Scrigroup - Documente si articole

Username / Parola inexistente      

Home Documente Upload Resurse Alte limbi doc  

CATEGORII DOCUMENTE




BulgaraCeha slovacaCroataEnglezaEstonaFinlandezaFranceza
GermanaItalianaLetonaLituanianaMaghiaraOlandezaPoloneza
SarbaSlovenaSpaniolaSuedezaTurcaUcraineana

биологијаживотињазаконодавствоисторијакултуралитературамаркетингматематика
привредаразличитихрачунарарецептисоциологијатехника

Стање илирско-трачког полуострва за време досељења српскога народа

историја

+ Font mai mare | - Font mai mic






DOCUMENTE SIMILARE

Trimite pe Messenger

Стање илирско-трачког полуострва за време досељења српскога народа

Оне јужно-источне земље европске, које се од Дунава и Саве к југу, а између црног, јадранског и егејског мора, шире, и које су под именом илирско-трачког, данас пак много више под именом балканског полуострва познате, играју у историји, још од најстаријих времена па до наших дана, важну улогу.


На овом је земљишту основао Филип II македонску државу, од овуд се подигао син му Александар Велики да свет покори. Ово је полуострво позније постало средиштем византијској држави, оно је и данас језгра османском господарству у Европи.

У историји овога полуострва за две тисуће година проноси се слава Александра Великог, Константина и Мухамеда II. Поред ових одличних историјских лица налазимо Пирха, смелога краља од Епира, Симеуна, моћнога цара. бугарског, силнога Душана, цара српског, Скендербега, непобедног господара арбанашког, личности, које се као сјајни метеори јављају на илирско-трачком полуострву и. које пресудно утичу на судбину ових земаља.

Нема земље у Европи, која је била позорница толиких пресудних промена, такових вековних хаотичних преображаја, као што је било ово балканско полуострво. Осим непрекидног образовања нових држава, које тако рећи једна, на другу нагрћу; много више привлаче нашу пажњу на се она непрекидна етнографска гомилања и преврати, што се или не опажају или се насилно свршују, и који се збивају час неприметно час бурно силовито, обухватајући веће или мање гомиле народа, и то често независно од политичких међа и установа, а који управо ни до наших дана нису коначно престали.

На целој земљиној кугли мучно је наћи област исте величине, на којој су толики и тако разни народи краће или дуже времена становали. Неки народи као вихар проује, за собом ни трага не оставе. Други се опет мирно и неприметно настане, тако, да и најмарљивији историјски испитач једва нагађа време њихова доласка. Часом се опет јавља неки народ, оснива силну државу, па по том га са свим нестане, само што своје име позајмљује побеђенима, који за тим настављају од несталих освајача наслеђену мисију. Кад што налазимо у овим земљама јако насељене државе у најлепшем цвету; час опет лежи све у развалинама, и оне до скора култивисане покрајине падају готово у старо дивљаштво. И такав се појав често понавља у историјским периодима.

Али и код најразличнијих народа, који су се на овом полуострву стално настанили, и који су створили уређене државе, опажа се тежња, да уједине све области, што чине стварну целину балканског полуострва. Да све потпуно уједине, само су Византинци и Османи успели, и то први само за кратко време. Супротне струје, које се од времена на време јављају, па се кад што и јако осиле, разлабаве и паралишу централну владу. Ове средобежне и средотежне тежње, што у једно исто време раде, у балканским су земљама на сваки начин један од најчудноватијих историјских појава, који се и данас онако исто опажати могу, као и пре толико векова.

За време Иродота налазимо, да на балканском полуострву живе многобројна племена трачко-илирских народа. И ови се могу, као и већина данашњих европских становника сматрати као огранак можда као прво одвојени огранак аријске народне породице. Вероватно је, да су Трако-Илири дошли са јерменског висоравна, овога прастаништа свију Аријеваца, у јужно-источне крајеве Европе. Да ли су они овде нашли још старије становнике, и од које су расе ови били, то се не зна. Ми замишљамо Трако-Илире као праседеоце балканског полуострва. Ова група народа била је опет на два главна огранка подељена: на Трачане и на Илире. Трачана су држали источне крајеве,

данашњу Бугарску, Македонију, а можда и Тесалију; а Илири западне крајеве полуострва, Арбанашку, Далмацију, Босну и т. д. И у данашње доба ове су обдасти на сличан начин подељене између словенсках племена: Бугара и Србо-Хрвата, само јужне покрајине чине у овом изузетак.

Није наш задатак, да се овде опширније бавимо са Трако-Илирима, толико само помињемо, да су непрекидни унутрашњи раздори ово племе на више мањих држава поцепали, најпосле га тако ослабилн, да се већ није могло успешно опирати потоњим освајачима, те га је са светске позорнице са свим нестало. Само се данашњи Арбанаси могу сматрати за потомке оних праседелаца балканског полуострва, а тако и Македонски Власи, који су постали из смесе Трачана и Римљана, и који су претци данашњим становницима Румуније, - Румунима или Власима.

Већ су Келти у III веку пре Хр., у свом пролазу са истока на запад, поплавили један део овога полуострва, и установили државу, која је за мало трајала, али су урођена племена грозно угњетавали и таманили. После једнога столећа германски су Бастарни опустили балканске земље.



На скоро се за тим и Римљани појавише на једном крају полуострва, али су тек после дуге и крваве борбе своје господарство основали. У римско доба јавља се назив Мезије, што је испрва био назив само једне провинције, а позније, као географски појам, обухватао је већи део северних области балканскога полуострва.

За тим је трачко-илирско полуострво остало у власти Римљана, а при деоби римске државе припало је источној царевини.

На измаку III века после Христа Римљани су приморани били, да тако големим жртвама освојену Дакију напусте, и да се са свим повуку на десну обалу Дунава. Од. тога доба, било да је уплив 166-годишњег римског господарства изазвао покрете у самој Дакији и у суседним северно-источним крајевима; било, што је неодољива струја сеобе народа већ отпочела; тек је извесно, да је после одступања Римљана балканско полуострво изложено било поплавама варварских гомила. Готи и Карпи (ови су јамачио били Словени) већ су у II и III веку после Хр. пустошили трачко-илирско полуострво. Са њима бејаше мноштво других народа, које сувремени писци називају општим именом Сармати. У том на скоро отпоче права сеоба народа. Визи-Готи, Хуни, источни Готи, а уз ове су још многа друга племена у накрст пројурила кроз балканске земље у току IV и V века. Историци тврде, да се први самостални упад Словена догодио 493 год. И по том прилично се раширило мишљење, да се Словени нису пре 500-е године појавили на балканском полуострву. Заиста тек у ово доба налазимо први пут називе Словени и Анти, (видећемо да су то називи разних огранака једнога истога стабла) и да византијскц писци од тога доба све чешће спомињу она периодична пустошења, што чине словенска племена, која често допиру до Цариграда, Солуна, па чак и до Јеладе.

Међу тим новија испитивања износе много поузданије оно мишљење, да је још и пре овога доба било словенских насеобина на балканском полуострву. А посве је вероватно, да је било и словенских племена у гомилама оних варвара за које рекосмо, да су после одступања Римљана из Дакије упадали у трако-илирско полуострво. Ови варвари, по што их римски цареви победише, населише се у гомилама по опустелим областима балканског полуострва. Пређе поменути Карпи јамачно су били Словени; но уз ове долазе по свој прилици још многа од оних племена, која римски и византијски писци називају Сарматима.

Судећи по старијим називима места и по другим околностима, може се готово поуздано узети, да је балканско полуострво у разним приликама. већ од краја III века неприметно добијало многе словенске становнике, не путем освајања, већ кад што насилним пресељењем, а ови се Словени за тим нешто измешали са остатцима староседелаца, а нешто су сачували своју народност. И отуда се даје тумачити што се н. пр. потоњи освојачи, финско турски Бугари, сразмерно за кратко време пословенише.

Словени дакле нису праседеоци балканског полуострва. Они се тамо доселише, само што су први пут неприметно дошли, или поводом замашних насељавања, што су цареви предузимали. Кад оно разна словенска племена почеше да у самосталним гомилама узнемирују ове крајеве -источне царевине, тад је она већ имала многобројне мирне словенске становнике.

Трајне борбе и пустошења знатно умалише број становника на балканском подуострву. Остатака Трако-Илира или нестаде, или су их у планине потисли. Тек у позније доба налазимо овде онде оазе Келта и Гота, али доцније и ових са свим нестаде. Образованост, благостање и радиност тражише заклона по варошима и по утврђеним местима, ова су места била за тим крајна склоништа Јелинству, а на западу Романству. У таквим приликама на ново населише ове пределе вредни Словени, који су обрађивали земљу, а наравно да су хватали и све веће просторе, и у течају векова неприметно се пословенише остатци староседелаца, који су у њиховој околини живели.

Јер је ван сваке сумње, да ни стопу земље нису освојила она словенска племена, која су са тако великом силом упадала у ово полуострво у течају V, VI и VII века. Ове пустошне ордије или се на скоро за тим назад повукоше са големом пљачком, или их римске легије коначно распудише, а које су преостале, оне се населише као државни поданици. Са свим је природно, да је ова потчињеност била посве лабава. Поред слабости централне власти биле су на дневном реду непрестане побуне у свима крајевима византијске државе, те тако су и они одомаћени Словени кад што уживали већу или мању независност; а често су понављали праве ратове са царским легијама. Али и то стоји, да Словени нису стално освојили ни једну област на балканском полуострву силом оружја, нити су одмах по сеоби својој основали независне државе силом освајања.




Хрвати и Срби, који се појавише у првој половини VII-а века на међама источне царевине, такође нису оружјем у руци отели од византијског цара земљиште, на ком се настанише, већ се управо на царев позив онамо доселише. Дакле поред свију оних честих а кад што и огромних напада, што су Словени управљали противу визаитијске државе од потоњих година V века, ти њихови напади немају тип освајања, већ су били управо скитничка пљачкања. Они се по том настанише и раширише само поступно, или што се онамо доселише, или просто што су тамо заостали. Тако се дакле збило, те су позније поникле разне словенске државе, и ако у своме зачетку нису основане биле на темељу насилног освајања. Позније су се повећале оне, које већ постоје и ојачале словенске државе наравно и освајањем. А сада прелазимо описивању оних прилика, које су претходиле и изазвале сеобу Срба.

Године 610-е ступио је Ираклије на престо византијских царева, по што је с овога потиснуо крволока и омраженог цара Фоку, који својом осмогодишњом чемерном владом у мало што није упропастио државу.

Осим Словена, који су у другој половини VI века поново и веома грозно пустошили области балканског полуострва, па се чак и у Пелопонезу угнездили, појавио се при крају Јустинијанове владавине још и други народ на ушћима Дунава, ширећи пред собом страх и трепет. То бејаху Авари, који су насртали на области византијске царевине око 575 године. У то доба уплели се беху византијски цареви у дуготрајне борбе са силним владарима Персије, који су из основа потресли царевину. Толиким и тако страшним непријатељима нападнути цареви куповали су често големим новцем нестално и непоуздано пријатељство овога или онога варварског народа, е да би бар с те стране нешто о безбедили држави мир, те да сву силу своју прикупе противу Персијанаца. И заиста видимо, где се Авари и Словени често међу собом боре, а све у корист лукаве византијске политике. Али све то није сметало, да ови народи касније посебице или у задрузи нападају на области царевине, убијајући и робећи од једнога до другога краја.

Јустинијанови наследници Тиберије и Маврикије били су истина немоћни да таква засебна пустошења отклоне, али су се бар противу Персијанаца са неким успехом борили.

Међу тим је самовољна и махнита Фокина владавина довела царевину до крајње материјалне и моралне пропасти. Мисир и Африка, ове две велике провинције, оцепише се од државе. Европској области, која је од пустоши Словена и Авара тешко пострадада, грозила је опасност од новијих напада; азијске области, оставши без заштите, падоше у руке грабљивим Персијанцима, Не бејаше више војске, која је некада бранила царевину. Помреше ветерани, а новије чете нису могле да замене старе легије, ни по броју ни по ратничкој вештини. Државна ризница бејаше празна, а коначно исцеђене провинције нису могле приносити нове жртве. У таквим приликама чињаше се, да је неизбежан распад царевине.

Ираклије поново је спасао државу. Уложивши сву снагу своју, не штедећи црквено благо, ј ош је и свештенство побудио, да добровољно жртвује своје драгоцености отаџбини у крајњој опасности, трудио се, да од европских варвара мир откупи, а међу тим је војску организовао.

Доста је година минуло, док се савез с Аварима склопио. По овоме Авари се бејаху обвезали, да бране државу од словенских напада, не само на балканском полуострву већ и на северозападној међи. За тим је Ираклије 622 године отпочео већ одавно смишљену војну противу Персијанаца. Не спада у обим овога дела, да ма и најкраћим потезима опишемо ову заиста важну војну, која је уништењем персијске државе показала сјајан успех у шестогодишњој борби.

За наш задатак много је важнија околност, што су Авари, док се Ираклије у Азији борио, погазили мир, и уједињени са многобројним словенским племенима, 626 године напали и опсели и сам Цариград. Али се сила нападача разбила о тврде градске зидове, а још више о срчани и јуначки отпор грађана. И по што је грчка флота гомиле лаких словенских чунова уништила, мораше Авари и Словени да одступе. Тако се спасао Цариград од велике опасности, а овај је догађај оменуо Ираклија, да Аварима више не верује.



Победилац Персијанаца, на челу таке победама увенчане војске, није морао више зазирати, да ће се подунавски Словени или Авари скоро осмелити да понове нападе. Нема сумње, да би овај енергични цар потпуно сломио силу варвара, да је потоње године свога живота могао на миру проживети.

Међу тим је баш у 622 години, кад је Ираклије започео своју победну војну противу Персијанаца, настала веома замашна промена на далеком истоку, обртна тачка у преображају свију источних прилика. Бејаше то година Хеџире, или година Мухамедовог бегства. Нова наука, коју проповедаше арапски реформатор, брзо се ширила по свој Арапској и по суседним земљама. А по смрти пророка, дакле од 632 године, почеше његови везири да силом и мачем шире нову науку. Прво су на пограничне области византијске државе тако успешно напали, да се Ираклије није више сумњао, да му од те стране грози највећа опасност.

У исто се доба диже многобројно племе из своје северне постојбине и крену се на југ, северозападним међама византијске државе. Бејаше то племе словенско, Хрвати, који су тражили нову постојбину, као што су чинили и други народи за време великих сеоба. У таким приликама, предвиђајући велику војну у најближем времену, био је приморан Ираклије, да сву војску своју на најисточнијем крају своје државе прикупи, па је брижно погледао на немирне и непоуздане Аваре. Они су у то доба владали не само великом угарском низијом и Панонијом, већ су чак у Далмацију и Босну продирали. У таким околностима врло је вероватно, да се Ираклије зарадовао доласку Хрвата, који су тражили нову постојбину, и да их је употребио, да обуздају Аваре у њиховој тежњи за ширењем. По свој прилици тако се и збило, да су у то доба Хрвати молили цара, да им означи место, где би се настанили; с друге пак стране, да је цар њима та места не само радо уступио, већ је Хрвате баш позвао, да преко Саве пређу, и да заузму оне пределе, што су Авари посели били. Хрвати су заиста напали и разбили Аваре, а по том су се населили на северо-западном крају византијске царевине.

После некодико година за Хрватима дошли су Срби, њихови блиски племенски рођаци, који су на исти начин добили земљиште, где се и данас налазе.

Таква замашна насељења Словена и других народа на земљишту византијске царевине свакојако веома знатно карактеришу политику потоњих римских и византијских владалаца. У кратким потезима обележили смо ону неизбежну потребу, која је створила основу новој политици. Опустели крајеви требаше нове становнике, а таки се могоше наћи само у гомилама варвара, који се од времена на време јављаху на међама државе. Мимо то, малаксала држава већ је од више година принуђена била, да своју свуколику војну снагу употреби у одбрану источних провинција. А то је опет могла само тако постићи, завађајући ове варваре и дражећи их да се међу собом кољу. У том је опет влада најпоузданије успевала, насељавајући једно или друго варварско племе у покрајинама дуж државних међа.

Али се овде и опет рађа питање, да ли се византијска влада овим замашним насељивањима таквих ратоборних народа забринула за целину и опстанак државе? Чини се, да тога није било. Северни варвари нису на то ишли да освајају, већ просто да пљачкају, и да што веће ратне намете узимају. И у оно доба чинило се, да су ови напади мање опасни, но напади персијских и арапских организованих сила, које су смерале на освајање и стварање великих држава. Одатле прећаше дакле најозбиљнија опасност византијској држави. Што се тиче варвара, који су без икаквог државног строја живели и гомилу ратника представљали, с правом се надала византијска влада, да ће се ови дошљаци по свом насељењу, као државни поданици под управом византијских чиновника, било примањем Хришћанства, или у додиру са остатцима староседелаца, мало по мало у Грке прелити, и да ће тако по времену из њих поникнути елеменат компактнога народа. Та нада, као што рекосмо, према тадашњим приликама била је потпуно оправдана. Међу тим је историјски развитак допринео, те је та нада постала илузорна, и она политика, која је у своје време била потпуно оправдана, имала је у будућности најопасније последице за судбину византијске државе.









Politica de confidentialitate

DISTRIBUIE DOCUMENTUL

Comentarii


Vizualizari: 977
Importanta: rank

Comenteaza documentul:

Te rugam sa te autentifici sau sa iti faci cont pentru a putea comenta

Creaza cont nou

Termeni si conditii de utilizare | Contact
© SCRIGROUP 2019 . All rights reserved

Distribuie URL

Adauga cod HTML in site