INFLACIJA

Glavni cilj CB jeste borba protiv inflacije. Inflacija predstavlja opsti porast cena u privredi. Na zapadu, USA, su monetaristicki nastrojeni, teziste je na kontroli ponude novca i antiinflatorna politika.glavni parametri u USA su index cena rasta na malo (CPI) i index cena rasta na veliko (jos korektnija mera).

Može biti kontrolisana u početnoj fazi demand pull (inflacija tražnje; lako se kontroliše) i u fazi cost push (ugrađivanje cena u reprodukcione kanale), inflacija već zahvata mah i transformiše se u strukturnu inflaciju i tada dolazi do treće faze - stagflacije (inflacija-hiperinflacija=velika nezaposlenost, negativne cene, nadnice, devizni kurs). Cost push CB ne može da rešava sama i to prerasta u problem razvoja.

Dnevni kurs nacionalne valute paralelno ide sa inflacijom, ali cesto nije dobar indikator inflacije,veoma je stabilan.nafta kao energent je vrlo indikativan za inflaciju.

Da bi došlo do suzbijanja inflacije, vodi se stroga i oštra kontraktivna monetarna politika sa veoma agresivnim i grubim merama. Obavezno dolazi do potrebe za otpuštanjem.

Inflacija najvise pogadja

HOLDERE fixnih dohodaka – fabrike, drzavne institucije ciji rast nije pratio stepen inflacije (vrednost nacionalne valute pada),

KREDITORE – zombizacija inflacijom je opustosena trgovina, zamrzavanje cena, sok terapija, treba vratiti cene unazad i to nekoliko stotina puta i to je pogubno uticalo na razvoj privrede.

Negativna anticipacija privrednih transaktora osiromasili trgovinu i privredu, agregatna potraznja raste, reproduktivni ciklus stao, distorzija cena je stvarala nekonkurentnost na medjunarodnom planu, proizvodjaci nisu mogli da proizvode po tako niskim cenama po kojima su prodavali – militantna ekonomija, banke su kreditirale proizvodnju da napune radnje kriza se seli iz sektora trgovine na sektor proizvodnje. Kamata na kredite je bila nekoliko stotina hiljada puta niza od inflacije. Kreditori su ove PB koje su u inflaciji znatno gubile, koje su bile prinudjene da proizvodnji daju kredite po fixnoj KS; realne KS su bile najmanje (5%-7% 12% mesecno).

3) STEDNJU STANOVNISTVA

Take off – u ovoj fazi treba povećati:

investicije

zaposlenost

proizvodnju

izvoz

Cene su u početku ravnotežne, pa polako rastu. Sledi opasnost od inflacije.

Dva tipa inflacije:

• Demand pull – inflacija koja se odnosi na finalne cene. Rast cena.
• Cost push – poskupljuju troškovi proizvodnje, ovo prerasta u   hiperinflaciju.

Inflatorna spirala – rast cena sirovina rast cena finalnih proizvoda rast nadnica rast potrosnje rast cena sirovina moze preci u hiperinflaciju!!!!

Inflacija je definisana kao procentualna promena nivoa cena. U praksi, inflacija se iskazuje kao promena indeksa cena na malo, odnosno prosečnih cena iz korpe robe i usluga koje troši reprezentativno domaćinstvo. Pod pojmom inflacija podrazumeva se rast opšteg nivoa cena koji rezultira u opadanju kupovne moći novca. Danas se smatra da se inflacija ne pojavljuje sve dok rast cena ne premaši 3,5% godišnje; ranije je ova granica iznosila 2,5%. Danas se među zapadnim ekonomistima prihvata godišnja stopa inflacije od 5% (0,41% prosečno mesečno), kao gornji nivo do koga ne nastaju veći poremećaji u privredi.

Takođe je potrebno praviti razliku između jednokratnog povećanja cena i trajnog rasta cena. Jednokratno povećanje cena proističe iz pojedinačnog skoka cena, kao što je npr. jednokratno povećanje svetskih cena nafte; drugi tip povećanja, trajno povećanje cena, obično proističe iz hroničnih ekonomskih problema, kao što su fiskalni deficiti.

Veoma je bitno klasifikovati inflaciju po njenom intenzitetu. U nekim zemljama, kao što su Nemačka ili Švajcarska, inflacija je decenijama bila ispod 10% na godišnjem nivou. U drugim zemljama, rast cena premašuje 20% godišnje u dugom vremenskom periodu. U trećoj grupi zemalja, koja uključuje npr. Argentinu, Brazil i Peru, inflacija je premašivala 100% godišnje gotovo u celoj prethodnoj deceniji.

DEZINFLACIJA je proces obaranja inflacije, koji preduzimaju CB i vlada, koristeći različite stabilizacione mere.

DEFLACIJA (izvoz↓ uvoz↑ revalvacija, apresijacija) predstavlja pad opšteg nivoa cena dobara i usluga i obično je praćena padom ponude novca i kredita. Taj pad cena je obično praćen padom proizvodnje i rastop nezaposlenosti. Iako nema potpune saglasnosti među ekonomistima o uzrocima deflacije, ipak se oni uglavnom svode na pad obima kredita i smanjivanje agregatne tražnje. Ekonomski efekti deflacije su suprotni od efekata inflacije uz dva izuzetka: prvo, cene koje rastu u inflaciji ne moraju da opadaju u deflaciji i drugo, dok inflacija ne mora da podstiče proizvodnju i zaposlenost, deflacija, po pravilu, izaziva rast nezaposlenosti i pad proizvodnje. U slucaju deflacijeCB vodi expanzivnu monetarnu politiku tj. kupuje ili devize.

REFLACIJA je proces obuzdavanja dezinflacije. U tom smislu reflacija predstavlja tip inflacije u kome se nivo cena restaurira na tzv. poželjnom nivou kroz opadanje kupovne snage novca. Kod reflacije je najdelikatnije utvrđivanje tačke kada čista reflacija prelazi u inflaciju nereflacionog tipa. Ona je praćena labavljenjem monetarne i fiskalne politike, a pre svega, smanjivanjem kamatne stope i uvećanjem državnih rashoda. Ove mere se obično preduzimaju u strahu od porasta nezaposlenosti. Otuda je reflacija, u stvari, vraćanje cena na nivo koji je postojao pre deflacije, a dalji rast cena iznad tog nivoa naziva se inflacija.

SKROMNA INFLACIJA je stopa inflacije koja se nalazi u zoni od 15% do 30% u trajanju od bar tri godine.

VISOKA INFLACIJA je stopa inflacije koja je iznad skromne, ali nije i u zoni megainflacije.

MEGAINFLACIJA nastaje kada je mesečna stopa inflacije oko, ili nešto preko 15%, što projektovano na godišnji nivo iznosi 435%.

GALOPIRAJUĆA INFLACIJA nastaje kada se mesečna stopa inflacije kreće u intervalu od 15% do 25%.

HIPERINFLACIJA nastaje kada inflacija prelazi 50% mesečno.

KLASIČNA HIPERINFLACIJA se vezuje za ekstremne hiperinflacije, u kojima su mesečne inflacije iznosile preko nekoliko hiljada procenata, uz ogromne fiskalne deficite kao dominantnim ekonomskim uzročnikom, koji po pravilu nastaju uz ratove i raspad zemlje i njenog tržišta kao institucionalnog okvira.

ANTIINFLACIONA STRATEGIJA

Inflacija kao ekonomski fenomen javlja se kao sintetizovan izraz stanja narušenog ekonomskog zdravlja nacionalne privrede. Inflacija nastaje i traje kao posledica višestranih uzroka koji se međusobno uslovljavaju i prepliću. Najčešće se izražava kao inflacija tražnje, troškova, uvozna inflacija, strukturna.Visok nivo inflacije u svom nominalnom izrazu jednako razorno utiče na obezvređivanje vrednosti privrednih rezultata, bez obzira na uzrok.

Što se tiče mera antiinflacione politike, svaki program trebalo bi da predvidi da se inflacija može suzbiti:

odgovarajućom monetarnom politikom,

smanjenjem izdataka za opštu i zajedničku potrošnju,

racionalnom investicionom politikom,

adekvatnom politikom cena,

sprovođenjem politike realnog kursa dinara,

politikom realnih kamatnih stopa.

Nerazvijene zemlje: obavezne rezerve, direktivne mere, specijalni depoziti.

Razvijene zemlje: operacije na otvorenom trzistu,eskontna stopa, moralni apeli.

Take off Pred take off snizavamo OR, snizavamo ES, ONOT (kupujemo HoV, devize), ukidamo specijalne depozite, ukidamo direktivne mere. Da ne bi doslo do opasnosti od nadinvestiranja i stvaranja inflatornog gepa treba da se sprovede antiinflatorna stategija u momentu kada postoji sansa da demand pull predje u cost push. U razvijenim zemljama: moralni apeli (smanjeni iznosi kredita), povecanje ES (utice na kreditni potencijal banaka,a samim tim i na novcanu masu), ONOT vrsi prodaju HoV i stoka devizaistovremenim povlacenjem dinara iz opticaja (smanjuje se kreditni potencijal i novcana masa, rastu KS i jaca domaca valuta). U nerazvijenim zemljama: povecava se stopa OR i smanjuje kreditni potencijal PB, specijalni depoziti se uvode na odredjeni vremenski rok, direktivne mere – odredjuje se da se krediti u odredjenoj oblasti ili ukinu ili smnje, depozitne KS se snizavaju. Smanjuje se novcana masa.

Monetarna politika treba da bude godišnje tako programirana da obezbeđuje postepeno usporavanje monetarnog rasta, u skladu sa mogućnostima privrede. Jedino u takvim uslovima monetarna politika može znatno da doprinese procesu stabilizacije privrednih kretanja-obaranju stope inflacije delovanjem mehanizma tržišnih usklađivanja i jačanjem efikasnosti privređivanja. Evidentno je da se sama monetarna politika ne može smatrati ključnim arbitrom smanjenja inflacije. Njeno delovanje na snižavanje inflacije može se posmatrati ne jednostrano, već interakcijski, sa ekonomskim merama u okviru ostalih segmenata privrednog sistema, kako bi se tek u takvom sadejstvu obezbedio uticaj mera monetarne politike na smer kretanja inflacije.

EURIZACIJA KAO REŽIM MONETARNE POLITIKE

“Dolarizacija liči na situaciju u kojoj pojedinac ne jede da bi izgubio na težini. Ona je efikasna u kratkom roku, ali ukoliko se ne promeni životni stil (navike u ishrani, vežbanje) pojedinac će postati mršaviji, ali to ne znači da će biti i zdraviji”.

Mann C., « Dollarization as Diet »

Uvod

Posle drugog svetskog rata sa porastom broja nezavisnih država drastično je rastao i broj valuta. Veliki broj valuta se zbog pogrešne ekonomske politike pokazao lošim. U poslednjoj deceniji prisutan je obrnut trend - broj svetskih valuta se smanjuje. Veliki broj ekonomista, naročito od pojave Evropske monetarne unije smatra da postoje realni izgledi da se u budućnosti krećemo prema svetu sa dva ili tri valutna bloka.

Pod pojmom dolarizacije, odnosno eurizacije, podrazumeva se nekoliko različitih monetarnih sistema koji su međusobno vrlo različiti, ali imaju zajedničku karakteristiku da je u formalnim ili neformalnim transakcijama strana valuta široko rasprostranjena, kao platežno sredstvo. Nesumnjivo, dve najrasprostranjenije rezervne valute su dolar i evro. Procene o rasprostranjenosti dolarizacije su vrlo različite, tako na primer izveštaj MMF-a o dolarizaciji navodi podatak da je gotovo polovina američkih dolara u prometu izvan SAD [1], dok Schuler procenjuje da se oko dve trećine ukupne emisije dolara nalazi izvan SAD.

Vrste dolarizacije

Nezvanična

Poluzvanična

Zvanična

Poluzvanična dolarizacija

Podrazumeva upotrebu stranog novca kao legalnog koji može nadmašiti po iznosu veličinu depozita u domaćem novcu u bankama, ali igra sekundarnu ulogu i koristi se kod manjih plaćanja. Za razliku od zvanične dolarizacije zemlja koja ima poluzvaničnu dolarizaciju ima još uvek svoju centralnu banku.

Zvanična dolarizacija

Javlja se u zemljama koje su prihvatile stranu valutu kao zvanično sredstvo plaćanja. Zvaničnom dolarizacijom prestaje potreba za držanjem deviznih rezervi, za odbranu deviznog kursa, od strane centralne banke, jer nacionalna valuta više praktično ne postoji i sva nadležnost oko vođenja monetarne politike se prepušta centralnoj banci zemlje iz koje rezervna valuta stiže. Posle izvršene zvanične dolarizacije dolazi do izjednačavanja kamatnih stopa i stopa inflacije sa istim u zemlji odakle rezervna valuta potiče čime de facto nestaje strah od inflacije.Dakle,zvaničnom dolarizacijom podrazumeva se situacija da je strana valuta jedino legitimno platežno sredstvo i da ne postoji domaća valuta.

Moguća je i opcija da se više stranih valuta koriste kao platežno sredstvo, ali je ovo relativno retka situacija. Pod pojmom zvanična delimična dolarizacija podrazumeva se situacija u kojoj se kao legalno platežno sredstvo koriste i strana valuta i domaća valuta

Nezvanična dolarizacija

Nezvanična dolarizacija se odnosi na situaciju kada se usled odsustva poverenja u domaću valutu koristi strana valuta kao sredstvo plaćanja, sredstvo obračuna ili sredstvo čuvanja vrednosti u uslovima kada strana valuta nije zvanično platežno sredstvo.

Nezvanicna dolarizacija jeste slučaj, kao na primer u Srbiji, kad široki sloj ljudi preferira evro umesto dinara (svako će radije primiti platu u evrima, jer postoji sumnja u stabilnost dinara). Ona može imati različite forme i javlja se kao: držanje deviznih depozita u našim bankama, držanje obveznica u stranoj valuti, držanje efektive u stranoj valuti kao i stranih sredstava plaćanja u inostranstvu.

Gotovo sve zemlje koje su prihvatile ili punu dolarizaciju ili delimičnu dolarizaciju prethodno su prošle kroz nezvaničnu dolarizaciju. Do nezvanične dolarizacije po pravilu dolazi posle ili za vreme hiperinflatornih epizoda i/ili devalvacija (depresijacija), odnosno očekivanja njihove pojave.

Dolarizacija u stvari predstavlja izraz racionalnog ponašanja ekonomskih subjekata, koji teže da zaštite svoju imovinu od obezvređivanja koje nastupa gotovo isključivo kao posledica pogrešne ekonomske politike.

Monetarna unija

Kao četvrta varijanta dolarizacije mogla bi se tretirati monetarna unija, odnosno situacija kada više zemalja koristi zajedničku valutu. Zasada je Evropska monetarna unija jedini pravi primer ove vrste, iako postoje neke najave da bi u budućnosti monetarna unija mogla nastati i na Američkom kontinentu ili na jugu Afrike.

Preduslovi za uvođenje dolarizacije

• zemlja je relativno mala[3] i u velikoj meri zavisna od spoljne trgovine
• zemlje je u bliskoj prošlosti doživela hiperinflaciju
• prihodi od sinjoriža su relativno mali zbog široko prisutne neformalne dolarizacije
• postoje devizne rezerve koje bi omogućile zamenu nacionalne valute sa stranom.

Prednosti i nedostaci

Ranije ekonomske analize su sugerisale da su troškovi zvanične dolarizacije visoki. Međutim, u poslednjoj deceniji široko rasprostranjena neformalna dolarizacija, finansijske inovacije koje su smanjile racio gotovina – BDP i smanjenje inflacije u većini zemalja su smanjile potencijalne troškove dolarizacije. Evidentno je da puna dolarizacija nosi niz prednosti, ali i niz nedostataka. U sledećim izlaganju sistematizovane su prednosti i nedostaci sa aspekta ekonomske politike pune dolarizacije:

Prednosti i nedostaci zvanične dolarizacije

Prednosti dolarizacije

Sve empirijske studije su nedvosmisleno ukazale da sa porastom dolarizacije opada stopa inflacije, naročito sa prelaskom na sistem pune dolarizacije. Pitanje kredibiliteta moneratne politike više se ne postavlja, jer ponuda novca i politika deviznog kursa nisu više pod kontrolom monetarnih i političkih vlasti. Zvanična dolarizacija ostvaruje povoljne rezultate naročito ukoliko je prethodno sprovedeno više neuspešnih stabilizacionih programa.

Cenovna arbitraža teži da izjednači cene, u okviru malih margina odstupanja, sa cenama zemlje koja je emitovala valutu. Stoga je moguće da u inicijalnoj fazi dolarizacije dođe do nešto više stope inflacije, kao posledica izjednačavanja cena, pa da se u drugoj fazi ostvari cenovna stabilnost. Međutim, sve cene se

neće izjednačiti, a to se pre svega odnosi na cene nerazmenljivih proizvoda i usluga (koje će po pravilu brže rasti usled ograničene konkurencije), kao i ukoliko postoje cene koje su pod administrativnom kontrolom.

Kada su u pitanju kamatne stope obično postoji određeno odstupanje, jer problem kredibiliteta neće automatski nestati. Naime, kamatna stopa teži da se izjednači, ali ona se uvećava za rizik zemlje. Ukoliko je rizik zemlje veći utoliko će i razlika u kamatnim stopama biti viša. Primena pune dolarizacije može povećati efikasnost finansijskih tržišta kreirajući tržišta na dugi rok i obezbedjujući bolju alokaciju resursa nego drugi devizni režimi.

Smanjivanje domaćih kamatnih stopa može olakšati otplatu spoljnih i unutra šnjih dugova, zato što ukoliko se država zadužuje na domaćem finansijskom tržištu imaće niže troškove kao rezultat sniženja kamatnih stopa. Takođe, dolarizacija može značiti sniženje troškova spoljnog finansiranja za vladu preko sniženja valutnog rizika i rizika zemlje.

Dolarizacija utiče i na poboljšanje budžetske discipline. Vlada je sada svesna da više ne postoji mogućnost primarne emisije iz koje bi se pokrio budžetski deficit i stoga se vode politike sa malim budžetskim deficitom ili politike uravnoteženog budžeta. Takođe se olakšava uvođenje tvrdog budžetskog ograničenja, jer su ograničene mogućnosti subvencionisanja “propalih” državnih preduzeća i nelikvidnih banaka.

Rose je upotrebom ekonometrijskih modela (gravitacioni model) pokazao da dve zemlje sa istom valutom trguju mnogo više nego zemlje sa različitom valutom, čak i do tri puta više. Takodje, uvođenje stabilne valute predstavlja dobar signal za strane investitore, jer su im na određen način unapred garantovani stabilni uslovi poslovanja.

Uvođenjem strane valute smanjiće se špekulativne finansijske krize, jer lokalni investitori i špekulatni više neće moći da ih stvaraju, jer je strana valuta   povezana sa svim velikim svetskim berzama. Međutim, istovremeno ukoliko dolar (evro) bude predmet špekulativnih akcija “velikih igrača” utoliko će postojati mogućnost uvoza špekulativnih kriza.

Nedostaci dolarizacije

Prvi gubitak sa kojim se suočavaju dolarizovane privrede jeste gubitak deviznih rezervi, s obzirom na to da se devizne rezerve moraju utrošiti da bi se povukla iz opticaja domaća valuta. Ukoliko je kao posledica hiperinflacije obezvređena novčana masa, to jest ukoliko je realna vrednost novčane mase mala, tada će i gubitak deviznih rezervi biti mali. Takođe, dolarizovane privrede gube mogućnost ostvarivanja emisione dobiti. Ovaj gubitak nije jednokratni, kao što se često misli, već ima, (pored jednokratnog stoka) i karakter toka.

U dolarizovanim privredama gubi se mogućnost korišćenja monetarne politike i deviznog kursa kao instrumenata ekonomske politike. Ograničenje mogućnosti vođenja nezavisne monetarne politike može predstavljati problem, naročito ukoliko su zemlje u različitim fazama ekonomskog ciklusa. Kreatori ekonomske politike imaju faktički samo na raspolaganju fiskalnu politiku, koja ne može predstavljati adekvatan odgovor za sve vrste šokova.

U slučaju sistemskih problema u bankarskom sektoru u dolarizovanim ekonomijama ne postoji mogućnost da centralna banka preko novčane emisije obavlja funkciju zajmodavca u poslednjoj instanci. Ova mogućnost ostaje ukoliko je moguće obezbediti sredstva iz drugih izvora.

Dolarizacija proizvodi jednokratne troškove. Oni se pre svega manifestuju kao troškovi konverzije valute, prilagođavanja softvera, računovodstvenih sistema, kao i druga nužna prilagodjavanja poslovanju u novoj valuti.

Opasnost može predstavljati i pojava nekonkurentne domaće privrede. Ovaj problem se ne mora javiti isključivo kao posledica neefikasne privrede,   već i kao posledica rasta plata u cilju izjednačavanja sa platama zemlje čija se valuta koristi , kao i posledica precenjenosti valute koja se koristi. U takvim uslovima više ne postoji devalvacija kao instrument poboljšanja konkurentnosti, već kao alternative ostaju sniženje nadnica i cena. Emirijsko iskustvo pokazuje da do sniženja nadnica i cena dolazi samo preko ekonomske recesije, jer su rigidnosti nadnica i cena u većini zemalja vrlo visoke.

Zašto se pojavila neformalna dolarizacija u Srbiji?

Finansijski sistem u SFRJ bio je dvostepen i sastojao se od centralne monetarne institucije – Narodne banke Jugoslavije, sa šest narodnih banaka republika članica i dve narodne banke u autonomnim pokrajinama.

Komercijalne banke postojale su u formi osnovnih banaka, specijalizovanih finansijskih institucija, poštanskih štedionica, štednih i kreditnih zadruga, kao i tzv. internih banaka koje su bile finansijski servisi velikih preduzeća sa ograničenom finansijskom autonomijom.

Služba društvenog knjigovodstva (SDK), kao »nezavisna« agencija države, obezbeđivala je finansijsku kontrolu nad svim preduzećima, a istovremeno je vršila i funkciju državnog trezora i revizora.

Osnovno obeležje ovakvog finansijskog sistema, tokom 70.-ih i 80.-ih godina XX-og veka, bilo je visoka inflacija.

Tako je prosečna godišnja inflacija u dvadesetogodišnjem periodu1971.–1991.godine, iznosila 76%, prema kojoj je, u grupi od 108 zemalja, SFRJ zauzimala treće mesto s kraja (iza nje bili su još Zair i Brazil)

Visoka inflacija koja je uzrokovala pad realnih kamatnih stopa (koje su često bile negativne), kao i česte devalvacije, doveli su do pada poverenja stanovništva u domaću valutu.

To je rezultiralo padom depozita stanovništva u dinarima usled njihove zamene depozitima u čvrstoj valuti, najčešće nemačkoj marci ili ređe američkim dolarima. Na taj način i bivša SFRJ je postala neformalno dolarizovana zemlja.

Opisano stanje dovelo je do hiperinflacije od 2.040% u 1989.godini. Kao reakciju na ovu zabrinjavajuću pojavu, tadašnja Savezna Vlada, uz podršku MMF-a, uvela je obiman program stabilizacije sa ciljem obaranja inflacije. Tako je 18.decembra 1989. godine dinar vezan za (zapadnonemačku) marku u razmeri 7:1, što je, počevši od 1. januara 1990.-te, omogućilo delimičnu konvertibilnost dinara. Da bi ovaj vezani devizni kurs mogao biti održiv, bilo je potrebno podići kamatne stope na kredite kod komercijalnih banaka na 40% na godišnjem nivou (dok su u Zapadnoj Nemačkoj iznosile 3-4%).

Međutim, održavati fiksan kurs, makar i privremeno, i istovremeno voditi autonomnu monetarnu politiku bilo je praktično moguće samo na kratak rok. Tako je obaranje inflacije bilo uspešno do juna 1990.godine, ali na godišnjem nivou te godine stopa inflacije dostigla je 300% I bila oko 100 puta viša nego u Nemačkoj. Kao posledica ovakvog razvoja događaja, realni efektivni kurs dinara porastao je za 85%, što je uzrokovalo pad izvoza i realnog BDP-a za 7,6%.

U februaru 1992. godine, nakon što je zajedničko tržište doživelo slom, uz istovremeno izbijanje ratova u dve republike bivše SFRJ, mesečna stopa inflacije u Srbiji i Crnoj Gori dostigla je 50%, dok je već u junu iznosila 100% mesečno. Ovaj procenat predstavlja opšteprihvaćeni prag kojim se definiše hiperinflacija. Na kraju 1993. godine inflacija je iznosila 3.508.091.786.746%, što predstavlja po trajanju najdužu, a po visini drugu najvišu stopu hiperinflacije na svetu.

Pritisnuta sve težim i haotičnijim stanjem u ekonomiji, ratnim okruženjem i sankcijama, januara 1994. godine sprovedena je monetarna reforma pod rukovodstvom Dragoslava Avramovića, bivšeg službenika Svetske banke u penziji, koji je ubrzo potom postao guverner NBJ. Ovim programom uveden je »superdinar« vezan za nemačku marku u odnosu 1:1 i samo nakon mesec dana celih 15 nula je skinuto sa starog dinara. Iako je propagirano da program predstavlja oslanjanje na modifikovanu varijantu valutnog odbora, to oslanjanje bilo je samo deklarativno.Ta de facto nekonvertibilnost, postojanje deviznih kontrola, kao i netržišno ograničavanje korišćenja deviza i spoljnotrgovinskih tokova (samo za uvoz »esencijalno važnih roba«), predstavljale su ključne karaktersitike sistema »superdinara«.

Pored toga, programom nije bilo uvedeno institucionalno ograničenje za emitovanje novog dinara što je osnovni zahtev i pravilo funkcionisanja valutnog odbora.

Iako im je doneo konačno olakšanje od razarujeće hiperinflacije, iako su cene smanjene, a stanovništvo prihvatilo dinar za neka manja plaćanja, ono mu nikad nije dalo puno poverenje!!!

Nakon oktobarskih promena 2000. godine dolazi do promene u ekonomskoj politici. Naša zemlja teži da uđe u međunarodne finansijske institucije, da ispuni stroge standarde za članstvo. Sprovodi se nova monetarno-kreditna politika i od tada inflacija ne prelazi 20% godišnje (projekcija za 2005. je između 16 i 17 % a prethodnih godina je bila niža).

Poverenje u dinar, kao i u bankarski sistem, je umnogome vraćeno ali stanovništvo i dalje više veruje čvrstoj stranoj valuti, pa stoga svoju štednju u bankama drži u devizama (evro i dolar).

EURIZACIJA U CRNOJ GORI

Eurizacija u Srbiji?

Analizu uvodjenja eurizacije u Srbiju treba pre svega započeti analizom teorijskih uslova u kojima se može preporučiti ovaj režim:

• zemlja je relativno mala i u velikoj meri zavisna od spoljne trgovine (visoko otvorena),
• zemlje je u bliskoj prošlosti doživjela hiperinflaciju i kreatori ekonomske politike nemaju kredibilitet,
• prihodi od emisione dobiti su relativno mali zbog široko zastupljene neformalne dolarizacije, i
• postoje devizne rezerve koje bi omogućile zamenu nacionalne valute sa stranom.

Dodatni kriterijum koji se u posljednje vreme sve više naglašava odnosi se na bliske ekonomske odnose sa SAD (odnosno EU u slučaju eurizacije).

Za prvi kriterijum možemo konstatovati da ga Srbija ispunjava, jer se ona nalazi na granici izmedju malih i srednjih zemalja. Iako veliki broj dolarizovanih zemalja spada u kategoriju mikro država. Može se reći da je ispunjen i dodatni kriterijum, jer je EU dominantan spoljnotrgovinski partner.

Takodje, Srbija spada u kategoriju visoko otvorenih zemalja, budući da je učešće spoljne trgovine (robne) u BDP u 2004. godini iznosilo preko dve trećine (67,5%). Prosečna ponderisana carinska stopa je jednocifrena, a ovu sliku jedino kvari postojanje kvota koje nisu u skladu sa regulativom Svetske trgovinske organizacije. Ipak, kvote postoje samo kod manjeg broja strateških proizvoda i realno je očekivati njihovo ukidanje u bliskoj budućnosti, imajući u vidu proces pristupanja STO.

Iako Srbija spada u Evropske zemlje sa najvišom stopom inflacije (i pored činjenice da postoji rastući trend inflacije i opadanje kredibiliteta kreatora ekonomske politike), ipak   Srbija ne ispunjava jedan od najvažnijih preduslova za uvodjenje dolarizacije (eurizacije), a to je postojanje hiperinflacija i potpuni gubitak kredibiliteta kreatora ekonomske politike. Najznačajnija prednost dolarizacije sastoji se u tome što ona uspostavlja makroekonomsku stabilnost, ali iskustvo drugih zemalja je pokazalo da se makroekonomska stabilnost ne uspostavlja trenutno nego tek u srednjoročnom periodu.

Postojeći problemi u Srbiji bi se efikasnije rešili čvrstom monetarnom politikom, ograničavanjem rasta plata u skladu sa rastom produktivnosti, smanjenjem javne potrošnje i kreiranjem stimulativnog poslovnog ambijenta koji bi podsticao nove investicije.

Već duži niz godina Srbija ima visok spoljnotrgovinski deficit. Saldo robne razmene u poslednje četiri godine ima rastući trend i u 2004. godini je bio gotovo tri puta veći u odnosu na 2000. godinu. U eurizovanim zemljama jedini izvor povećanja ili smanjenja novčane mase su platnobilansni tokovi. U uslovima ovako visokog deficita, realna je opasnost da bi posle izvesnog vremena došlo do značajnog odliva evra, što bi dovelo do nestašice gotovog novca u opticaju, i sa jedne strane bi moglo voditi ka recesiji, a sa druge strane ukidanju eurizacije.

Unilateralno uvodjenje eurizacije značilo bi gubitak značajnog dela deviznih rezervi NBS, jer bi kompletna dinarska novčana masa morala biti zamenjenja sa evrom. U ovom trenutku to bi značio gubitak deviznih rezervi od približno 1,5 milijardi evra (pod pretpostavkom da se pokrije monetarni agregat M 1 ). Takođe, NBS bi trajno izgubila mogućnost ostvarivanja emisione dobiti, koja nije zanemarljiva.

Ovo bi značilo i gubitak mogućnosti korišćenja politike deviznog kursa. Imajući u vidu “jak” evro u odnosu na dolar, ovakav režim bi mogao voditi i smanjenju konkurentnosti domaćih izvoznika i pogoršanju platnog bilansa.

Isto tako, vrlo je verovatno da bi odluka o unilateralnom uvođenju eurizacije naišla na oštro protivljenje Evropske unije, što bi moglo da se negativno odrazi na proces pristupanja EU. Evropska centralna banka   smatra da evro zona predstavlja multilateralnu valutnu zonu zemalja članica EU, sa jasnim međusobnim odgovornostima. Pri formiranju EMU formulisani su kriterijumi konvergencije koje treba da ispune zemlje članice da bi ušle u evro zonu. Stoga se ECB protivi unilateralnoj eurizaciji, jer smatra da ona poništava ekonomske razloge postojanja Evropske monetarne unije, odnosno proces konvergencije pre prihvatanja eura.

Takođe, pitanje na koje ne postoji odgovor jeste šta se dešava kada unilateralno eurizovana zemlja pristupi Evropskoj monetarnoj uniji. Za zemlje koje redovnom procedurom steknu punopravno članstvo u EMU, ECB vrši zamenu nacionalne valute za evro, a zemlja deo svog kapitala deponuje u ECB. U slučajevima kada je evro unilateralno uveden, postoji opasnost da deo deviznih rezervi (koje su prethodno konvertovane za nacionalnu valutu), bude trajno izgubljen, osim ukoliko ne bude prihvaćen stav da se zemlji nadoknadi vrednost prethodno konvertovane nacionalne valute u evro.

Na kraju, treba imati u vidu da dolarizacija gotovo da ne pruža «izlaznu strategiju». One su bile česte kao rezultat sticanja nezavisnosti kolonija u daljoj prošlosti, a jedini primer napuštanja dolarizacije u novijoj istoriji predstavlja Liberija, pod vrlo specifičnim uslovima, u kojoj je dedolarizacija nastala kao posledica smanjenja količine novca u opticaju, građanskog rata i visokog budžetskog deficita. U odsustvu pouzdani iskustveni uvida, teško je zaključiti šta bi se desilo sa ekonomskim performansama zemlje koja bi se opredelila za ovakvu strategiju. Dedolarizacije u nezvanično dolarizovanim zemljama su bile mnogo češće. Bilo da su bile u formi dobrovoljne (na primer znatno više kamatne stope za depozite u domaćoj valuti) ili prinudne (prinudnu konverziju depozita u stranoj valuti u domaću valutu su izvršile Bolivija, Meksiko, Peru i dr.), one su po pravilu davale loše rezultate. Naime, i nakon ukidanja dolarizacije bio je prisutan snažan histerezis efekat – značajan broj transakcija je nastavljao da se odvija u stranoj valuti. To sa jedne strane znači rast sive ekonomije, a sa druge strane sniženje poreskih prihoda. Iskustvo ovih zemalja je pokazalo da u skladu sa biheviorističkim teorijama postoji konzervativno ponašanje ekonomskih subjekata, jer oni u strahu od neizvesnosti u pogledu karakteristika novog režima, nastoje da zadrže stare pozicije.

Zaključak

Iz svega navedenog možemo zaključiti da unilateralna eurizacija nije režim monetarne politike koji bi se mogao preporučiti Srbiji. Prvo, ona se uvodi u uslovima makroekonomske nestabilnosti i potpunog gubitka kredibiliteta kreatora ekonomske politike, što nije slučaj sa Srbijom. Visok deficit tekućeg računa platnog bilansa predstavljao bi opasnost odliva evra u inostranstvo. Dolarizacija bi značila trajan gubitak emisione dobiti i gubitak dela deviznih rezervi, kao i gubitak mogućnosti korišćenja politike deviznog kursa. Vrlo je verovatno da bi takva odluka naišla na protivljenje Evropske unije i da bi čak mogla usporiti proces pristupanja EU. Evro treba uvesti u Srbiju u sklopu redovne procedure, a to znači nakon pristupanja EU I potom učešća u ERM   II i ispunjavanja Mastriških kriterijuma konvergencije

Eurizacija u Crnoj Gori

Još od početka 1999. godine, crnogorska vlada počela je da traga za načinom za monetarno osamostaljenje Crne Gore. Polazeći od višegodišnje opredijeljenosti, kako stanovništva tako i privrede, za obavljanje transakcija i štednju u njemačkoj marci, crnogorska valda se odlučila za model dolarizacije sa korišćenjem njemačke marke kao domaće nacionalne valute. Crna Gora je uvela dvovulatni sistem sa Njemačkom markom i dinarom uz slobodno fluktuiranje dinara prema marki (2. Novembar 1999.). Cio proces sproveden je brzo i bez podrške i sugestija Međunarodnog monetarnog fonda. U trenutku uvođenja njemačke marke kao platežnog sredstva budžetski dficit je iznosio oko 20% BDP-a.¹⁹ Od januara 2001. godine jedino platežno sredstvo postaje DEM, a od juna 2002. godine zvanično platežno sredstvo postaje euro.

Eurizacija se pokazala vrlo uspješnom kada je u pitanju obaranje inflacije. Nakon uvođenja dolarizacije inflacija se nije automatski izjednačila sa inflacijom u Njemačkoj, odnosnoj EU. Ovakav proces je i očekivan s obzirom da dolarizacija tek u dužem vremenskom periodu dovodi do izjednačavanja cijena. U prvim godinama je uobičajen rast cijena, jer jedan broj cijena teži da se izjednači sa cijenama zemlje čija se valuta koristi.

Uvođenjem dolarizacije, stanje u monetranom, odnosno finansijskom i bankarskom sistemu Crne Gore počelo je polako ali sigurno da pokazuje znakove rasta povjerenja stanovništva u novi monetarni režim. U početku skroman, rast depozita ubrzo je značajnije izražen.

Eurizacija i stabilni uslovi poslovanja uticali su na snažan porast priliva stranih investicija. Dilema samo na prvi pogled može biti da li Crna Gora treba da zadrži euro ili treba da uvede sopstvenu valutu.

Smatramo da postoji mnogo više argumenata u prilog hipoteze da bi ukidanje eurizacije u ovom trenutku bilo štetno:

• proces makroekonomske stabilnosti je tek uspostavljen i vjerovatno je da bi prelazak na drugi monetarni režim uticao na urušavanje makroekonomskog kredibiliteta;
• teorije ponašanja pojedinaca pokazuju da u uslovima neizvjesnosti pojedinci pružaju otpor promjenama i nastoje da zadrže stare pozicije;
• iskustvo hiperinflacije je još uvijek «svježe» i vjerovatno je da bi ekonomski subjekti u uslovima neizvesnosti nastojali da povećanjem cijena zaštite svoju imovinu;
• iskustvo nezvanično dolarizovanih zemalja je pokazalo da je i nakon uspostavljanja makroekonomske stabilnosti prisutan snažan histerezis efekat, što bi se vjerovatno desilo i u crnogorskom slučaju. To znači da bio dio transakcija nastavio da se obavlja u eurima i doprinijeo bi porastu sive ekonomije i sniženju fiskalnih prihoda;
• uvođenje domaće valute bi predstavljalo loš signal stranim investitorima, koji uvek preferiraju poslovanje sa «čvstom valutom»;
• osim države koja bi povratila svoje devizne rezerve, konverzija valute bi stvorila troškove i za privredu i stanovništvo po osnovu: provizija za zamjenu valute, troškova konverzija softvera, racunovodstva i dr;
• u uslovima makroekonomske stabilnosti gotovo da ne postoje primjeri radikalnih monetarnih reformi.

Vrlo je interesantno pogledati crnogorsko iskustvo eurizacije imajući u vidu sličnost sa Srbijom. Kada je u pitanju Crna Gora možemo izvući sledeće zaključke:

• eurizacija stvara stabilnost i preduslove za ekonomski rast, ali se ne može tretirati kao supstitiut ekonomskim reformama,
• eurizacija nije dovoljan uslov za konvergenciju kamatnih stopa,
• u srednjoročnom periodu značajno obara budžetski deficit,
• podstiče razvoj finansijskog sistema,

Devizni kurs i devizno tržište

Čim se u analizu uključe međunarodni tokovi robe i usluga i kapitala, neophodno je analizirati cene koje se primenjuju. Devizni kurs je upravo cena koja posreduje u razmeni dobara između dve zemlje. Devizni kurs je cena domicilne valute izražena u inostranoj valuti.

Pod pojmom devizni kurs uvek ćemo podrazumevati cenu strane valute, tj. koliko je jedinica domaće valute potrebno da bi se kupila jedinica strane valute.

Cena je odnos ponude i tražnje; nominalna veličina.

Dva ekstrema deviznog kursa:

Fiksirani – određuje ga država

Fluktuirajući (flotirajući, fleksibilni) – formira se slobodno na tržištu

Postoje i drugi tzv derivati:

Crawling peg – puzajući

Managed float – kontrolisano plivajući

__________ ______ ____ ________

__________ ______ ____ ________

Managed float – derivativ fluktuirajućeg kursa, devizni kurs pliva u određenim zonama tj. do određene granice. Donja granica i sme da se probije ali gornja ne sme.

Crawling peg (po profesorovom mišljenju, trenutno, najbolji sa nas) – koncept Jona Vilijamsona (dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju), karakteriše ga stepenast rast.

Devizni kursevi nerazvijenih zemalja ne treba da budu čvrsto vezani za stabilnu valutu ali treba da budu stabilni, pa bi trebalo da se u svakom kvartalu za određeni procenat poveća inflacija, time se izbegava psihološki efekat nestabilnosti domicilne valute. Sve varijable u sistemu ne idu paralelno, pa ni valute ne mogu da prate rast one jače, tu vrednost treba korigovati stepenasto i na svakih npr. 6 meseci se valuta po malo devalvira, dok se ne dođe do unutrašnje (realne) vrednosti valute. Na taj način se gubi strah od gubljenja kupovne moći, proizvođači i trgovci menjaju svoje cene u skladu sa devalvacijom pa se tako niveliše inflacija (jer se zna kako će se cene kretati).

Ako kurs određuje država onda je on fiksirani ili fiksirani u senci. Mešanje države u politiku deviznog kursa uvek utiče na fiksirani kurs.

Monetarno sidro – devizni kurs je ciljana varijabla koju vlada prati.

U socijalističkim društvima inflacijom je podizana fiktivna zaposlenost. Sedamdesetih godina inflacija je kulminirala čak i u razvijenim tržištima. Stabilan devizni kurs je bio novi cilj, umesto GDP-a. Svi monetarni agregati su morali da budu u padu; smanjenje novčane mase, smanjenje zaposlenosti. ? ? ???

Svaka vlada ima fiksni devizni kurs, kako god da ga zvala.

Stabilan devizni kurs – to je stanje, dijagnoza, u dugom roku ne menjaju vrednost. Fluktuirajuće valute su najstabilnije.

Fiksiran – vrsta deviznog kursa (podela u odnosu na to ko ga određuje).

Višestruki (diferenciran) d.k. – paralelni devizni kurs. To znači da ima više obračunskih kurseva u isto vreme, najčešće po granama da bi ih stimulisali (izvoz, uvoz; poljoprivreda, industrija). Za vreme Avrama kurs je bio 1:1, a izvoznicima su davali još 30 para na taj kurs. Uvoznik je kupovao devize po 1.30 jer je izvoznik imao stimulaciju os 30%. Došlo je do podvajanja dinarskog dohotka, zato se kapital selio u izvozne sektore (realokacija). Na kratak rok to daje rezultate ali na dugi remeti privredu. Deakumulacija privrede – poljoprivrednici su imali jači kurs od industrije i tako je izvučen novac od poljoprivrednika.

Glavni faktor koji utiče na devizni kurs je cena – kako cena pada tražnja raste. Ali postoje i slučajevi kada je tražnja za devizama potpuno neelastična u odnosu na cenu – kada domicilna valuta ništa ne vredi, kada se radi o nafti, )

Ravnotežni devizni kurs je nominalni d.k., to je presek ponude i tražnje, može dnevno da se menja.

NOMINALNI I REALNI DEVIZNI KURSEVI

Ekonomisti prave razliku između dve vrste deviznih kurseva: nominalnih i realnih.

Realni devizni kurs se bazira na 3P teoriji (purchasing, parity, price). To je teorija pariteta kupovne moći. Postavlja u realni odnos prosek kupovnih cena u odnosu sa svetom. Upoređuju se potrošačke korpe, gde spadaju i energenti, egzistencijalna i neegzistencijalna dobra. Kada se ponderisani proseci dve zemlje ukrste, to pokazuje odnose kupovne moći u te dve zemlje – to je fundamentalna, ekonometrijska, statistička veličina.

Realni devizni kurs je relativna cena dobara dveju zemalja, tj. pokazatelj kako se mogu razmenjivati roba i usluge jedne zemlje za robu i usluge druge zemlje. Otuda se realni devizni kurs može identifikovati sa odnosima razmene.

Nominalni devizni kurs definišemo kao broj jedinica domaće valute koji je potreban za kupovinu jedinica strane valute. Nominalni devizni kurs se naziva i bilateralni nominalni devizni kurs, jer se on uspostavlja kao odnos jedne valute prema drugoj i to u nominalnom izrazu, tj. koliko jedinica jedne valute za jedinicu druge valute.

Primer: Da bismo sagledali odnos nominalnog i realnog deviznog kursa analiziraćemo jedno dobro koje se proizvodi u većem broju zemalja: pretpostavićemo da se radi o odelu, pri čemu odelo proizvedeno u Srbiji košta 600 dinara, a slično, proizvedeno u Nemačkoj, ima cenu 250 DEM. Da bismo mogli uporediti cene, moramo ih konvertovati u istu valutu. Ukoliko je nominalni kurs nemačke marke 3 dinara, onda je cena nemačkog odela, iskazana u dinarima, sledeća: 250DEM x 3,3=825 dinara, a cena srpskog odela 600 dinara. Sledi da nemačko odelo košta 1,375 srpskih odela, a srpsko odela 0,73 nemačkih odela.

Primer sa odelima je pokazao da realni devizni kurs, kao relativna cena dobara u dve zemlje, zavisi od nominalnog deviznog kursa i cena dobara iskazanih u domaćoj valuti:

realni devizni kurs = nominalni devizni kurs x (svetska cena/domaća cena).

Ovaj obračun na osnovu pojedinačnog dobra može biti generalizovan i na ukupan uvoz i izvoz zemlje. Pretpostavimo da se sa E označi nominalni devizni kurs, a sa P nivo cena u Srbiji iskazan u dinarima, i sa P* nivo cena u Nemačkoj, iskazan u DEM. Realni devizni kurs je: e = E (P* / P)

Realni devizni kurs je odnos stranih i domaćih cena iskazanih u istoj valuti, npr. dinarima, i iskazuje konkurentnost neke zemlje u međunarodnoj razmeni.

Rast realnog deviznog kursa, ili realna depresijacija, znači da inostrana dobra postaju skuplja u odnosu na domaća dobra. Pod ostalim jednakim uslovima, to znači da će ljudi, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, preusmeriti svoju potrošnju ka robama i uslugama proizvedenim u zemlji. Obrnuto, pad realnog deviznog kursa, ili realna apresijacija, znači da će domaća dobra postati relativno skuplja, tj. da zemlje gubi na konkurentnosti.

Što se realni i nominalni kurs više razlikuju to je privreda nestabilnija.

Mi imamo bimonetarni sistem zbog potencijalne inflacije vezujemo se za euro (ranije za marku) jer nemano ni približno realni devizni kurs.

Denominator – u njemu se izražava vrednost domicilne valute u valuti regije sa kojima se obavlja najveći obim razmena. Najčešće stabilna konvertibilna valuta (kod nas je to Evro). Ranije je to bilo zlato, roba (nafta)

Veći deo zemalja izražava svoju valutu u specijalnim pravima vučenja. To je knjigovodstveni novac MMF, u njemu se izražava budžet.

EFEKTIVNI DEVIZNI KURS

Pored nominalnog i realnog deviznog kursa, ponekad se koristi i multilateralni ili efektivni devizni kurs koji predstavlja cenu reprezentativne korpe stranih valuta sastavljene na bazi pondera značajnosti tih valuta u spoljnotrgovinskoj razmeni zemlje.

Režimi deviznih kurseva

Tokom XIX veka dominirajući režim deviznih kurseva bio je sistem fiksnih deviznih kurseva. Zlatni standard predstavljao je sistem fiksnih deviznih kurseva koji je omogućavao monetarnim vlastima da uspostave fiksnu cenu između domaćeg novca i zlata. Zlatni standard je važio u periodu od 2870. do 1914. i sporadično u 20.-im i ranim 30.-im godinama, da bi doživeo kolaps tokom Velike ekonomske krize.

Posle II svetskog rata, Sporazumom u Bretton Woodsu zasnovan je sistem fiksnih deviznih kurseva između članica MMF-a. Po tom sporazumu, utvrđena je vrednost nacionalnih valuta u odnosu na američki dolar, a dolar je sa druge strane bio konvertibilan u zlato, po fiksnoj ceni od 35 dolara za uncu. Međutim, povezanost je bila samo parcijalna. Američkim građanima nije bilo omogućeno da poseduju monetarno zlato, tako da FED nije bio obavezan da konvertuje građanima dolar u zlato. Ovaj sporazum je doživeo kolaps 1971. godine, kada je suspendovana konvertibilnost dolara u zlato.

Od 1973. godine glavne valute industrijalizovanih zemalja su u režimu regulisanog fluktuiranja deviznih kurseva, što znači da se radi o tzv. prljavom fluktuiranju. Glavne svetske valute, američki dolar, nemačka marka i japanski jen su međusobno fluktuirale od 1973., da bi od druge polovine 1980.-ih godina države često intervenisale na deviznim tržištima kako bi održale svoje valute na neformalno utvrđenim nivoima. Od 1989. godine, u Evropi su valute bile povezane u evropski monetarni sistem (EMS).

U većini zemalja u razvoju, fiksni devizni kursevi još uvek dominiraju. Većina zemalja u Latinskoj Americi, Aziji i Africi imaju klizajuće prilagođavanje svog novca stranim valutama ili korpama valuta. Najčešći izbor jeste fiksni devizni kurs prema američkom dolaru, ali postoje i mnoge druge vrste aranžmana.

Konvertibilnost valute

Za neku valutu se kaže da je konvertibilna ukoliko postoji mogućnost zamene domaće valute za stranu valutu po zvaničnom deviznom kursu bez ikakvih ograničenja. Ukoliko postoje takva ograničenja, za tu valutu se kaže da je nekonvertibilna.

Razna ograničenja mogu biti nametnuta. U nekim zemljama je npr. zabranjen uvoz luksuznih automobila: CB će ograničiti raspoloživost deviza za uvoz ¨jaguara¨, ¨mercedesa¨ ili ¨lamborginija¨.

Ako je to jedina restrikcija, onda ona može biti tretirana i kao deo trgovinske politike, a ne kao deo monetarne politike, pa se i tada valuta još uvek može smatrati konvertibilnom. Ali, ukoliko je ograničenje nametnuto na veliki broj potrošnih dobara, onda valuta nije konvertibilna.

U suštini, ograničenja se primenjuju na bilans kapitalnih investicija. Domaćim rezidentima se često onemogućava kupovina strane aktive, kao što su obveznice, akcije ili stanovi i zgrade ili im nije omogućeno držanje novca u inostranim bankama. Naravno, to ne znači da svi subjekti u zemlji poštuju ova pravila. Ograničenja na transakcije kapitala se mogu lako izbeći, daleko lakše od onih koja se primenjuju na bilans tekućih transakcija. Ovo je očigledno, jer je neuporedivo lakše zadržati devize na računu u inostranoj banci nego provući robu, npr. ¨jaguar¨, u zemlju u kojoj je zabranjen uvoz luksuznih automobila.

Uobičajena indikacija nekonvertibilnosti jeste margina (spread) između zvaničnog deviznog kursa i deviznog kursa na crnom tržištu. Ukoliko pojedincima nije dozvoljeno da legalno kupuju devize ili je njihova distribucija racionalisana, neformalno tržište deviza će se proširivati. Ukoliko je devizni kurs na crnom deviznom tržištu znatno depresiran u odnosu na zvanični devizni kurs, odnosno, ukoliko je strana valuta mnogo skuplja na crnom tržištu nego na zvaničnom, CB neće stavljati na raspolaganje devize po zvaničnom kursu. To je, sa druge strane, jak signal da valuta ustvari nije konvertibilna.

Fiksni devizni kurs

U sistemu fiksnih deviznih kurseva, CB fiksira relativnu cenu između domaće i strane valute. Ukoliko CB razmenjuje domaću valutu za stranu valutu po toj utvrđenoj ceni, onda se za tu valutu kaže da je konvertibilna.

Devizni kurs po sistemu klizajućih pariteta jeste onaj režim u kome je kurs utvrđen od strane CB i može biti promenjen ukoliko nastane promena okolnosti. U nekim slučajevima CB su vrlo eksplicitne u pogledu budućih mogućnosti prilagođavanja, ukazujući da je devizni sistem zasnovan na prilagođavajućim klizajućim paritetima. Kao što to čini većina ekonomista i mi ćemo podrazumevati da su režimi fiksnih deviznih kurseva i klizajući paritet sinonimi.

U deviznim operacijama sa fiksnim deviznim kursem, CB konvertuje domaću valutu u stranu valutu, i obrnuto, kako bi stabilizovala devizni kurs. Ona ovde povećava ili smanjuje obim devizne aktive u cilju održavanja fiksnog deviznog kursa.

Operacije sa deviznim rezervama koje sprovodi CB dovode do varijacija ponude domaćeg primarnog novca. Drugim rečima, domaća ponuda novca će se generalno menjati uporedo kako CB bude menjala domaći novac za strani, da bi održala fiksni devizni kurs.

Devizni kurs zemlje može biti utvrđen unilateralnim klizajućim paritetom domaće valute u odnosu na stranu valutu. Unilateralno klizajuće prilagođavanje, katkad nazivamo jednostranim klizajućim prilagođavanjem i tipično je za zemlje u razvoju koje su fiksirale svoju valutu u odnosu na valute neke industrijalizovane zemlje. U tom režimu zemlja preduzima punu odgovornost za održavanje deviznog kursa na nivou koji je utvrđen.

Fluktuirajući devizni kursevi

U ovom režimu deviznih kurseva monetarna vlast nema obavezu da održava devizni kurs. Podsetimo se da se pojmovi fleksibilni i fluktuirajući devizni kurs koriste kao sinonimi. Umesto intervencije CB, sve varijacije ponude i tražnje za devizama se odražavaju kroz promene kursa strane valute. CB definiše ponudu domaćeg novca bez obaveze da brani devizni kurs. Ukoliko CB ne interveniše kupovinom ili prodajom deviza na deviznom tržištu, kažemo da domaća valuta ima čisto fluktuiranje. Međutim, ta situacija je vrlo retka. Zemlje koje primenjuju režim fluktuirajućih deviznih kurseva, najčešće pokušavaju da utiču na vrednost svojih valuta preduzimanjem nekih deviznih operacija. U tom slučaju kaže se da je to prljavo fluktuiranje.

Već dugo se vode rasprave o pogodnostima fiksnih i fluktuirajućih deviznih kurseva i ta rasprava se nastavlja i dalje.

Devizni kursevi, količina novca i cene

U režimu fiksnog deviznog kursa, količina novca kao endogena varijabla, automatski se prilagođava egzogeno određenoj vrednosti deviznog kursa.

Režim fiksnog deviznog kursa nameće obavezu CB da interveniše u cilju sprečavanja depresijacije deviznog kursa. Ona tada mora prodavati devizne rezerve da bi sprečila rast cena deviza; tada prodaje devizne rezerve poništavajući deo ranije emitovanog novca.

Ukoliko je npr. došlo do rasta količine novca putem operacija na otvorenom tržištu, CB će morati da prodaje rezerve sve dok količina novca ne bude vraćena na nivo pre započinjanja operacije otkupa obveznica. Dakle, aktivnost CB u vidu kupovine obveznica sa ciljem povećanja ponude novca odmah je suočava sa vrlo neugodnim efektima takve operacije, u vidu smanjivanja deviznih rezervi. Gubitak deviznih rezervi biće jednak prvobitnom povećanju količine novca.

U bilansu stanja CB smanjiće se devizne rezerve za iznos otkupljenih domaćih obveznica, uz nepromenjenu ukupnu vrednost aktive. Količina novca će, s druge strane, ostati neizmenjena.

U režimu fiksnih kurseva, sa slobodnom mobilnošću kapitala, CB ne može uticati na količinu novca. Bilo kakvo povećanje količine novca, npr. Onot, dovodi do gubitka deviznih rezervi.

U režimu fluktuirajućeg deviznog kursa, devizni kurs postaje endogena varijabla, koja je direktno zavisna od količine novca, kao egzogene varijable.

Višak ponude novca koji prati ONOT, pretvara se u rast tražnje za devizama.

Kada u ovom režimu dođe do depresijacije, CB ne interveniše. Kako devizni kurs depresira, domaće cene rastu u skladu sa paritetom kupovnih snaga. To znači da depresijacija povećava domaće cene uvoznih dobara, ali i dobara koja imaju uvoznu komponentu.

S druge strane, taj rast cena praktično koriguje višak ponude novca, smanjivanjem njegove realne količine. Kada postoji višak ponude novca koji podstiče rast deviznog kursa i cena, novac i cene rastu u istoj proporciji.

Pod režimom fiksnih deviznih kurseva količina novca je endogena varijabla, a devizni kurs egzogena, dok je pod fluktuirajućim deviznim kursevima obrnuto: devizni kurs je endogena varijabla, dok je količina novca egzogena varijabla. Međutim, ovi zaključci su podložni korekcijama, ukoliko se radi o privredama sa kontrolom tokova kapitala.

Ujednačavanje terminoloških razlika

Pojmovi vezani za devizne kurseve mogu izazivati velike konfuzije, zbog čega je veoma značajno da budu vrlo precizno definisani.

DEVALVACIJA

Predstavlja pojam koji se koristi za iskazivanje pada vrednosti nacionalne valute u režimu fiksnih deviznih kurseva na osnovu jednostrane odluke. To znači da će se jedinica strane valute plaćati sa većim brojem jedinica domaće valute, odnosno da će stranci plaćati manji iznos u njihovoj valuti pri kupovini devalvirane valute. Rast deviznog kursa, kao cene strane valute iskazane u jedinicama domaće valute, u režimu fiksnog deviznog kursa, naziva se devalvacija.

REVALVACIJA

Predstavlja pojam koji se koristi za iskazivanje rasta vrednosti nacionalne valute u režimu fiksnih deviznih kurseva. To znači da će se jedinica strane valute plaćati sa manjim brojem jedinica domaće valute, odnosno da će stranci plaćati veći iznos u njihovoj valuti pri kupovini revalvirane valute. Pad deviznog kursa, kao cene strane valute iskazane u jedinicama domaće valute, u režimu fiksnog deviznog kursa, naziva se revalvacija.

DEPRESIJACIJA

Predstavlja pojam koji se koristi za iskazivanje pada vrednosti nacionalne valute u odnosu na strane valute u režimu fluktuirajućih deviznih kurseva.

APRESIJACIJA

Predstavlja pojam koji se koristi za iskazivanje porasta vrednosti nacionalne valute u odnosu na stranu valutu u režimu fluktuirajućih deviznih kurseva.

I još jednom da ponovimo da:

Savremena literatura klasifikuje devizne kurseve većinom prema sledećim kriterijumima:

1. Modelu formiranja

fiksiran i

fluktuirajući

2. Broju deviznih kurseva koji se istovremeno primenjuju u makrosistemu

jedinstven i

višestruk

3. Legitimnosti tržišta na kojem se primenjuju.

zvanični

crni i

sivi

Kamatna stopa

Mišljenje da je kamatna stopa cena novca je dosta često ali je pogrešno. Po teoriji apstinencije kamatna stopa je cena odricanja trenutne kupovne moći novca, jer onaj koji daje novac na korišćenje apstinira od upotrebe novca. Dakle, umesto da kažemo da je kamatna stopa cena novca tačnije je da kažemo da je to cena upotrebe novca.

Kamata je prinos na glavnicu tj. ukupna suma novca koju dužnik plaća zajmodavcu za korišćenje pozajmljenog novca, a kamatna stopa ja procenat koji se množi sa glavnicom.

NOMINALNA KAMATNA STOPA naziva se i novčana kamatna stopa. Ona pokazuje koliko ćemo novca zaraditi ako oročimo 100$ na godinu dana uz kamatu od 10%. Akumuliraćemo 110$, ali ćemo se pitati koliko ćemo moći robe za taj novac da kupimo. Zato se uvodi novi pojam

REALNA KAMATNA STOPA, koja meri povraćaj na investicije preko realne kupovne moći. Ona izražava količinu dobara koju ćemo dobiti po isteku roka zajma za dobra koja smo žrtvovali danas.

Relativna kamatna stopa = P (kamatna stopa) / n (kapitalisanje)

Ona se kapitališe u roku jedne godine. Ako bi kapitalisanje bilo samo jedanput u toku godine, onda bi štediše posle mesec dana podizale glavnicu + kamatu i gasili štedne knjižice, pa onda opet oročavali. Zato imamo konformnu kamatnu stopu koja bi sa većim brojem kapitalisanja dala isti iznos kamate kao sa jednim kapitalisanjem.

Postoje različiti modeli vraćanja kamate – na mesečnom, na kvartalnom nivou, anuiteti (deo koji se vraća u određenim vremenskim periodima, podrazumeva veće kredite, ročnije).

Naknada nije isto što i kamata, to je početni trošak (0-1%), obračunava se jednokratno na glavnicu.

Kamata, profit i renta su vidovi prihoda koji se određuju na osnovu rizika koji nose – renta<kamata<profit, dakle renta je najmanji prihod. Profit uvek treba da bude veći od rente i kamate ili bar jednak, to je poslovanje sa nulom.

U komercijalnom bankarstvu postoje dve vrste kamatnih stopa:

• aktivna (stopa po kojoj banka plasira sredstva)
• pasivna (stopa po kojoj banka kupuje sredstva)

Struktura aktivne kamatne stope

Prvi element kamatne stope je ili eskontna stopa ili cena izvora (depozitna kamatna stopa) ili interna bankarska kamatna stopa- to su interbankarske pozajmice, polazi se od overnight kamatne stope (Euribor, Libor, Primerate, Beobor). Primerate se daje prvoklasnim klojentima tj. bankama. To je polazna, najniža stopa.

Drugi element kamatne stope je C – cost tj. trošak perioda, troškovi plata, materijala, zakupa, marketinga, Troškovi su fiksni u totalu, a kada se razbiju na usluge i pomenute troškove, oni mogu imati varijabilni karakter. Usluge – fee business (garancije, konfirmacije akreditiva, platni promet, consulting, avali, akceptiranje, jemstva), plasmani,

Treći element kamatne stope je inflacija.

Četvrti obuhvata rizike kao što je country risk, valutni rizik, rizik klijenta (kategorizacija klijenta – njegov rejting, da li redovno vraća kredite,)

K = Ci + Ot + i + m + R

Ci – cena po kojoj nabavljam sredstva; cena izvora;

tu se mogu ubrajati: referentna ks (npr. euribor), pasivna ks, eskontna stopa.

Ot – operativni troškovi (heftalice, papir)

i – stopa inflacije (da bi se zaštitila od inflacije, stavljam deviznu klauzulu)

m – marža (projektovana stopa dobiti)

R – rizik kamatne stope (faktori kamatnog rizika)

Kamatne stope:

za str-ove 10-12%

za mala preduzeća 9-11%

za korporativne klijente 3,2-3,6 (euribor) + 4,2 (refinansirajući faktor)-to je cena izvora banke, na sve to idu i obavezne reserve i troškovi

Krosborder je kredit direktno iz inostranstva. Na njega se ne plaćaju obavezne rezerve ali potrebna je garancija banke.

Faktori koji utiču na visinu kamatne stope su:

1. monetarno-kreditna politika centralne banke i
2. fiskalna politika – nakdirektnije utiče preko poreza

Agresivna monetarna politika tj. politika jeftinog novca (može u take off fazi) znači da novac ide u privredu, padaju obavezne rezerve, eskontna stopa, porast multiplikatora.

Agresivna fiskalna politika je politika povećanog oporezivanja i stvara se budžetski suficit tj. budžetski prihodi su veći, kamatne stope rastu, suficit nije uposlen. To znači da aktivnog novca u privredi ima manje i da tražnja za novcem raste a samim tim i kamatne stope.

Loša fiskalna politika je ona gde se iz godine u godinu povećava deficit. Ima više novca u privredi i kamatne stope su manje. Kada se budžetski rashodi transformišu u inflaciju tj. kada se novac ne bude vraćao stvara se inflatorni novac.

3. devizni kurs utiče upozoravajuće na visinu kamatne stope. On je jedan od osnovnih indikatora inflacije. Kada je devizni kurs fiksni, u slučaju kada pada vrednost domicilne valute kamatne stope rastu. Ako je stopa inflacije veća od kamatne stope onda se gubi na supstanci.
4. rizik zemlje – što se jedna zemlja smatra rizičnijom to je kamatna stopa veća. U ovakvim zemljama se javlja repatrijacija kapitala. Takav je slučaj i u našoj zemlji i to ustvari znači da investitori dođu kod nas, ulože novac i zbog velikog rizika u mogućnosti su da zarade i povraćaj kapitala je pozitivan. Taj novac odnesu iz naše zemlje i na taj način povećavaju svoje bogatstvo.
5. flotacije cena akcija.

Determinante kamatne stope

Dok kreditni rizik predstavlja opasnost da se ne vrati glavnica, kamatni rizik predstavlja opasnost da se vrati glavnica ali da kamata izostane.

Šta može izazvati izostanak kamatne stope?

• ukoliko je poslovanje preduzeća bilo loše pa je vraćena samo glavnica, npr. iz kolaterala, a kamata je otpisana.
• Inflacija

Nominalna kamatna stopa je u početnoj fazi ugovaranja kredita i to je stopa koju bi trebalo na kraju da vratimo. Realna i nominalna kamatna stopa mogu da budu jednake (ako to uspemo, neće izostati neki prinos). U fiksnom iznosu inflacija može pojesti taj deo i stvarna kamatna stopa može biti negativna.

Realna kamatna stopa je nominalna korigovana za stepen inflacije.

Svi finanasijski resursi uglavnom imaju sličan smer kretanja, cena ključnih finansijskih resursa uslovljava kretanje svih ostalih finansijskih resursa. Parametri na robnim berzama se kreću istorodno sa nominalnim, a realne kasne. nominalne i realne se kreću raznorodno. Fišer – realna se koriguje i kreće se ka nominalnoj, kad jedna raste druga pada.

Nominalne kamatne stope nisu garant da će plasman biti onakav kakav je u formularu i zato se u ugovor dodaju revalorizacione klauzule (indeksiranje kredita). Tako kamatna stopa može da se izrazi preko CPI-a (Consumer Price Index ili rast cena na malo) tj. 0.6 ili 0.8 + CPI. U ravalorizacionoj klauzuli može da se indeksira i glavnica (tako se dva puta uračunava inflacija). To je ako je banka baš bezobrazna.

Takođe može da se ubaci i valutna klauzula. To znači da je kredit indeksiran u određenoj valuti. Pr. ako je kredit indeksiran u eurima kredit se vraća u dinarima tj. u dnarskoj protivvrednosti. Ako je banka bezobrazna uvek obračunava po kursu najpovoljnijem za nju.

RIZIK KAMATNE STOPE

Što je veći rizik, prinos od plasmana na finansijskom tržištu je veći. Rizik je verovatnoća da se ne ostvari prinos od učinjenog plasmana, već gubitak.

Padom Bretton Woods-a, došlo je do ukidanja plafoniranja kamatne stope, raspada fiksnih deviznih kurseva, eskalacije visokih stopa inflacije i nestabilnih kamatnih stopa, što je doprinelo stvaranju rizičnijeg međunarodnog finansijskog tržišta.

Rizik kamatne stope ispoljava se kao neizvesnost u pogledu prihoda banke, uslovljen promenama kamatne stope. Varijacije kamatne stope najdirektnije utiču na prihode i troškove poslovnih banaka.

Sektor banke ¨risk management¨, tj. upravljanje rizikom, smatra se srcem bankarskog sistema.

Faktori kamatnog rizika

ročna transformacija sredstava

kamatna usklađenost aktive i pasive

odnos inflacije i kamatne stope

cene HoV

monetarna politika

fiskalna politika

ROČNA TRANSFORMACIJA SREDSTAVA

Rizik izaziva ročna neusklađenost aktive i pasive, odnosno izvora plasmana u bilansima PB. Ako u pasivi banke imamo uglavnom kratkoročne izvore, a potrebe komitenata su za dugoročnim kreditima, banka je tada prinuđena da kratkoročne izvore (a vista depozite i kratkoročne depozite) koristi za dugoročne plasmane. Banka pada u rizik, jer ako dođe do rasta kamatnih stopa na kratkoročne izvore, a KS na dugoročne izvore (aktivna KS) da je npr. fiksirana KS. Tada banka svoj kreditni potencijal kreira skupljim, kratkoročnim sredstvima.

Ako bi pasiva bila uglavnom sastavljena od dugoročnih izvora, a plasmani u aktivi su uglavnom na dug rok. Tada je PB izložena riziku pada kratkoročnih kamatnih stopa.

KAMATNA USKLAĐENOST AKTIVE I PASIVE

Pri plasmanu tromesečnog kredita sa varijabilnom kamatnom stopom, na osnovu istovetnog tromesečnog depozita sa fiksnom kamatnom stopom, usled pada kamatne stope, banka će biti na gubitku. Ovaj gubitak će biti na osnovu kamatne neusklađenosti aktive i pasive.

ODNOS INFLACIJE I KAMATNE STOPE

Inflacija ima posebno razorno dejstvo na kreditnu funkciju banke, na očuvanje realne vrednosti depozita i kamatne prihode banke.

Ako opšti nivo cena pada, imamo pad profitne margine, što će izazvati pad novčane tražnje, obeshrabriti uzimanje kredita i samim tim pad kamatnih stopa. Ako raste inflacija, raste i nominalni profit, što stimulativno deluje na novčanu tražnju, uzimanje kredita i rast kamatne stope. REALNA kamatna stopa je nestabilna u odnosu na nominalnu. Uvećanje realne gotovo je inverzno u odnosu na nominalnu kamatnu stopu. NOMINALNA kamatna stopa raste u periodu podizanja opšteg nivoa cena i obrnuto.

CENE HoV

U razvijenim finansijskim tržištima, cene HoV značajno utiču na kamatni rizik. Kada kamatne stope padaju, cene HoV na sekundarnom tržištu rastu i obrnuto.

MONETARNA POLITIKA

Ekspanzivna monetarna politika uzrokuje rast likvidnih sredstava na finansijskom tržištu, a time i na pad aktuelne kamatne stope. Ovakvo kretanje tržišta dovodi i do pojave inflacije koja opet utiče na kamatnu stopu.

FISKALNA POLITIKA tj. politika elastičnog budžeta.

Povećanje deficita budžeta i smanjenje prihoda budžetu u vidu poreza stvaraju potrebu za drugim vidovima finansiranja budžeta, što će uslediti daljim kolebanjem kamatne stope i povećanom tražnjom za novcem.

Za upravljanje rizikom kamatne stope na savremenim novčanim tržištima koriste se različiti tipovi finansijskih derivata. Derivati se javljaju u obliku hedžing instrumenata, od kojih se najčešće koriste: forvardi, fjučersi, svopovi.

Ovi finansijski derivati su izrazito korisni hedžing instrumenti. Hedžovanje uz pomoć terminskih transakcija (finansijskih derivata) predstavlja oblik finansijske strategije za minimiziranje nekog oblika tržišnog rizika.

Terminski ugovori su oblik hartije od vrednosti. To su visoko standardizovani ugovori o kupovini ili prodaji oblika aktive u tačno definisanom vremenu u budućnosti, na određen formalan način, po tačno ugovorenoj ceni. Terminskim ugovorima se ne trguje na berzi.

FORVARD ugovor u upravljanju rizikom kamatne stope (FRA)

Predstavlja najjednostavniji, tj. klasični terminski ugovor zaključen između dva aktera u kome je predviđena doznaka (isporuka) striktno predviđenog tržišnog materijala (aktive) u fiksirano vreme u budućnosti, po ceni utvrđenoj u momentu ugovaranja.

Tržište FRA je KLASIČNO DILERSKO TRŽIŠTE BEZ SEKUNDARNE TRGOVINE. To u mnogome povećava rizik u slučaju neispunjenja ugovorenih obaveza.

Gledajući iz ugla kompanije, kupovinom FRA ona se štiti od rasta aktivne kamatne stope na novčanom tržištu u budućnosti. Prodajom FRA klijent se štiti od budućeg pada pasivne (depozitne) kamatne stope.

FJUČERS ugovor u upravljanju rizikom kamatne stope

Fjučers je vrta terminskog ugovora o kupoprodaji standardizovanog tržišnog materijala, u kome su bitni elementi cena i precizno određen datum u budućnosti, kada će se transakcija izvršiti. Fjučersi samo delimično otklanjaju rizik kamatne stope. Zbog toga je vrlo važno da se za hedžing koristi instrument koji po performansama (kamatna stopa, rok, provizije) odgovara gepu koji se želi pokriti od neželjenih kamatnih fluktuacija. Zato je fjučers više preporučljiv kao jedan od instrumenata u miksu finansijskih instrumenata u sklopu kompleksne odbrambene strategije banke, koja bi pretpostavljala neku vrstu štita na bančinu ranjivost od alternativnih kamatnih scenarija.

SWAP ugovor u upravljanju kamatnim rizikom

Tržište swapova je relativno mlad tržišni segment u ravni finansijskog tržišta. Predstavlja sporazum između dve ili više strana o razmeni sekvenci u toku tačno definisanog vremenskog perioda. Kao takav predstavlja vrlo moćno poslovno-finansijsko oruđe za oblikovanje i transfer finans. rizika posebno-valutnog rizika i rizika kamatne stope. Ovo tržište je zahvalno za inoviranje, mnogo diskretnije od ostalih, jer samo ugovorne strane znaju da je aranžman nastao. Bitno je da ugovorne strane budu upoznate sa kreditnom pouzdanošću partnera, zbog eventualnog rizika od ¨defaulta¨. Potencijalni ¨default¨ neke od ugovornih strana ključni je rizik SWAP aranžmana.

EKONOMSKI RIZIK (RIZIK ZEMLJE)

Pod rizikom zemlje podrazumevamo da dužnik možda neće biti u mogućnosti da ispuni svoje obaveze prma inostranom kreditoru, zbog političkih, pravnih, društvenih ili ekonomskih okolnosti u svojoj zemlji.

Kada govorimo o riziku zemlje, moramo posmatrati dve komponente: prva je politička, a druga ekonomska.

Politička podrazumeva verovatnoću promene vlade, političke ratove (nerede), kako funkcioniše samo zakonodavstvo.

Ekonomska podrazumeva privredna kretanja, razvoj privrede, uslove poslovanja, uslove investiranja i samu likvidnost te zemlje.

Rizik zemlje NIJE rizičnost države (suverenitetni rizik). Rizičnost države podrazumeva sve zajmove koji su dati, javni i spoljni dug; On predstavlja imunitet dužnika u odnosu na bilo koji drugi legalni postupak.

Karakteristike:

• ne odnosi se na bonitet dužnika
• procenjuje se na sva potraživanja koja ima banka prema rezidentima jedne države
• obuhvata kašnjenja neplaćene glavnice, kamate, sve moguće promene uslova kreditiranja prema svojim rezidentima.

Osnovni oblici:

rizik neplaćanja

rizik transfera (ne ispunjava obaveze na vreme)

rizik garancija (banka mora da plati, jer je garant)

Pre nego što dođe do ulaganja, neophodno je da se vidi struktura privrede, da li postoji strategija razvoja.

Uspešnost zemlje zavisi od:

• institucionalnih i sistemskih rešenja, kako privrednog, tako i političkog sistema,
• efikasnosti vlade i
• privredne administracije političkog i strateškog razvoja

Kod spoljnjeg duga, gledaju se sledeći indikatori:

ukupno stanje duga u odnosu na izvoz roba i usluga

ukupno stanje duga u odnosu na društveni proizvod

ukupno servisiranje duga prema izvozu

plaćene kamatne stipe u odnosu na izvoz

POLITIČKI FAKTORI ZADUŽENOSTI

Faktori nestabilnosti: političko nejedinstvo, stabilnost vlade da donosi odluke, stepen političkog nezadovoljstva, mogućnost oružanih sukoba.

Indikatori: geografski položaj, odnos sa ¨komšijama¨, korupcija, kakva je integracija zemlje.

VALUTNI RIZIK

Devizni (valutni) rizik je potencijalni gubitak na otvorenoj (nepokrivenoj i nezaštićenoj) deviznoj poziciji i potraživanjima, obavezama i imovini koji glase na inostranu valutu.

Valutna izloženost podrazumeva otvorenu deviznu poziciju koja može biti DUGA (obaveze) i KRATKA (potraživanja).

DUGA – obaveze potraživanja koja glase na ino valutu premašuju obaveze. Ako imamo depresijaciju (devalvaciju) ino valute, višak aktive nad pasivom biće izložen gubitku, a ako imamo apresijaciju (revalvaciju), onda imamo dobitak.

KRATKA – obaveze premašuju potraživanja.

Vrste valutnog rizika:

transakcioni

translacioni

ekonomski

Transakcioni se javlja kada postoji vremenska razlika između momenta nastanka obaveze i njenog dospeća (plaćanja) pod uslovom da je obaveza izražena u inovaluti. Karakterističan za poslove kod kojih se finansijske obaveze izvršavaju u inostranoj valuti-kupovina i prodaja na kredit po cenama denominiranim u ino valuti. Suština je sadržana u činjenici da on može da dovede do toga da rezident ne ostvari planiranu dobit u međunarodnim transakcijama u kojima prodajna cena i troškovi nisu u istoj valuti. Izostanak planirane dobiti bio bi direktan rezultat intervalutarnog odnosa posmatranih valuta u trenutku finansijskog likvidiranja transakcije u odnosu na intervalutarni odnos koji je bio aktuelan prilikom utvrđivanja cena.

Pročitati primer kada Toyota izvozi automobile u Veliku Britaniju.

Translacioni valutni rizik: međunarodno orijentisane banke i preduzeća izloženi su translacionom valutnom riziku prilikom izrade konsolidovanih finansijskih izveštaja u nacionalnoj valuti matične kompanije. Alternativno je poznat pod nazivima računovodstveni ili bilansni valutni rizik. Javlja se zbog činjenice da valute u kojima se vode bilansi filijala (¨ćerke¨ i ¨unuke¨ kompanije) treba prevesti (kursirati) u domicilnu valutu (valutu matične kompanije). Centralno pitanje je prema kom kursu određene stavke u bilansu konvertovati iz valute u valutu u kojoj se iskazuje bilans i da li aktivu i pasivu filijala treba kursirati prema tekućem deviznom kursu ili prema istorijskom kursu. Odgovor se nalazi negde u ¨sredini¨.

Ekonomski rizik deviznog kursa javlja se kada se menja planirani prihod, odnosno vrednost preduzeća ili banke usled promena u budućem cash flow-u koje su prouzrokovale neočekivane promene deviznih kurseva pretpostavljenih valuta. Kako troškovi, tako i prodajne cene, biće pod jakim uticajem kretanja deviznog kursa nacionalne valute zemlje za koju je vezana poslovna transakcija.