој свези стајале. Развијање цркве код Срба већ је по својој особини једна од најзанимљивијих појава у историји. Црква је са великога утицаја свога, што је на образовање државних установа имала, још важнија постала. Кад је већ о краљевској власти говорено, то приличи, да одмах за тим у кратко поменемо и црквене одношаје.

Цар Ираклије замоли папу, да му пошље мисионаре, који би досељене Србе и Хрвате хришћанској вери поучили. Још не бејаше настала поцепаност источне и западне цркве, византијски цареви бејаху у најбољој слози са римским папама, чији су изасланици већ почели покрштавати народ у Далмацији. Појмљиво је дакле, што се Ираклије обратио папи. И тако је хришћанство Србима проповедано по католичким догматима. Које су вере били незнабошци Срби кад се доселише? У разлагање тога питања не ћемо се упуштати. Оно стоји, да је један део досељених племена без опирања примио хришћанство; али се тако исто лако вратио својој старој вери. Након једног века по Ираклију,кад су византијски цареви својим домаћим пословима и на државним границама моћнијим непријатељима заузети били, нису се могли много освртати и на овај једва познати народ, који се на далеком западу мирно настанио. Тако се чини, да први покушаји покрштавања нису трајна успеха показали.

У IX-ом веку посла цар Василије у српске земље нове проповеднике, али ови бејаху већ из Византије. Да ли су Срби сами изјавили жељу да се покрсте, као што тврди Константин, или је то учинио Василије, и не питајући их, то не ћемо испитивати, али је истина, да се Срби нису ни у овој прилици противили хришћанској науци. Међу тим се јаче ширење хришћанства у народу рачуна од онога доба (IX-ог века), кад се трудом словенских апостола Ћирила и Методија на српској земљи појавише мисионари словенског порекла, да народу нову веру народним језиком проповедају. И заиста је већ онда словенски језик у српској цркви у тој мери употребљаван, да је 925 год. сабор у Спљету забранио употребу словенског језика а заповедио да се само латински језик употребљава, као што је то свуда на западу уобичајено било. Хрвати се лако покорише саборској одлуци али су Срби и даље службу божију на своме језику служили. Од тога времена почиње одвајање Хрвата и Срба по вери, који је раздвој и на њихову народност све до данашњих дана силно утицао.

Новији српски писци, говорећи о слабом успеху у преобраћају, који су цареви Ираклије и Василије, најпре преко латинских а за тим преко грчких свештеника вршили, налазе томе узрока у тој околности, што народ, неразумевајући ове проповеднике, није могао ни примити њихову науку, а напротив разумевајући поуке словенских свештеника, одмах је и нову науку радо присвојио.

Овај назор не можемо усвојити. Прави узрок, што се преобраћај на српској земљи лагано ширио, јамачно је лежао у политичком строју српскога народа. Онај преображај свега грађанског и човечанскога бића и свију тадашњих одношаја, у след чега је хришћанство за време својега постанка постало у римској држави животном потребом целога друштва, учинио је, да се нова наука, која је тежњи онога века одговарала, брзо ширила, без припомоћи државне власти, па шта више и поред њезиног отпора. Али у познијим вековима, после распада римске државе, или ван њезиних граница, код оних народа, где не беше потребе такога новачења, ту се, по сведочанству историје, хришћанство, готово без изузетка, само принудним средствима државне власти могло одомаћити, било да је то чинио владалац онога народа, који се преобраћао, или неки силнији страни владалац.

Као што смо видели, у српским земљама још није било у оно време такве снажне једноставне државне власти, која би силом могла што год изнудити. Жупани су у својој жупи независно владали. Велики жупан имао је до душе неку важност, али није свакад и фактичну силу имао. А с друге стране ни спољна принудна сила није успевала. Византија је за то била сувише слаба; папа није другим средствима располагао до својим легатима и саборским одлукама, којима је анатемисао; Бугари су тек на измаку IX-ог века примили хришћанство, а Угарска, која се доцније истиче као силни чувар католицизма још није постојала.

У таким околностима беше са свим природно, да хришћанство с једне стране није много напредовало, а с друге, да се ово, ма и ограничено ширење, без принуде и отпора збило.

Не да се порећи, да је појава словенских апостола утицала на ширење хришћанства. Срби се нису противили новој вери али се нису баш много за њу заузимали. Разуме се, да су они, који се склонише да приме нову веру, радије је примали онда, кад им је њиховим језиком а не туђим проповедана. Међу тим незнабоштво није одмах престало, чим се српски језик у служби божјој одомаћио. Без сумње је, за оно неколико десетина ХI-ог века, кад је српска земља, као византијска провинција, непосредно под управом грчких намесника била, много више учињено за ширење хришћанства, него што су дотле учинили покушаји латинских, грчких па и словенских свештеника, јер су јамачно они намесници своју власт употребили на то, да српски народ ма и силом у хришћанство преобрате.

Колико је пак, поред словенског језика, утицала Византија на ширење хришћанства, и ако је Србија више привидно но фактично од ње зависила најјасније се види из ове околности. Хрвати, најближи сродници Срба, покорише се Риму. На српској земљи поникле епископије биле су испрва под спљетским, а доцније под барским архиепископом, који је владичански огртач (pallium) од папе примио. И ако су дакле све те побуде, бар у религиозном обзиру, Србе западу привлачиле, то ипак су они, ван Босне и јужно-западних крајева, били у ХII-ом веку махом православне вере, ма да им је првашњи језик источне цркве тако исто био стран као и онај римске цркве. Овај резултат може се дакле искључиво приписати само грчком утицају.

По томе дух партикуларизма, што се у племенском строју појављује, налазимо не само на пољу политичног него и на пољу црквеног развитка.

Српско свештенство, које је народни језик у цркви одржало, само је у начелу признавало ауторитет папиних епископа, који су само у приморским градовима становали. Српско је свештенство у овом периоду било управо независно, како споља, тако и у своме кругу. По једноме извору средњега века свака је жупанија имала свога независног епископа (или првосвештеника), а и то се збило, да је како западна тако и источна црква огласила за свеца подгоричког кнеза Владимира; прва због његове ревности према римском католицизму, а друга зарад његове ревности према поукама источне цркве; а то је јасан знак, да су Рим и Византија подједнако Србе као своје верне сматрали. Така расулост црквене власти, и што не бејаше снажне централне управе, у нечем је допринела, те се незнабоштво за дуго није могло коначно искоренити, и да се богомилска јерес на далеко рашири, на име у Босни, где је под именом патаренства или катарењства још вековима владала.

У ХII-ом веку налазимо дакле у српским земљама још неразбистрене одношаје у црквеном обзиру. Истина да се хришћанство већ дубоко укоренило, али је поцепано било између Рима и Византије. Они који се држаху источне цркве, бејаху готово са свим независни у религиозним стварима, ма да се чинило да номинално стоје под влашћу појединих архиепископа. Уз то је овде овде било још незнабожаца, а Богумили присвојише својој вери један део народа.

У таким приликама отпочео је Немања своју улогу, да ствара државу. Знамо, да је он по латинском обреду крштен и да је до своје тридесете године био одан католицизму Кад је добив Рашку и јамачно помоћу цара Манојла задобио жупанство, прешао је у источну веру, и од тога је доба источно православље постало народном вером српских владалаца и српске државе.

Немањин прелаз у православну веру био је од велике важности и доказује његову дубоку политичну увиђавност. Тако се чини, да је у земљи, којом је Немања завладао, народ био искрено одан наукама источне цркве. Немања је овим својим кораком задобио симпатију народа, коју веома требаше у борбама, што се појавише између њега, његових рођака и осталих жупана. А тим се још већма удворио грчком цару, чијом се помоћу често од највеће опасности спасавао. За све време своје владе Немања је тежио, да религиозним делима што више учврсти савез између народа и владаоца. Он је многе цркве саградио и богато их украсио, јамачно у тој цели, да у вернима ојача религиозно осећање и да колебљиве у вери утврди. Уз то енергично гонио патарене и и све је чинио, да их истреби

Само није дирао у католицизам, једно можда с тога, што се овај у западним областима дубоко укоренио, а било би неумесно, да изазове антипатије католичких Срба, а друго за то, да му се за невољу нађе такви елеменат у земљи, на који би се могао да ослони, ако би се византијски утицај случајно осилио.

Једноставна држава и у овој једноставна вера, беху две главне тежње Немањине државничке радње. Као што смо видели, он сам није могао потпуно да оствари ни једну од ових двеју цели, али је његова заслуга, што се у оба правца борио с тешкоћама почетка.

Јединство вере и самосталност српске цркве учинише велики напредак у најближем времену после Немање, са неуморнога рада његова најмлађега сина св. Саве. Већ смо испричали, да је Растко, трећи син Немањин, под именом Саве, примио монашки чин у Светој Гори. Ту је многе године провео, а за тим је сав свој живот, с највећом ревношћу, посветио религиозним делима своје отаџбине. Знамо како је Сава својим утицајем измирио своју браћу Стевана и Вукана, који су у непријатељству живели, и како је тиме једва склопљену (конституисану) српску државу од крајње пропасти спасао. И од тога часа Сава је уживао највеће уважење у народу.

1221-е год, на Никејском сабору, посветио је византијски патријарах Саву за српског архиепископа. Али се Сава није тиме задовољио. Од цара и од патријарха добио је повластицу, да у будуће српски архиепископ, независно од византијског патријарха, посвећује епископе, које српски црквени синод избере, а патријарху је остало само право, да их потврди. Ово је био значајан корак на путу к независности српске цркве. Вратив се Сава у своју отаџбину, велику је радљивост развио. Пре свега поново је крунисао свога старијега брата за краља, и том приликом је цео сабор пред њим изговорио символ источне цркве. За тим је сву државу поделио на 12 епархија, и само су Срби бирани за епископе, (пре тога су, под византијским утицајем, заузимали Грци највиша црквена достојанства), а на тај је начин створио свештенство, које је у сваком обзиру народним духом задахнуто било. За столично место српском архиепископу би одређена Жича, где је Сава из Свете Горе још пре тога пренео земаљске остатке свога оца Немање, а краљ Стеван, да би што већим сјајем и важношћу окружио архиепископску столицу, наредио је, да се у будуће краљеви у Жичи крунишу.

Осим побројених установа за утврђење и ширење источнога православља у српском народу, још су веома утицали манастири, које је такође завео у Србији, давши им правила свето-горских монаха. Српски монаси бејаху много више у додиру са народом, но они на западу. Имађаху до душе велике баштине (метохе) и многе поданике (метохијске људе), али нису никада имали са свим одвојену монашку заједницу, као калуђери у западној Европи. У осталом њихов је позив био, да народ по уче и да га у побожности утврде.

По томе, што је готово уз сваку цркву постајао и манастир, или управо, што су цркве биле већином близу манастира, и што се народ на овим светим местима гомилама скупљао у дане, кад је која црква славила, не само да се Богу моли, но да се весели и тргује, калуђери су долазили у тешњи додир са народом. Без сумње су манастири и у познијим вековима јако утицали на веру и културни живот народни. У једној се краљевској наредби одређује, да син тежака остане тежак, ма био писмен. Било је дакле тежака и у оно доба, који су добијали неко образовање, а по што није било школа, то су их свештеници. и монаси образовали.

Што је Немања за државу, то је исто Сава за веру учинио. Као веома важна чињеница у његовом раду сматра се та околност, што је Сава био члан владалачке породице; његов старији брат, коме је државу спасао и кога је позније крунисао, није му се могао противити. Сава је дакле имао потпуну слободу рада у црквеним пословима, шта више, могао је рачунати, да ће га највиша државна власт тим пре потпомагати, што је његов рад за државу користан био.

Наравно је дакле, да је узвишени положај, што је црква за владе првога краља у држави заузела, с временом још повољнији постао, а тим је у исто време растао и утицај свештенства како на државне послове, тако и непосредно на саме владаоце.

Голема а неоптерећена црквена добра, лично учешће црквених великодостојника у већању народнога сабора, судско право над духовним лицима и поданицима, и велики утицај на народ, што је долазио од честог и непосредног додира с њиме, давало је клиру велику власт, којом се најрадије служио у корист свагдашњег владаоца, али кад што и у противном правцу. Драгутина су свештеници навели, пробудивши у њему религиозну сумњу и грижу савести, да се, у корист своме млађем брату Милутину, одрече владавине, који је боље умео да их за се задобије.

Од Милутиновог доба, кад је држава пошла путем освајања, и српска је црква постала ecclesia militans. Трагом победне војске и српски су свештеници продирали у освојене области, где су српску цркву организовали.

У опште се српска црква одликује чисто народним духом и својим нежним политичким осећањем. Познат нам је факат, да су српски краљеви, и то баш они, који су држави највише привредили, не један пут показивали наклоност према католицизму; па су често ступали у непосредне преговоре са папама, обећавајући, да ће не само они прећи у католичку веру, но да ће и цео народ преобратити. Са овога привиднога колебања за цело би се краљевство најжешће завадило са свештенством, које се тако ревносно држало науке источне цркве; али се то није збило. Ми смо се пре тога потрудили да докажемо, да српски краљеви нису били искрени у преговорима са Римом. Тобожна наклоност према католицизму само се онда јављала, кад је са запада, а на име од Мађарске, претила опасност Србији а нарочито Босни, на коју су непрестано српски краљеви право полагали; а у Босни се католичка вера беше јако раширила, те је папа имао довољног утицаја.

Чини се као да је српско свештенство појмило тај принудни положај, те је својим краљевима праштало ту привидну апостасију, увиђајући, да ће се краљеви радо повратити у наручја народне цркве, чим мине опасност; а тако је свакад и било. Па је и сам Душан више пута преговарао са папом, а чим му је сила порасла, одмах се окренуо противу католицизма, и трудио се, дастрогим а често и грозним средствима принуди католике, да своју веру напусте. Заповедио је православном свештенству, да живо прионе око тога, да католике, ма на који начин, преобрати, а на против је латинском свештенству забранио, да православне у своју веру примају. Покатоличени православни морадоше се, под претњом строге казне, у своју стару веру повратити. Католик није могао ни становати са православним нити се женити, док није прешао у источну цркву. Свакога је постигла строга казна, ко се усудио, да католике прикрије.

Таквим је средствима Душан много допринео, да католицизам ослаби, а да се источна вера рашири, Душана није побудила ревност у вери да гони католике, него управно начело, које је од Немање као аманет остало потомцима: јединство цркве у једноставној држави.

Као што је држава, тако је и црква под Душановом владавином достигла врхунац свога развитка. У царској се титули огледала така потпуна независност, тако истински самосвесно и с осталим државама света равноправно, самостално господарство, да ни државни првосвештеник није више могао зависити од цркве у другој равној држави.

На сабору, који је држан у Скопљу 1346 године, у присуству целога српског и бугарског свештенства, Душан је прогласио српског архиепископа Јанићија за српскога патријарха, и за будуће је укинуо обвезу, да од Византије тражи потврду, а за столицу му је одредио Пећ. Цариградски патријарах Калист није истина оклевао са својом анатемом, али Душан, који је створио не само силну државу, него је умео да створи и независну цркву, слабо се освртао на клетве, које је на њ бацила Византија. Шта више на сабору, што је на скоро у Серезу држан, изрекао је, да се грчки епископи из целе државе истерају. Кад промислимо, да су онда многе несловенске области постале саставним деловима Србије. уверићемо се још више о томе, да Душан није као његов дед смерао, да уједини грчку и српску државу, него да створи чисто српску државу.

О властеоским добрима српских црквених лица, о њиховом праву и учешћу у општим пословима говорићемо позније, а овде још само то помињемо, да се српска јерархија, за време Душаново, делила на више и ниже свештенство (клир). У прву су врсту долазили: један патријарах, од прилике 20 митрополита (архиепископа) и епископа, некодико ексарха, више игумана или манастирских поглавара. Уз ове је још постојала велика множина свештеника и калуђера.

Пре но што пређемо на поједине гране државнога живота, ваља да поменемо разне друштвене сталеже, њихова права и обвезе, и њихов одношај међу собом и према држави. У средњем веку, кад је држава постојала из скупа људи са неједнаким правима, и кад су ови, баш према тим неједнаким правима сачињавали строго одељене сталеже, готово се сва државна радња управљала по привилегијама и обвезама разних друштвених сталежа. И ако у данашње време, поред готово свуда одомаћене равноправности, ни значај ни уважење друштвених сталежа нису мањи но што је то некада било, то је ипак у оном веку законом или обичајем освештана повластица већма излазила на видик и могда се, тако рећи, рукама опипати. Јер и ако у наше дане лако можемо да појмимо установе и радњу културних држава а да дубље не испитујемо својствене одношаје друштвених сталежа, на. пр. одношаје велике и мале властеле, капиталиста и радника, произвођача и трговаца, или умних радника и умног пролетаријата; то се ипак у средњем веку не могу распознати ни саме фазе, како се у државној радњи мењају, ако одношаје и обим властитости разних друштвених сталежа не познајемо.

У Србији, као и у свима европским државама, налазимо разлику између појединих друштвених сталежа, која је поникла отуда, што неки, по својим повластицама, извесна права уживају, а што други таких права немају. Ми смо већ напоменули, на који је начин постао онај друштвени сталеж, који се управо може назвати племићским сталежем. Даље смо често упућивали на разлику, која постоји између српског племства и феуднога у западној Европи, ма да се у нечем подударају. Порекло српскога племства ваља тражити у избору, по коме су појединци, од других себи равних, узвишени на неко старешинско звање. Са свим је природно, што су ови људи фактичним вршењем власти, с временом задобили уважење, и тиме себи обезбедили извесна права и повластице, не толико по својој дужности, већ просто по уживању тога достојанства. А тако је исто природно, што су ова права и повластице по мало постале наследне у оним породицама, које су их стекле.

За време Немањића јавља се властеоство или племство већ као веома снажан сталеж, који се одликује својим големим добрима и множином повластица, као и својим одлучним утицајем на државие послове. Често смо имали прилику да видимо, каквом се енергијом ово властеоство и према самим краљевима истицало; а сила је властеоства тим већа бивала, што су се неке одличне породице међу собом тешње свезале и тиме су разгранате нараштаје створиле. Тако властеоско колено или племе имало је знатна непокретна добра, на којима су становали, не само поданици него и многе породице властеочића; и оно је над овима имало и неку судску власт, не баш у смислу западног феуда, али тек толико, да су ова племена често могла да развију велику самосталност. Племство се оснажило још и оним правом, што је у народној скупштини, са искључењем свију неплемића, имало удела у већању о општим пословима и што је у својим и у споровима својих поданика могло само да суди. Али је то било само у грађанским споровима. а кривично суђење без разлике спадало је у круг суђења краљевских, а позније царских судова.

Душанов законик разликује властелу од властеочића. Први беху више а други нижи или прости племићи. Каква. је управо постојала разлика између једних и других, мучно је одредити. Према неплемићима имали су, без сумње, једнака права, и по томе је та разлика могла бити само у узајамном одношају племића. А то се најбоље огледа у томе, што по Душановом законику, ако је властелин увредио властеочића, имао је да плати одређену казну, а у противном случају властеочић не само да је морао да плати ону исту глобу, него су га још и батинали. А неплемићи (себри) подједнако су бивали кажњени, било да су властелина или властеочића увредили. Вероватно је, да је осим веће или мање глобе за увреду, права разлика између властелина и властеочића била у већој фактичној власти и у праву на одличнија звања. Јер нема сумње, да је уживање државних звања у опште спадало у повластице свеколиког властеоства, само што су, бар позније, виша звања припала властели а нижа властеочићима.

Ми ћемо о звањима још опширније говорити, за то овде помињемо само толико, да су називи, које је носила властела и које налазимо у потоње доба краљевства и за време целога царства, долазили из круга власти извесних звања. Жупан и кнез беху некад, више или мање, независне административне старешине у већим или мањим областима, а војвода значи од речи до речи војсковођу и вероватно је да је тај назив у том смислу и употребљаван. У осталом тако се чини, да су позније таки називи постали наследни и у оним породицама, које су биле носиоци таквих достојанстава, а често су као просте титуле, прелазили од оца на сина, па и онда, кад неко није више отправљао дужност, с којом беше скопчана она титула.* За време Душаново налазимо у Србији многе титуле, које су позајмљене из византијске дворске и званичне јерархије. Било је севастократора, ћесара, деспота и. т. д.

*Тако н, пр. у данашњој Румунији потомци су бивших кнезова задржали титулу кнеза.

Све су то била дворска достојанства или највиши чинови, али су јамачно подарени као титуле за одликовање. А да је још пре тога уобичајено било, доказује сама чињеница, по којој је Немања свом првенцу сину Стевану дао титулу деспота. Међу тим не налазимо западно-европских титулатура; Србија је у религиозном и политичком; као и друштвеном одношају одсудно пошла правцем источњаштва (оријентализма).

Властела нити је плаћала данак, нити је давала работу од својих добара (баштина), која је од дедова наслеђивала, а ни од онога што јој је владалац с правом својим даривао; само је у случају рата обвезана била, да даје наоружане људе и коње, а осим тога властела је морала лично војевати. Међу тим српска властела не беше баш са свим слободна од сваког давања. По једном Душановом. закону може се закључити, да је властела обвезана била сносити јавне терете, и то нешто у природним производима, а нешто у новцу, али колико, то није одређено било. Баштинско добро је слободно било од сваког терета , и сва је прилика, да су властела плаћала само на пронијска добра, а као што ћемо видети пронија и баштина биле су са свим различне државине.

Како је пак властеоство у исто време било главни господар земље, биће најудесније, да на овом месту у кратко напоменемо онај по себи нејасан одношај државина. Као што смо рекли, било је државина од две врсте баштина и пронија. Баштина је била земља са неприкосновеним правом својине, у које нико није смео дирати. У једном Душановом закону наређује се, да баштину ни цар, ни краљ, ни царица не може силом одузети, откупити или заменити'. Баштинска добра основана су на установи задруге, као што то показује неприкосновено право својине, које је за ову привезано било. Све задружно, а позније и племенско имање јамачно је било у први мах заједничко и потпуно независно. Ово начело заједнице игра важну улогу као значајна чињеница и у развитку највише државне власти.

Кад се позније поједине породице до веће власти узнесоше, а племенски строј замењен би породицама ужега круга, беше по све природно да су те породице са већом влашћу присвајале све веће и веће делове од оне негдашње племенске имовине, угнездивши се на место и у права негдашњег племена. Ова су имања за тим, као дедовина, била неприкосновена својина појединих породица, чије неограничено имовно право беше основано баш на овој дедовини и на оној од памтивека уживаној независности. Така добра беху баштина. Већ је овај, по све вероватан развитак, по себи условљавао ослобођење баштина од свију терета, јер се оно суверенство, што су ова племена негда у сваком обзиру уживала, и које су силније породице, као њихови наследници, себи присвајале, у позније доба, са развитком државнога живота, односило само још на имовне одношаје, Баштинска добра беху заиста слободна од свакога терета, како од работе, тако и од порезе. За сву ову државину своју властеоство је имало ту једину дужност, да војује, а то је у оно доба, бар за властелу, било пре право него дужност.

Природна последица ове потпуне и неограничене државине беше, да су села, становници, цркве па и свештеници постали, тако рећи, саставни делови оних баштинских добара и с њима мењади господаре. Поред ових силнијих породица, које су своју имовину непрестано увећавале, нису ни оне мање важне племенске породице одмах, или бар нису све изгубиле своју имовииу. Оне су, да богме, по мало осиромашиле и дошле у неку зависност према одличнијим породицама, па најпосле су увршћене у ред неплемића, који се називаху неропси. Ако су међу тим сачувале ма који део своје дедовине, тај су део могли као својину и задржавати. И заиста дознајемо, да је баштинско добро могао сваки држати, владалац као и властела, свештенство, манастири, цркве па и сами неплемићи, но ови, да богме, тек под извесним условима.

Поред тога што се баштина наслеђивала, налазимо владалачко даровање (донација) као други начин, којим се долазило до баштина. Право даровања постало је у Срба променом старинскога поретка. Знамо, да се у старије доба и сама владавина сматрала као заједничка својина владалачке породице. Тако поимање наравно да је доцније изазвало ту мисао, да као што је права дедовина свакад остада својина владалачке породице, коју међу собом делише поједини чланови, (као што је то н. пр. бивало под Немањићима са Зетом), да је тако била и држава, или бар њезине земље, својина фактичног владаоца, којом је слободно располагао. Тако разумевање није ограничавало потпуну приватну државину баштинских добара; али је оно дало владаоцу право, да даровањем створи таке баштинске државиие, било то из својих или из оних добара, што су од властеле конфинскована, или другим неким путем повраћена круни (управо владаоцу), било пак најпосле, да су владаоци таке баштице стварали из онога државнога (управо владалачког) приватног имања, које су доцније задобили у освојеним областима. И овим се правом служише српски владаоци често и у великој мери, а нарочито онда, кад хтедоше да награде у рату стечене заслуге, или да узвисе сјај цркве.

Сад се истиче питање, да ли су власници својим баштинама слободно располагали, да ли су их могли продати или поклонити? Одговор на то питање нити је лак, нити прост. Из онога горе изложенога права о неограниченој државини истицало би и право слободнога располагања. И заиста сведочи један Душанов закон, а сведоче и ранија даровна писма, да су властела, па још и невластела, могла таква баштинска добра да продаду, или да их на цркве дарују. С овим стоји у противности та околност, што даровна писма, говорећи о овим баштинама, овако изреком одређују: да се дају за вечита времена не само обдареноме, него и његовој деци, унуцима, праунуцима и потомству. Даље тачно одређују Душанови закони, бар за властелу, којим се редом наслеђују баштинска добра. Баштинска добра властелина наслеђују деца његова, а ако их нема, онда деца његове браће до трећега колена. Најпосле поједине повеље сведоче, да су властела до душе могла оставити добра црквама, али обично тек по што владалац то одобри. Све то сведочи, да господар није баш могао безусловно располагати баштинама, као што би се могло замислити по речима поменутог закона. Ова несугласност тако би се могла изравнати, ако претпоставимо, (по новијем српском тумачу Душановог законика), да је само први господар баштине могао том земљом слободно и неограничено располагати, а потоњи само условно, а то ће рећи, да су могле само дароване баштине слободно мењати свога господара.

Друга али веома мало позната врста државине била је пронија. По што ова изгледа као баштини супротна, то морамо из тога извести, да је то била земља, с којом не беше везано тако потпуно право државине, као у баштине, и да се на ову већ плаћао порез. А по што неплемићске ратаре налазимо на властеоским пронијским земљама настањене, који врше неке услуге, можда се не ћемо преварити, ако између старих српских пронијских и мађарских урбаријалних земаља неку (али само неку) сличност налазимо.

По Душановом закону, пронијарску земљу није било слободно ни продати, ни купити, ни поклонити. Ову наредбу ваља тумачити тако, да су пронијарску земљу могли држати искључно само неплемићски тежаци, истина, не по праву својине, него само по праву уживања, с том обвезом, да властеоском господару одраде неке послове. Сва је прилика, да је пронија била онај део властеоског добра, који је био одвојен за поданике, и којим делом властелин није имао право да сам собом слободно располаже. Само дакле онда, кад властеоско добро, са свим што је на њему, а по начину који обичајима освештан беше, промени господара, узимана је, са општом променом господарства, и пронијска земља заједно са људма, који су на овој становали; али се од њих није могло одузети уживање њихових земаља.

Осим тих земаља (тако рећи поданичких добара), на којима су као што ћемо видети, живели под именом неропаха и отрока познати неплемићи, налазимо још пашњаке и шуме, што су их села заједнички држала, а што су служили за исхрану сељачких стада, или су давани под закуп скитачким пастирима (Власима и Арбанасима) . Нема сумње, да поданици тако исто нису могли расподагати овим општим пашњацима и шумама, као ни пронијским земљама, на којима се настанише. Само је неизвесно, да ли је и господар земље имао право на уживање производа ових сеоских заједничких добара, или је то било искључно право поданика. Властела су често, осим својих земаља, држала и владалачке (управо државне) земље, некако као под закуп или управо на привремено уживање. Али у овом случају нису могли од поданика узимати никакав данак, осим неког новчаног пореза за станове1.

1 Станарину.

Властеоска права могли су добити не само Срби, но и странци. У Душановом законику нарочито се помињу грчка и немачка властела и властеличићи. За Грке изреком вели, да њихове баштине, које су по ранијим хрисовуљама добили, и које још држе, да су те баштине 'тврде', а то ће рећи, да као оно српске баштине и ове у свему буду неприкосновена својина. Ово је без сумње вредило и за немачку властелу. Што су Грци, и то многи, у току времена, добили властеоство у Србији, то је последица оног блиског додира, у ком су оба народа међу собом стајала. А немачка властела беху јамачно из реда оних странаца (већином Немаца), који су постали од поглавара оних скитачких оружаних чета, што су не један пут нудили своје услуге српским краљевима. Овде се по себи рађа питање, какав беше услов и начин, да се племство добије? На ово питање не можемо одговорити, јер нема поузданих података. Но можда се може с неким правом претпоставити, да је бар један од тих начина био: кад је владалац баштинско добро некоме даровао.

Са уважењем, у ком је црква стајала, и са оним великим утицајем клира, сам је по себи дошао привилегисани правни положај свештенства. Више свештенство без сумње је имало дела у свима политичким и приватноправним повластицама, које су великаши уживали. Према томе биће, да су и манастири, као моралне корпорације, иста права уживали. Патријарах, митрополити и владике долажаху лично на народни сабор, а тако исто и старешине манастира, игумани; ови последњи јамачно као заступници својих манастирских заједница. Црква, као така, (и то како световно тако и монашко свештенство) имађаше такође велике баштине, само што то, разуме се, не беше наследна имовина појединаца, већ цркве. Становници црквених села бејаху у опште слободни од сваке краљеве или цареве работе, само су били обвезани да цркви работају. Црквена власт имала је судство у својим селима, а и над црквеним људима. Међу тим се сумња, да ли су црквени људи зависили од црквене власти само у црквеним или и у цивилним и кривичним стварима. А и о томе не говоре познати историјски извори, да ли је више свештенство, према својим црквеним добрима, обвезано било, да у рату лично учествује, или да своје поданике на војну дужност принуди.

Ниже свештенство није имало тако великих повластица, као оно виши клир. Калуђери, који су у манастирима живели и уживали приходе манастирских добара, и ако нису лично имали никаква одређена права, ипак су потпуно независни били од световне власти. Али су светски свештеници са свим друкчије стајали. Они свештеници, који су у таким црквама служили службу божју, које су имале своја властита, дакле црквена имања, беху потпуно слободни од свију терета, које су сносили сви неплемићи у народу. О њиховом издржавању бринула се црква, и било је одређено, да се за њих одвоји извесни комад земље. Но ако црква није имала својега имања, већ је н. пр. стајала на властеоској земљи, онда је био обвезан властелин, да се брине о свештенику. Таки свештеник није могао напустити господара земље, изузевши ако тај господар није могао да га пристојно издржава, и ако ни после опомене црквене власти није своју дужност испунио.




Но ма да правни положај нижег свештенства у неком обзиру беше ограничен, ипак се чини, да ни оно није било обвезано на личне услуге. У осталом о привилегисаном положају свеколиког клира, вишег и нижег реда, сведочи онај Душанов закон, који подвргава најтежој казни свакога, без разлике сталежа, који би увредио црквено лице, (ма и простог калуђера или попа).

Осим властеоског и црквеног привилегисаног реда, беше у народу и таких сталежа, који нису имали таких повластица. Сви они, који су у правном обзиру, као супротници стајали према властеоству, зваху се општим именом Себр или Себар*. Под овим називом разумеју се сви они редови, који нису имали властеоске повластице. Себри дакле нису могли учествовати у општим пословима, па ни јавно се нису смели састајати, (разуме се у политичком смислу), под казном, да ће им се ухо одрезати и да ће се жигосати. Што су уживали земљу, или случајно држали неко добро, тим још не беху везани за извесне услове, које би имали да испуне према господару земље (био то владалац, властеоство или црква). Не имађаху својих судова, већ су зависили или од властеоског или од црквеног суда,** и за увреде нанесене властели јаче су кажњени но властела, ако су увредила себра; ови знаци грађанског и политичког положаја непривилегисаног реда имају до душе општу вредност, али за то и између себара можемо разликовати разне редове, од којих је сваки имао особени круг права.

* Слична је та противност са оном, која је постојала у Француској у најширом смислу између noblesse и roture или noble и vilain.

** О краљевским и царским судовима не ћемо овде говорити, јер су ови, без разлика положаја и сталежа, судили свима држављанима у извесним делима.

* Владалац и сеоски старешина и у данашњој се Србији подједнако називају кнезови.

Војвода беше вођ војске; али се и тај назив позније претворио у достојанство. У Босни су пак том титулом називани и обласни управитељи. Међу знатнијим вишим чиновницима налазимо још 'казнаца' и логотета'. Овај је други назив јамачно тек од Душанова времена. Казнац1) је вршио дужност благајника. а логотет' по свој прилици беше начелник царске канцеларије. Уз логотета био је, ђак 2 као канцеларијски чиновник.

1 Казнац или 'Казньць' значи cubicularius, а управо је оно што је на грчком двору био евнух, ушкопљеник, eunoucoV, castratus) На место казнаца требало је г. писац да стави реч протовистијар (протовистиiарь, prwtobistiarioV, praefectus aerario), а то је управо стари назив благајника. Осим назива протовистијар, беше у старо доба још и ових назива : вистијар, хазнадар, коморник, или разложник коморе (ризнице). У писму Твртка II помиње се краљевски прокуратор, а у писму деспота Ђурђа ризничиј.

2 Ђак 'диiакь' scriba,

3 Владалац Владальць, rector.

1 Управо 'пристав' или 'посланик', procurator.

На двору српских краљева, а позније царева, налазимо читав низ властеоских великодостојника. Такви беху: деспот, севастократор, ћесар, протосеваст, протовистијар, протоспатар, двородржица, стјегоноша и т. д. Два потоња српска назива, која значе дворски управитељ и заставник, већ по себи изражавају звање дотичних чиновника; остали су називи позајмљени од византијске дворске јерархије, а између ових бар назив 'протоспатар' потребује најмањег објашњења. Називи: деспот, севастократор, ћесар и протосеваст, биће да су значили највиша достојанства, која су владаоци кадшто својим синовима или рођацима давали. По томе се дакле ти називи нису само на звања односили. Како су пак под Душаном и одмах после њега те називе носили поједини намесници великих области, то се може мислити, да то не беху просте титулатуре, или бар да су их давали силним великашима ради већега угледа.

Да се порекло и значај ових правних установа, које су од прастарих времена преостаде, тачно обележи и њихов обим опише, то би био по све тежак задатак и код најобразованијих народа. Супротни назори правних историка, које ови имају о свакој засебној установи, најбоље то потврђују. Тај је задатак још тежи код народа, као што су Срби, из чије је прошлости мало, и то непотпуних података сачувано.

Срби баш тада изгубише не само своју државну самосталност, него и своје народно биће, кад на основу измењених и од старине наслеђених установа пођоше путем цивилизације. Овим је губитком за навек прекинута она непрекидност, која се у другим државама опажа између старијих и новијих установа, а по којој се новије из старијих установа могу извести.

Према таким околностима наравно да можемо показати само веома непотпуну и крњу слику правних одношаја и правосуђа у српској држави.

За Душанова времена већином је држава у својим рукама имала судску власт и администрацију. Налазимо тројаких судова, који се сви називају 'краљевски' или царски'. Судије беху државни чиновници (осим можда сеоских кнезова). У градовима, па и у окрузима, који су под ове спадали, судио је ћефалија, као што већ рекосмо. У сеоским су општинама окружне или месне старешине* пресуђивале омање ствари а у целој земљи важније је спорове судио сам владалац или од њега наименоване краљевске или царске судије, који се бавише на двору. или који по некад обилазише области, да расправе сиротињске спорове.

* Могуће је, да су њене кнезове бирале општине, и у том случају, разуме се, да то нису били државни званичници; њихов круг рада беше јамачно веома ограничен.

Трговачке ствари спадаху у круг радње цариника. Сваки је судија или суд коначно изрицао пресуду, јер нигде не налазимо трага, да су тужбе ишле од једног суда другоме. Земљиште, на коме је судија вршио своју дужност, беше одређено, а сваки се само своме судцу могао обраћати. По што још не беше правих кодификованих закона, а и Душанов законик многа питања беше оставио недодирнута, то је било по све природно, да су судије по својој увиђавности и по у обичајеном праву изрицали пресуде. Судски поступак беше усмен, као што и не могаше бити друкчије, али при свем том судије су писмене пресуде у два примерка издавали; један је од тих добио извршилац, а други је судац задржао. Такој писменој судској пресуди морао се свако безусловно покоравати. Без писмене заповести није се смео нико затворити под казном глобе од 500 перпера.

Парничарима беше строго забрањено, да се пред судијом опадају, руже, или да један на другог износе другу кривицу осим оне, ради које се суде. Позивање пред судију беше важан део српског судског поступка, већ по својој заплетној особини. Властелина су у суд позивали особитим писмом, и то само пре ручка. За ниже сталеже беше довољно, да им се само судијин печат покаже. Жена се није позивала на суд, кад јој муж не беше дома, а који се с војске вратио, њему се давао рок од три недеље дана. Од чланова задруге могао је по вољи ма који доћи пред судију. Судци су до душе смели примати поклоне, али не као мито, а нису их смели од народа искати.

Природна последица привилегисаног положаја цркве и властеоства, а личне потчињености невластеле, беше, да, су ови у извесним стварима зависили од господара земље. Већ смо једном напоменули, да је властелин, као господар земље, у неким случајевима могао судити својим поданицима, а тако је исто и црква могла да суди не само поданицима него и духовним лицима. Међу тим се чини, да се њихова власт простирала само на грађанске спорове, а у кривичним јамачно су без разлике судиле царске судије.

Осим поменутих судова беше у Србији још једна врста судства, која је у старинским обичајима била укорењена, а која се одржала све до Душанова времена, ма да је већ тада, установом царских судија, све више потиснута била. Ми овде говоримо о поротном судству. Изван сваке је сумње, да је то био скоро искључиви начин правосуђа старијега доба. Тек позније долазе редовне или владалачке судије. При свем том ипак се није развио онај тешњи одношај између судаца и поротних судова, као што то беше случај код неких северних, а нарочито код ђерманских народа у Европи. Обе су ове установе у Србији упоредо стајале, само што је нова установа, растењем државне власти, ону старију надмашила својим све већим значајем.

Не ће можда бити без основа мишљење, да је и ова врста судства, порота, била пореклом од прастаре словенске установе задруге т. ј. да су спорне ствари решавали они, који парничарима најближи беху, који су дакле испрва били чланови дотичних задруга, а позније спадаху истом сталежу или једном истом реду људи. Ови судци, који изрицаху правицу, могли су се сматрати у неком обзиру као душевници' (arbiter). Међу тим ова се примедба тиче само порекла ове установе; јер позније, бар у Србији, беху поротници који пресуђиваху и ослобођаваху, али нису могли странке мирити. праве судије а не душевници.

Поротници су бирани само да извесне парнице расправе, и то један или више поротника, но свагда беху из истога сталежа из кога су парничари и у једнаком броју. Они полагаху заклетву, да ће право судити.

Једва се може сумњати, да је ова врста судства далеко старија од краљевских судова, а факат је, да се порота и онда одржала, кад се краљевски судови већ одавно одомаћили беху, шта више, да су се њоме све чешће служили. Биће да је за времена краљева биран са обе стране по један поротник да изрече пресуду. Душанов законик дозвољава, шта више налаже, да се више поротника употреби. Дотични закон гласи овако: Од сада у напред суди порота у важнијим и ситнијим стварима. За велико дело да суде 24, за омањи дуг 12, а за мало дело 6 поротаца, но да није међу њима ни сродства ни јавнога непријатељства. И ти поротци да нису вољни умирити, развје да оправе или да окриве. И да је свака порота у цркви, и поп да их у одежди закуне. На чијој је страни већина поротаца, и коме она право да, тај да га има' (т. ј. тај да добије парницу). Уз то узмимо још овај одељак: Као што је био закон у царевог деде, у светога краља (Милутина) да су великим властелима велики властели поротци, а средњим људима противу их дружина, а прочима их дружииа да су поротци'.

Са ова два закона довољно смо описали поротне судове, како су ови за Душанова времена постојали; само имамо још то да поменемо, да су поротници, по једној Урошевој повељи, сами извршивали пресуду, и да је краљ или краљевски суд само у том случају предузимао извршење, ако порота није за то способна била.

У осталом биће да се израз порота (од речи ротити (заклетвом принудити) jure jurando adigere) у двојаком смислу узимао. Значио је ону врсту суђења, о којој смо мало пре говорили, кад су н. пр. поротници не само досуђивали, но кад су и пресуде извршивали; а значио је и судско рочишно место (forum), на коме је потврђено, да дело постоји, или да останемо при старом а на име словенском појму, место, на коме је спорни предмет заклетвом сведока одлучен. У старо-српске правне обичаје ваља дакле уврстити и онај обичај, по коме су парничне странке, тужиоци и оптужени, долазиле са својим сведоцима (помоћницима заклетве), који нису толико баш сведочили у чему је ствар, колико су својом заклетвом потврдили заклетву своје странке. Из таке сведоџбе јамачно се развила она друга врста пороте у Србији. Таке заклете судије (који се такођер зваху поротници или душници) могли су до душе решити ствар, и тако је решење имало силу пресуде, но за извршење већ су били потребни други органи, изузевши онај случај, ако је тако решење по природи својој или по пристанку странака добило законску силу. Ако су н. пр. поротници ослободили оптуженога, тај већ више није могао за ту ствар бити суђен; или ако су у парници о међи ову обележили, или оценили штету учињену у ливадама. виноградима или у усевима, по речима закона, морала се међа исправити по њиховој пресуди, а накнаду морали су платити штеточине; но поротници или душници нису могли извршити таку пресуду, ако су на отпор наилазили.

Поред оваких порота било је још и правих изборних судија, или тако званих добрих људи, који израз налазимо нарочито у босанским и далматинским документима, а то беху признати поштени људи или стручњаци, који су, позвани од парничара, без заклетве изрицали своје пресуде. У осталом израз добри људи' значио је уједно и сведоке. У кривичним као и у грађанским споровима беху докази; искази сведока, документи (н. пр. доровна писма), заклетва, и то не само парничара, но и помоћника у заклетви, суд божји и још неки особити докази, о којима овде не можемо потање говорити

Обим овога дела не допушта, да потање опишемо судски поступак и опште законске одношаје; него ћемо само навести поједине карактеристичне и својствене црте ових закона.



О грађанском приватном праву врло мало има наредаба како у Душановом законику, тако и у разним документима. Приватни правни одношаји, једно што у оно доба много простији беху, а друго што су без сумње у обичајима тако дубоко укорењени били, изгдедаху као таки, које није требало уврстити у законик. О имовним одношајиша већ смо говорили. Видеди смо, да је господар непокретног имања (биће само у извесним случајевима) слободно раснолагао својим имањем. И то смо напоменули, шта је Душан наредио о наследству властеоских баштина. Из овога, као и из других података, могло би се извести, да где није било слободног располагања, ту су најближи сродници били непосредни наследници, а где не беше таких сродника, ту су и даљни сродници (коленовићи) наслеђивали. Изгледа као да је непокретно имање само мушком колену припадало, а покретности да је и непосредно женско потомство наслеђивало, кад није било мушких потомака. Од побочне лозе само је мушка страна могла наследити. Као особину властеоског права наследства спомињемо ону наредбу у Душановом законику, да кад умре властелин, коњ добар и оружје да се да цару, а свита велика бисерна и златни иојас да узме син његов, и да му цар не узме. Ако ли нема сина, а има кћер, да има кћи узети, или продати или поклонити слободно.'

И на уређење брачних одношаја утицала је светска власт, а то је тим пре потребно било, што се за времена Немање и првовенчанога краља црква још не беше тако утврдила, да би својим наредбама а без туђе припомоћи могла изнудити послушност у времену, кад се богумилство на све стране ширило, а незнабоштво још се овде онде прикривало. Наравно да је само онај брак важио, што је по дозволи црквене власти а по црквеним обредима закључен био. Већ је Стеван Првовенчани под казном глобе забранио мужу, да своју жену отера, а жени да свога мужа остави. Велики властелин, ако је своју жену отерао, морао је платити 6 волова глобе; човек средњег реда два коња, а неплемић два вола. Тако је од прилике и жена кажњена, која је мужевљев дом оставила. Ако није могла да плати глобу, муж је био властан да је телесно казни, а ако је хтео могао ју је опет к себи узети. И муж је био обвезан, да своју отерану жену опет прими, и да се растави са женом, с којом је међу тим живео. Родитељи нису смели наговарати своју ћерку, да мужевљев дом остави. У опште је строго било забрањено женама, да с другима живе, кад свога мужа напусте. Ове мере беху у оно доба потребне, јер је у разгранатој богумилској секти био догмат вере заједништво женa.

Много више и потпунијих података имамо за кривично право. Ако је дакле на пољу приватнога права закон могао бити замењен обичајима, који се вековима развијаху, то је наравно била прека потреба, да се за кривична дела извесне наредбе пропишу. И заиста има у том обзиру много наредаба у Душановом законику. Међу тим и у томе, као и у свима гранама унутрашњега развитка у Србији налазимо непопуњене празнине, те ћемо се за то ограничити на разлагање најзнатнијих момената.

На сваки је начин важно наређење Душановог законика, да царске судије суде свима за кривична дела, па ма ко да их је учинио, био то властелин или невластелин. Биће да је ова наредба и пре тога постојала, но било да ју је издао који краљ или и сам Душан, то би ипак било неумесно, кад би се у њој тражила клица равноправости новијега доба. Кад се највиша власт учврстила, земља обогатила, и кад је особито освајањем већи обрт настао, онда је наступила прека потреба да се унутрашње стање уреди. Српски владаоци у опште, а међу њима нарочито Душан, веома су брижљиво бдили, да се поредак и јавна безбедност одржи. Та се цел најпре могла постићи тиме, ако је кажњење криваца спадало у најближи круг владалачке радње. Но било како му драго, тек то је истина, да су царски судови, имајући власт, да по кривичним делима могу осудити свакога без разлике стања и достојанства, предупредили многу самовољу.

Осим овога наређења кривични део Душановог законика одликује се тиме, што новчану глобу баш тако уопште не наређује, као што је то у свој Европи уобичајено било, већ су глобу друге казне замењивале. Најобичније су казне биле ове: глоба, затвор, телесна казна, осакаћење и погубљење. Осим тога кажњена су црквена лица, а у неким случајевима и световњаци, одлучењем од свештеничког благослова, разводом брака, проклетством. Најпосле неки су званичници због званичне злоупотребе кажњени губитком звања. Налазимо још и то, да су нека села, у којима су златари пронађени, спаљена а становници прогнани.(*)

* О побуди ове особите казни говорићемо опширније на другом месту.

Не можемо набрајати све оне случајеве, у којима је судија по Душановим законима једну или другу казну, а кадшто и више у један мах кривцу досуђивао, но само ћемо навести значајније. Било је разних глоба, од 6 до 1000 перпера. Шест перпера платио је себар, ако је своме другу себру браду ишчупао; а хиљаду перпера платио је поротник, који је у пороти неправичну пресуду изрекао; у осталом овај је још осим тога и друкчије кажњен. Погрде, осакаћење, убиство, незаконито наплаћивање царине, насилно утамничење без царскога писма' (судске пресуде), све су то била така дела, за која је кривац новчаном глобом, а кадшто и друкчије кажњен.

Кад је оптужени на просту глобу осуђен био, а ову није могао да плати, онда је обично у тамницу бачен; а у старије доба чини се да је кадшто и лично уступљен бивао тужиоцу, коме је штету нанео. Ову наредбу већ не налазимо у Душановом законику, али је вероватно, да је још у практици постојала. У толико чешће долази затвор под именом јемства, а то се заиста тако и рачумевало, да не би оптужени пре осуде побегао, или, ако је већ осуђен, да час пре плати глобу. У осталом оптужени је могао место себе дати таоце или јемце, који су после морали издржати казну, која је оптуженом одмерена, ако оптужени није дошао, или се пресуди није покорио.

Себар је махом на мању глобу осуђиван него властелин, али је за то бивао телесно кажњен. У опште то беше последица разно овлашћених друштвених сталежа и њиховог привилегијама ограђеног положаја, што су племићима и неплемићима у Србији, као што то беше у средњем веку у свој Европи, разним мерама одмераване казне. При свем том ове разлике у Србији не беху тако велике и тако честе. Ако је н. пр. велики властелин осрамотио властеличића, платио је 100 перпера, али ко је властелина осрамотио, морао је платити 100 перпера, а уз то је телесно кажњен. За увреду себра плаћали су и властелин и властеличићи 100 перпера, ако ли је најпосле себар увредио властелина или властеличића, такођер је платио 100 перпера, осим тога је бивао жигосан. Даље, ако је властелин убио себра, платио је 1000 перпера, а ако је себар убио властелина, платио је 300 перпера и обе су му руке одсечене.

И ако закон прави разлику између сталежа у одређивању казне, ипак се чини, да се та раздика није у свима случајевима и на кривична дела примењивала. Ово се сматрало свакад у једнакој мери кажњиво, ма да се у самој казни прави разлика, која је кривцу за учињену кривицу досуђена. Но увећавањем или смањивањем казне само се на то смерало, да се разлике друштвених класа изједначе. Један Душанов закон наређују, ако властелин властеоску жену на силу отме, да изгуби обе руке и нос а ако то себар са властеоском женом учини, да се обеси; ако тако себар себарску жену на силу отме, да изгуби руке и нос. Као што се види из овога примера била је једнака казна, било да је то властелин или себар учинио, али сваки само у свом сталежу, а само се онда мења мера казне, кад се властелин и невластелин као супарници суде.

Где сталешка разлика не утиче, ту је и једнака казна, био кривац ма из којега сталежа. Властелин је дакле исто тако плаћао глобу, бивао је затваран, телесно кажњен (бар властеличић), осакаћен и погубљен, као и невластелин. Изгледа да само жигосање није примењено било на властелу. Такве казне за све беху н. пр. ко се приставу противио, бивао је затворен; ако је пристав радио противно смислу пресуде, губио је руке и језик; пијаница, који је у свом пијанству некога напао, а није га ранио, кажњен је затвором, а ко је у пијанству некога тешко ранио, изгубио је једну руку и једно око; разбојник и јатак подједнако је лишен једнога ока или је за ноге обешен. Ко је убио родитеља, брата, сестру или своје дете, тај је жив спаљен и т. д.

Као што се из наведених кaзана види, разбојиштво се за Душанова времепа сматрало готово као највећи злочин, јер је за то, осим убиства родитеља, најоштрија казна прописана била. А то беше природно. У тако неразвијеном друштвеном стању, при малом броју становника, и према по све оскудним саобраћајним средствима, могло се разбојништво осилити и постати опасно по јавни поредак и могло је коначно спречити потребан саобраћај и трговину, што беху од толике користи за земљу и државу. За то се трудише већ и краљеви, а нарочито Душан, да по што по то угуше разбојништво, казнећи разбојнике и јатаке најоштријим казнама.

Пре него што завршимо овај кратак опис правнога стања, морамо обратити пажњу још на једну установу, која то са своје оригиналности у највећој мери заслужује. Та, на старинским обичајима основана установа, беше узајамна и заједничка одговорност, која се у том састојала, да су окрузи и градови заједнички одговарали за сваки злочин, што се догодио на њиховом земљишту, т. ј. беху обвезани, да кривца издаду, а ако то нису учинили, било што га не нађоше, било што га прикриваху, то су морали да плате глобу, која за то злочинство одређена беше. Ако је кривац доцније пронађен, то су наравно могли тражити од њега оно, што су за њ платили, а могли су га и осудити; но ако то нису хтели, онда је кривац од сваке даље казне био ослобођен. Та заједничка одговорност, као и многе друге установе, такође је поникла из неке врсте задружног строја. Као што рекосмо, задруга је представљала морално тело, у коме су одговарали за дела појединаца сви скупа или бар њихов заступник, старешина. Овај је морао да изда кривца или да плати глобу.

Кад се из задруге развила племенска установа, прешла је заједничка одговорност на цело племе. Кад је највиша власт у држави ојачала и раширила се, као што поменусмо, племенски је строј не само изгубио свој пређашњи значај, него се најпосле и са свим расуо. Али је појам о заједничкој одговорности живео у народној свести, и престанком племена, прешла је та одговорност на оне корпорације, које су образовале политично-административно јединство, на име на градове и округе. Правно начело, на коме се оснивала ова установа, беше оно исто, из којега је поникао обичај, не само у Србији, него и у другим државама, да се кривац глобом откупи од последица кажњивог дела; није дакле била главна ствар, да се кривац казни због злочина, него им највише беше стало до тога, да добију накнаду за учињену штету.

Не да се порећи, да је примена начела заједничке одговорности, поред својих мана, што је кривац често остао некажњен, за она времена била од благодетна утицаја, јер је цео народ принудила, да буде чувар поретка и јавне сигурности. Али чим је краљевска власт дошла до већег уважења, налазимо, поред заједничке одговорности округа и градова, да се развија и начело владалачке или управо државне одговорности. Стари документи сведоче, да је у многим случајевима, нарочито кад је злочинство учињено страним трговцима, а на име при крађи и похари, сам владалац узео на се одговорност, дакле и накнаду штете, задржавајућп себи право, да кривца казни и да накнади од њега оно, што је за њ платио.

Најпосле налазимо за Душанова времена примере личне одговорности чиновничке. Ако се н. пр. догодило јавио разбојништво на путу, то за накнаду штете није одговарао округ, већ ћефалија и стражари. Тако су лично одговаради крајишници за штете, које су учинили хајдуци, који су из туђе државе упадали. Без сумње се дакле и у овом обзиру опажа за Душанова времена знатан напредак. Међу тим је заједничка одговорност, као што смо је описали, постојала и за његове владе, а после његове смрти, кад је државна власт посрнула, опет је дошла до веће важности. Она се тако дубоко укоренила у правној свести народној, да је, као што ћемо видети, још при крају прошлога и у почетку овога века, постојала у српским земљама.

Често смо већ помињали, да се Србија у оно доба није оградила од спољњега света, него да су већином странци у њој трговали. Међу странцима налазимо поглавито Дубровчане и Немце; први беху трговци, а ови или рудари или несељеници, који се нарочито због ратова доселише. Спорове између Срба и странаца расправљали су српске судије, но за спорове туђинаца међу собом постојала су друга правила. Спорове између Немаца и Дубровчана, као и Немаца међу собом, само су поротници расправљали, а ове су наравно бирале странке из средине својих сународника. У споровима између Дубровчана судили су њихови консули и њихове судије и на српском земљишту.

Дубровник је у опште веома утицао на развитак српскога народа, и то не само у трговачком обзиру, него и на његове правне одношаје, ма да се не да порећи, да је с друге стране тај утицај био узајаман. Ма да су у Срба они правни назори, који беху основани на општим словенским појмовима, у многом обзиру претрпели неку модификацију од онога доба кад је српска држава ступила у ближи додир нарочито са Дубровником и византијском царевином, ипак се мора признати, да су Срби на пољу правних одношаја показали самосталан развитак, и да су своје првобитне особине боље сачували, но што је то умео очувати други ма који словенски народ. Истина да Срби, већ по свом географском положају осим оних двеју поменутих држава, нису долазили у тешњи додир са другом којом цивилизованијом државом, те се тако и нехотице спасоше од оних туђинских утицаја, што су остале словенске народе у тако великој мери преобразили.

О војном строју налазимо врло мало података у старијим документима и у Душановом законику, ма да је то било од велике важвости у времену непрекидне борбе и ратова. Толико ће бити извесно, да за времена Немањића још није било редовне војске у Србији. Већина војске беше сваколика властела, која је дужна била, да на позив владаоца о свом трошку дође на бојно поље и да у рату учествује. Сваки је властелин собом доводио своје људе, који су јамачно били чланови његове породице, а осим тога је можда још и неплемиће прикупљао у војску. Да ли ти неплемићи у опште обвезани беху, да своје власнике (наравно о њиховом трошку) прате на војску, или се својевољно њиховој чети придружише, то се не да тачно определити. Међу осталим обвезама неплемића долази реч војска', но ова реч може значити и војну дужност, као и обвезу, да се војска уконачи. Тако је исто неизвесно, је ли свештенство имало обвезу да војује или је било од тога са свим ослобођено; ова послења претпоставка биће вероватнија.

Осим личног учешћа у рату властела су давала коње за војску, а народ беше обвезан, да у име работе даје подвоз за пренос војничких потреба. Врховни вођа, војсковођ, беше наравно владалац. Под њим стајаху војводе као заповедници, који су тада предузели дужност војсковође, кад владалац не беше на бојном пољу. Сваки је морао да их слуша као и самога владаоца, и који његове заповести не послуша, да се казни као и цареви преступници.' Право објаве рата и ратовања, као што смо мало пре видели, не беше искључиво право владаочево. Властеоство је на то имало великога утицаја, а у највише случајева владалац је отпочео рат, по што се претходно, посаветовао са најодличнијом властелом или са сабором. Како је властеоство управо сачињавало војску, то беше природно, што се трудило, да очува свој утицај у војним стварима. Осам ове народне војске,било је у Србији и најамника. Тако н. пр. под Дечанским у боју са Михаилом, краљем бугарским, 1300 'Франачких' коњаника (по свој прилици Немаца).

Папин посланик видео је на Душановом двору 300 немач-ких ратника. Ови страни најамници беху владаочева гарда или његова властита чета. Колику је војску могла Србија подићи у случају рата? На то питање разуме се, да не можемо тачно одговорити. У осталом број се војске непрестано мењао, као што се мењала и величина државе. По казивању неког хроничара, Душан је на свом последњем походу, полазећи да освоји Цариград (која је цел царевом смрћу на самоме походу осујећена), водио собом 80.000 ратника. Ако је овај број поуздан, и кад замислимо, да је у оно доба српска држава у сваком погледу стајала на врхунцу својега развитка, и да је Душан без сумње прикупио свуколику снагу своју, како би ону велику цел постигао, то онда можемо ту војску сматрати као највећу, коју је Србија могла подићи.

На свршетку морамо, ма и летимице, напоменути какав беше материјални развитак и какви беху социјални одношаји у српској држави.

Из свега, што до сад рекосмо, јасно се види, да је у средњем веку тежиште српске државе било у јужно-западним крајевима српских земаља, дакле изван граница данашње Србије. Од највећега значаја без сумње беше Зета, а позније и њена околина, која се и данас назива Стара Србија, а где леже вароши: Нови Пазар (негдашња Раса) и Призрен, које беху престонице српских владалаца. А за то се баш Зета може сматрати тако рећи као излазна тачка потоњој српској држави, и што се ова засновала у околини рашке жупаније, која беше у суседству са Зетом, то се потрудисмо да још у почетку тачно докажемо. Овде ће бити довољно, ако поменемо још и ту околност, да је мачванска бановииа (северни део данашње Србије) тек много доцније присаједињена српској држави, да је Босна свакад само за кратко време признавала над собом врховну власт Србије, и да се према томе држава Немањића заиста могла засновати у јужнозападном крају српских земаља, а да се отуда раширила долином вардарском до Солуна или преко Охрида дубоко у земљу арбанашку.

По што су дакле саме околности створиле првобитно средиште српској држави и природни правац њеном ширењу, то нису могла ова два момента остати без утицаја и на њен унутрашњи развитак. Најважнија последица, која је поникла из тога положаја Србије, беше та, да је Србија дошла пре свега у тешњи додир са далматинским приморјем и са словенским становницима приморских градова, а међу овима и са Дубровником; а тај град и мање значајни Котор беху најближи суседи Зети, а по том и државноме средишту, Призрену. Кад дакле размотримо материјалне прилике, морамо пре свега бацити поглед на ту страну, тим пре, што далматински градови, на које су Млеци веома утицали, то својом политиком, то својим трговачким свезама, у то доба беху сразмерно на већем ступњу образовања, а имали су и живљи саобраћај.

Према томе није изненадна појава, што је у вековима после сеобе Срба, до њих најпре допро млетачки новац посредовањем далматинских приморских градова. Позније су дошли у обрт и византијски новци, али су Млеци у том обзиру све до краја одржали своју надмоћност. Што Срби до Немањића нису сами ковали новац, то беше природна последица њиховог политички још неутврђеног положаја као и веома ниског ступња у образовању. Тако се чини, да је први српски новац кован за време краља Владислава, који је по казивању први почео, да у већој мери вади сребро из богатих рудника. Међу тим у то доба слабога развитка ретки беху како српски тако и страни новци. Немања је одредио, да се глоба наплаћује махом у животињама, воловима и коњима, а тако исто и његов син краљ Стеван. Па и Душанов законик често оставља осуђеницима на вољу да бирају, хоће ли неку дажбину дати у новцу или у сировини. Мислило се до најновијих времена, да су српски новци без изузетка били сребрни. Златни новци тек су 1875 године пронађени у Старој Србији. (*)

(*) Као што са чини, златни новци не допиру даље ол Милутинова доба, што у осталом потпуно одговара политичком и материјалном развитку српске државе. Сувише је мало тих златних новаца, а нису још ни тако тачно испитани, да би могли послужити за сигуран излазак основаним доказима.

Та околност што не беше новаца од веће вредности, и што се ситан бакрени новац тек око половине ХIV-ог века први пут појављује, биће доказ, да обрта у Србији или није никад било или највише да је дошао до тако огромног општег полета тек у последњим десетинама српске државе, кад је с једне стране настала потреба за исплату големих сума у новцу од веће вредности, а с друге стране за подмиривање живахних местних потреба у ситном новцу. По томе до сада познати српски новци, по њиховој вредности, налазе се тако рећи на средини. У осталом, по што трговина готово искључиво беше у рукама Дубровчана, то се ови служише својим новцима а на име млетачким дукатима и тако је постало излишно ковање српских златних новаца (осим за времена Милутина и Душана), тим пре, што ковање сребрних новаца, због богатства српских рудника, беше од велике користи владаоцу или управо држави. Да су пак и српски новци често више за међународни саобраћај него за посредовање унутрашњег обрта служили, види се већ и отуда, што је на њима поред српскога био често и латински натпис, а то без сумње беше због италијанских трговаца.

Стари споменици помињу множину разних страних и домаћих новаца, који беху у обрту на земљишту српске државе. Изузимајући можда само један једини, сви остали новци имају стране а махом италијанске и грчке називе. Ми ћемо овде само неке поменути. Већ је често било говора о перпери. Не ћемо испитивати прави значај перпере' и да ли је некад у обрту била као прави ковни повац. Толико је извесно, да је динар у Србији, а нарочито у оно доба, из кога већ имамо верних података, био само рачунска једицица, и да перпера као новац није постојала. Ма колико да се мењала вредност динара, перпера је вредила 12 сребрних динара. И овај израз динар' био је само рачунска вредност, али је представљао и известан и одређен сребрни новац, који је по времену мењао своју тежину и чистоћу (легуру). И заиста налазимо, да се изрази перпера и динар најчешће употребљавају у рачунању; н. пр. да се толико и толико перпера исплате у динарима. По што је перпера свакад имала 12 динара, и како је међу тим познато било, колико перпера иду на једну јединицу тежине, те је тиме и сума била одређена. Јединица тежине за новац беше литра', која је од прилике тешка била 288 данашњих грамова. Према промени вредности сребра, мењала се и садржина литре у перперама; и то од почетка XIII-га до половине ХV-га века скочила је од 12 на 22. Око 1350 године, дакле на скоро после Душанова зацарења, имала је литра 16 перпера. (1)

(1) Делови перпере и динара беху: 1 перпера = 12 тешких динара; 1 тежак динар = 2 полутине;

1 полутина = 2 солда; 1 солдо = 8 малих динара. Ови последњи јамачно беху бакрени новац, а сви остали сребрни.

У Млецима и градовима далматинскога приморја беше уобичајена још и друга новчана основа, која се помиње и у српским споменицима. По овој долазило је 20 перпера на литру. Не ћемо се даље упуштати у детаљну поделу, но само још толико помињемо, да су две перпере чиниле један млетачки дукат.

У Србији је ковање новаца свакад било искључиво право владаочево; али владаоци нису сами ковали новце, већ су тај посао поверавали приватним златарима. Међу тим, да би се отклониле злоупотребе и преваре, то су ти златари могли само у градовима становати, где су стајали под непосредним надзором градског управитеља. Видели смо како ужасно кажњена беху она места, која су уз пркос законима, који стоје, примала таке златаре; а ови, ако се ван одређених им места у другим местима настанише, беху живи спаљени. При свем том у ХIV-ом веку беше врло много лажних новаца у обрту, а није невероватно, да су и сами владаоци у многим случајевима лаћали се, да, по општем уобичајеном примеру западне Европе, кују новце мање вредности. Богатство Србије беше у то доба искључиво земља и њени производи. Индустрије није било, а и оно што је било, не беше се још издигло из првога развоја домаће индустрије, која само најпрече потребе у животу подмирује.

Срби се поглавито занимаху ратарством и сточарством као што је то код њих још и данас случај. Обе привредне гране за оно доба беху се доста знатно развиле. Што се тиче ратарства били су главни производи: пшеница, зоб и просо. Просо се у западној Европи тек после друге половине ХIII-га века одомаћило, док је међу тим у Србији од давнашњих времена познато било. Нарочито се производило веома много пшенице; а значајно је, да је Душан наредио поред пролетног орања још и јесење орање и сејање. У опште су владаоци од лозе Немањића велику пажњу обраћали земљорадњи и трудише се, по тадашњим појмовима и према средствима, којима располагаху, да ратарству што више руку осигурају, у чему због слабе насељености беше велика оскудица како у Србији, тако и на другим местима. На то су смерале многе краљевске наредбе, да би се та цел постигла. Тако н. пр. наређује закон: ако ли Србин узме за жену, Влахињу (девојку из породице пастира) то ће њихова деца бити неропси или ратари, или: ако занатлија у селу има више деце, то је смео само један од њих предузети занат очин а остали морали су бити ратари. Или она наредба, коју смо већ напоменули, да је син неропха, ма да је изучио књигу, остао неропах, дакле ратар. Па и она наредба спада овамо, да се од синова свештеничких само онај, који је књигу изучио, могао одати звању својега оца, а остали синови остали су неропси.

Осим пшенице, овса и проса још се производила у великој количини кудеља и лан; од велике важности беше произвођење вина. Видели смо, да је у дужност неропаха нарочито спадао виноградски рад. Као што се чини, било је у оно доба много винограда, па су и владаоци велику пажњу поклонили овој врсти привреде. О Немањи често причају споменици, да је лозу садио.

Сточарство не беше мањега, него шта више већег значаја и важности од ратарства. Прилике онога доба веома су помагале, да се ова врста занимања развије. Мали број становника и големе шуме и шумски пашњаци потпомагаху да се развије сточарство. На владалачким, манастирским и властеоским добрима где је земља мање обрађивана, пасла су голема стада. Да је све то тако било, то између осталога и тим се потврђује, што је још за Немањина времена било толико много волова и коња, да су их сматрали као најудесније за саобраћај. Познато је, да је и Немања наредио, да се глоба у стоци наплаћује. Биће можда сувишно да напомињемо, како су у великој количини гајили нарочито говеда, свиње, овце и коње. Уз гајење стоке прерађивали су у велико животињске сировине а на име сухо месо, маст и сир. Много се пазило на гајење коња, једно, што је у оно доба коњица била најважнији део војске, а друго, што се све на коњима преносило, а путнички и трговачки карвани много су коња требали. Још ваља да напоменемо пчеларење, израду меда и воска, што је тада много важило. Од меда су правили опште омиљено пиће (медовину), а восак су трошили у манастирима и црквама.

Највећи део Србије беше под прастарим шумама, које беху важна грана народне имовине. Биће сувише да напомињемо значај жирородних гора. У једном Душановом закону наређује се, да је половина царева а друга половина власника земље. Дрво је не само служило као гориво, него је у велико израђиван и ћумур. Осим тога у шумама Зете, Захумља и Рашке, секли су многа дрва као грађу за куће и лађе, што се објашњава близином приморја. И рудници су трошили дрва и то у такој мери, да је Душан био принуђен, да законом стане на пут пустошењу шума. Лов, чему су шуме пружале лепу прилику, служио је не само на забаву, него беше уједно и знатна грана привреде, и то не толико због набавке животиња за једо, колико због кожа, што су према тадашњем обичају на многе ствари за поставе употребљаване. На крају ХIV-ог века веома се већ беше смањила дивљач због неуредног и врло учестаног лова.

Као најважнији део српске народне имовине могу се сматрати рудници. Земље, на којима су Срби живели још од VII-ог века, беху још у римско доба чувене са свога богатства у рудама. И у периоду жупанијском без сумње су обрађивани рудници, ма и у мањој мери, а право рударство отпочето је тек за времена Немањића, а на име кад је Радослав, а по некима краљ Владислав, населио велики број Саса у Србији. Од највеће важности беху наравно рудници злата, а на име сребра. Један део тих драгоцених метала извожен је на страну, а већи део прерађивали су у земљи из Млетака досељени златари. Да је копано и олово, а поглавито бакар, и да већ познато беше и ливење бакра, то сведоче остатци звона из онога доба. По речима једнога путника, који је у првој половини ХIV-ог века кроз Србију путовао, беше пет рудника за сребро а пет рудника где се злато копало. Најбогатији беху рудници Новога Брда, за које су, по казивању, Дубровчани плаћали с почетком ХI-ога века годишње 200.000 дуката.

Упознавши се са производима земаљским, прећи ћемо на набрајање оних предмета, што су најважнију улогу играли у међународној трговини. Пре свега ваља напоменути, да је српска држава, по своме географском положају водила најживљу трговину са далматинским градовима, а на име са Дубровником. Српски владаоци заиста су схватали велику важност овога одношаја. Безбројни уговори и закључци мира сведоче колика су преимућства, повластице и заштите уживали дубровачки трговци на српској земљи. Као што смо видели, имали су они засебна права и судску власт, и ако беху поробљени, штету им је накнадио сам владалац. Међу тим је Србија трговала и са Византијом, ма и у мањој мери. У осталом веома важна беше и пролазна трговина. Са далеког истока, чак из Индије, пролазио је један део робе за западну Европу преко Византије кроз Србију у Немачку, а истим путем пролазила је роба из Европе на исток. Један део без сумње је нашао већ у Србији куцаца, а на име је имало велику прођу немачко оружје.

Они далматински градови, што су на голој каменитој обали морској, искључиво се бавише трговином и индустријом; и беху упућени на суседну Србију, не само због сировине него и због хране. Куповали су дакле велику количину хране, стоку за клање, усољеног меса и дивљач, а поред тога сирове коже, катран, ћумур и дрва за грађевине, што су веома потребна за грађење лађа. Остала роба за извоз из Србије беше још: вуна, нарочито од када је Дубровник почео да израђује чоху, лан, конопље и восак. Од велике важности беше трговина са металима; у извозној трговини највише се спомиње: злато, сребро, олово и бакар. Из Дубровника и осталих градова увозили су у Србију: со и прерађену робу. Робу, што је извожена, нису само трошиле оне мале далматинске републике, него су Дубровник, Котор и још неки далматински градови били у исто време и посредници српској трговини.

Биће занимљиво, ако коју реч проговоримо и о државним приходима. Испрва, а можда и за времена Немање, државно је газдинство носило још обележје приватнога газдинства. Главни доходак владаочев, којим је подмиривао опште трошкове, долазио је јамачно од његових приватних добара. Владалац, као најбогатији власник, подмиривао је својим приходима не само своје него и државне потребе. Позније је краљева приватна имовина одвојена од државне. При свем том се краљевске или царске големе шуме и пашњаци могоше пре сматрати као државно, него као приватно добро владаочево, по што се овима свако могао послужити. Да су владаоци, као велики власници, са својим производима трговину водили и то привилегисану трговину види се из оне наредбе, по којој је краљ имао право да захтева, да се на трговима пре свега његова роба продаје и по што се ова распрода, могли су и други продавати.

Владалац, као најбогатији власник, располагао је, осим својих прихода од пољске привреде и сточарства, још и глобама, које такођер беху један део општих прихода Важан извор прихода беше царина и тржишне таксе, које трговци плаћаху. Царина је наплаћивана не само на граници од Дубровчана, на име код Брскова, него и у унутрашњости земље код сваког моста, богаза, теснаца, града и вароши. Тргове су држали у оно доба близу манастира и цркава, кад се народ у великим гомилама на тим местима скупљао, да своје светитеље прослави. Трговци су морали плаћати таксе у име права продаје. Дубровчани, да би се тога терета ослободили, често су обилазили тргове и свраћали право у села. Краљ Урош да би благајницу од ове штете сачувао, наредио је, да се трговци морају јавити на одређеним местима, где се држе тако звани краљевски тргови, и по што тамо плате таксу, да могу за тим по селима своју робу разносити. Који је противу ове наредбе радио, томе су робу узаптили. Да су те тржишне таксе много доносиле, доказује та околност, што су краљеви често поклањали манастирима то тржишно право у појединим местима.

За време Душана налазимо већ редован данак, што су морали сви без разлике, и властела и невластела, плаћати, нешто у новцу а нешто у сировини. О томе већ беше реч, а овде ћемо само још напоменути, да се сок или плаћање данка у сировини распростирао на све врсте производа, дакле на пшеницу, вино, млеко, мед, стоку и да је од ових даван десетак, ма да то не беше опште правило.

Порез у новцу, као што смо видели, узимали су од неропаха годишње на главу по једну перперу; тај новац даван је власницима земље, који су или сав или само један део слали у владаочеву ризницу. И по нека је работа бар негативно рачуната у државне приходе. Тако држави уштеђени беху велики издатци, јер су неропси обвезани били, да војнике уконаче и исхране, да војни пртљаг и државну благајницу преносе и т. д.

Али је било још и других редовних прихода. Краљ Радослав дао је Дубровчанима под вечити закуп једно добро, за које су они годишње плаћали 1000 перпера. Краљ Урош уговором везује Дубровчане, да му плате 2000 перпера у име заштите, коју су уживали њихови трговци. При ступању на престо сваки је краљ добијао поклоне не само од своје властеле, него и од суседа, којима беше стало до тога, да рад својих интереса живе у пријатељству са Србијом. Разуме се, да се Дубровник свагда јављао са знатним сумама у реду даровача. Властела је морала и онда даривати владаоца, кад је својега сина крстио, женио или је за њега град зидао. Један од највећих извора за приходе беху рудници. По што рудокопња беше право краљево (регал), то је сва добит, која је долазила од ковања новаца или од продаје самих руда, улазила у владаочеву или у државну ризницу. А да није то била мала добит, види се и из поменутих података.

Не само да се држава, него се и црква и велика властела знатно богатила под владом династије Немањића. Поред сјаја што је српска властела у својим дворовима показивала, беше у колибама неропаха и отрока често најужаснија оскудица и невоља, што је по све природно било. Кад у осталом непристрасно испитамо српске друштвене прилике у ХIII-ом и ХIV-ом веку, одмах морамо признати, да оне ни у чему не беху ни неразвијеније, ни суровије и за непривелигисане редове несносније, него што то беше у другим државама западне Евроде, или у византијској царевини. Неједнака подела имања између властеле и невластеле, а у след тога с једне стране велики раскош а с друге оскудица у најнужнијим средствима; уживање политичких права на страни реда бројем сразмерно маленог, док већи део народа потпуно беше искључен од учешћа у општим пословима и материјално и често и лично зависан од привилегисаних људи; оскудица у образованости у свима слојевима друштвеним; сурови а често до развратности изопачени обичаји, изнуђена потчињеност слабијег самовољи јачега све су то општи знаци целог средњег века.

Душанова Србија није надмашила најнапредније државе тадашње Европе, али није за овима много ни заостала. У оно доба види се већи неки књижеван рад у Срба. Први умни производ беху црквена дела, из којих супостале у црквеном духу писане хронике и биографије. Рађено је и у корист опште духовне културе. Тако је Душан н. пр. у Дубровнику основао библиотеку, и сваке је године слао тамо многе српске младиће на науке. При свем том је то једино поље, на коме се Србија не може мерити са западним државама. Другу важну разлику између развитка српског и западно-европског опажамо у оскудици грађанскога живља. Док је већ у то доба у западној Европи било моћна грађанства, које је својом радиношћу и свеколиким правцем давало живахна полета општој цивилизацији, у Србији таквог реда не беше. Они расути елементи, који изгдедаху да носе на себи неки вид грађанства, још нису састављали самосвесни и саморадни слој друштва.

Мимо све ове недостатке заслужује особиту пажњу развитак унутрашњег живота, који Србија за време Душана показује, и једва се може посумњати, да би српска држава, да је још дуже постојала, с временом заузела одлично место у реду европских држава.



loading...






Politica de confidentialitate

DISTRIBUIE DOCUMENTUL

Comentarii


Vizualizari: 1232
Importanta: rank

Comenteaza documentul:

Te rugam sa te autentifici sau sa iti faci cont pentru a putea comenta

Creaza cont nou

Termeni si conditii de utilizare | Contact
© SCRIGROUP 2019 . All rights reserved

Distribuie URL

Adauga cod HTML in site