Scrigroup - Documente si articole

Username / Parola inexistente      

Home Documente Upload Resurse Alte limbi doc  

 
CATEGORII DOCUMENTE





BulgaraCeha slovacaCroataEnglezaEstonaFinlandezaFranceza
GermanaItalianaLetonaLituanianaMaghiaraOlandezaPoloneza
SarbaSlovenaSpaniolaSuedezaTurcaUcraineana

BajkeBiologijaElektricitetGeografijaGlazbaGospodarstvoHRKnjiževnost
LijekMarketingMatematikaObrazovanjeOsobnostiPolitikaPovijestPravo
PsihologijaRačunala itReceptiTehnikaTurizamUmjetnost

RECEPCIJA POEZIJE I FILOZOFIJE LUČIJANA BLAGE

književnost

+ Font mai mare | - Font mai mic







DOCUMENTE SIMILARE

Trimite pe Messenger
RECEPCIJA POEZIJE I FILOZOFIJE LUČIJANA BLAGE
SIMBOLIČKI INTERAKCIONIZAM

RECEPCIJA POEZIJE I FILOZOFIJE LUČIJANA BLAGE

Kao i većina pravih stvaralaca i Lučijan Blaga bio je izolovan, u nemilosti režima. Osudivši sebe na bolno ćutanje, svesno je doprineo sopstvenoj izolaciji i podigao tako neku vrstu barijere između svog dela i čitalaca. Uprkos tome ime Lučijana Blage asocira na najznačajnije uspehe rumunske duhovnosti uopšte čijem je uzdizanju neprekidno doprinosio.

Najznačajnija rumunska tumačenja uvrštavaju Lučijana Blagu u grupu polivalentnih stvaralaca kao što su Kantemir (D. Cantemir), E. Radulesku (E.Radulescu), Hašdeu (Hasdeu), Eminesku (Eminescu), Jorga (Iorga).

Rumunska kritika nije bila impresionirana kvantitativnošću, nego prevashodno podvlači duboku intelektualnu komponentu njegovog stvaralaštva, kao i mnogobrojne pravce koji čine njegov stvaralački napor. Tako su prve studije (tumačenja) posvećene novonastalom delu Lučijana Blage naglašavale da je pesnik primljen u Rumuniji kao glas Transilvanije. Nije reč naime o lirskom glasu (pojavi) iz nasleđa Oktavijana Goge (Octavian Goga), najvećeg pesnika tog vremena u Transilvaniji, već se radi o sasvim novoj, ličnoj rezonanci koju su prvi recenzenti želeli da naglase. Prilikom objavljivanja zbirke ,,Pesme svetlosti”, Sekstil Puškarju (Sextil Puscariu), direktor novina ,,Glasul Bucovinei”, govorio je na njihovim stranicama o pesnikovoj originalnosti koju će kasnije potvrditi i vrednovati istorija književnosti.

Upadljiva je kod ovog velikog lingviste koji se samo uzgred bavio književnom kritikom brzina i spremnost kojom otkriva novog pesnika: ,,Srećan sam što mogu da objavim, počev od Nove Godine prvi put u našem listu, po redu ,,Pesme svetlosti”, o kojima će se, siguran sam, govoriti u našoj istoriji književnosti. Premda ni jedno od njih ne dodiruje sadašnje probleme koje nas preokupiraju, ubeđen sam da su sve dobrodošle za one koji hoće da se suoče sa istinskim umetničkim delom. ,,Glasul Bucovinei” čestita sebi što se od samog početka, jedan talenat vredan dubokog poštovanja” [1], ubraja među njegove književne saradnike.             

Sekstil Puškarju skreće pažnju čitaocima na suštinske kvalitete stihova i utvrđuje nekoliko tema i odlika koje će dominirati u književnoj kritici o stvaralaštvu Lučijana Blage: odnos između poezije i filozofije autora, slikovitost (imaginativnost) i modernizam oblika. Što se tiče zamerke Puškarijua da Blagini stihovi ne odražavaju ,,istorijsku stvarnost”, sam Blaga bio je toga svestan: ,,Prema opštoj atmosferi oduševljenja koja okružuje svetlosnom aurom ostvarenje sna o nacionalnom jedinstvu, skromno priznajem da moja ,,poezija” i ,,misli” ne donose ništa, apsolutno ništa novo kad je reč o sadašnjim istorijskim zbivanjima i kad je reč o konkretnim uspesima naše politike u kojoj sam uzeo učešće svom toplinom i čistotom mladosti. Moje pesme i moja razmišljanja mogu izgledati sasvim nepodudarne sa aspiracijama našeg duhovnog pejzaža. Odatle proizilazi moje dvoumljenje da li da ih objavim ili ne.” (O, VI, 222).

Nikolae Jorga 1919. godine takođe je istakao prirodu umetnosti Lučijana Blage koja nije vremenski strogo determinisana, koja nadilazi istorijska zbivanja posebno naglašavajući muzikalnost stihova: ,,To su delići duše koji su iskreno prikazani u izlomljenim stihovima sa nenadmašnom muzikalnošću, koji podrhtavaju sa treptajima same duše. Ovaj elastični oblik dopušta da se izraze najdelikatnije nijanse misli i najtananija osećanja (). Pred nama je mlad čovek koji tajne sveta hoće da približi na dohvat ruke. Ali tajne su neuhvatljive, njih treba doživeti. Međutim, stremljenje plemenito ispruženih ruku treba uvažavati jer one savršenstvo oblika traže. Svakog dana gubimo snagu. Velika je radost videti kad iz blagoslovenog narodnog izvora ističu nove snage koje će nadoknaditi sve izgubljeno. U proređenim redovima onih koji pevaju o našim sadašnjim osećanjima, dobro došao mladiću iz Transilvanije!” [2]

Novi glasovi pridružili su se mišljenjima Sekstila Puškariua i Nikolaea Jorge da bi naglasili značaj i kvalitete ove poezije. Na prvim stranicama novina ,,Patria” od 15. maja 1919. godine. Jon Agrbićanu (Ion Agarbiceanu) predstavlja ličnost Lučijana Blage kao moralistu, a ne kao književnog kritičara. On govori o njemu kao o romantičnom geniju i svecu čija knjiga pesama, ,,Pesme svetlosti”, i aforizama, ,,Kamen za moj hram” prožimaju disciplinovani misticizam i filozofske misli. Istog dana kad je Agrbićanu objavio članak u ,,Patriji”, u časopisu ,,Luceafarul” esejista Al. Busujoćanu (Al.Busuioceanu) napisao je članak u kome navodi plastičnu vokaciju, izraženu originalnost i snagu pesničkih slika u zbirci ,,Pesme svetlosti”; izneo je svoja zapažanja da se radi o ,,književnosti koja se nalazi između poezije i proze, skoro o posebnom književnom rodu”.[3] Al. Busujoćanu iste godine dopunjuje svoj sud u članku pod naslovom Jedan književni bilans: Književnost 1919. godine (Un bilant literar: Literatura anului 1919) u kome kaže: ,,Istiniti književni događaj godine jeste pojava mladog transilvanskog pisca Lučijana Blage (,,Pesme svetlosti”). Više umetnik nego pesnik, više intelektualni nego lirski temperament, kod Blage se radi o markantnoj originalnosti. Njegove pesme donose iznenađujuće plastične i sugestivne slike. Posebna je slika koja sugeriše ideju, slika u kojoj je osećaj pomešan sa mislima koje ga čine modernistom. Blaga je modernist i po sadržini i po formi svojih pesama. On donosi i intelektualizam koji toliko tražimo u pesmama kod svih majstora zapada; i donosi stih, bez rime, više puta i bez ritma ali koji uspeva da od svih pesama zbirke sačini upečatljive, neponovljive, istinite gravire. Drugim rečima, on je nova ličnost; utoliko novija ukoliko je neočekivana. I samo ovom zbirkom bez drugih možemo biti sasvim zadovoljni poezijom ove godine”. [4]

Jedan od najdarovitijih kritičara rumunskog literarnog modernizma pre Lovineskua (Eugen Lovinescu), N. Davidesku (N. Davidescu) objavljuje 1919. godine recenziju punu entuzijazma o zbirci Pesme svetlosti. Početak ove recenzije više je replika na recenziju Busujoćanua: ,,Mi nemamo predrasude neke naše sabraće književnih kritičara poezije i smatramo da nju ne čini veštačkom konvencionalna odora, nego intimna bit iz koje proizilazi. Može se, dakle, pisati poezija najčistije suštine u prozi, u ritmičkim strofama. Gospodinu Blagi to je poznato. On svoje stihove piše iz duše a ne sa prozodijskim formulama i umetničkom nadmenošću. U njegovoj poeziji vlada unutrašnja harmonija sa ritmom iz duše i refleksije. Materijalna forma je naučna proza isklesana od misli i jedva ritmovana”.[5]

Kritičar obdaren širokom kulturom, N.Davidesku je prvi koji upućuje na orijentalnu poeziju i na bliskost sa Ničeom. Blaga, zapaža isti kritičar ,,nije pesnik velikih patnji, olujnih nemira”. Stav prema životu, izrazio je u sledećoj pesmi: ,,Moj duh je ćutanje/ i dok stojim, skamenjen i tih/ kao kameni asket,/ čini mi se/ da sam stalaktit u džinovskoj pećini/ u kojoj je nebo svod./ Lagano,/ lagano,/ lagano - kapi svetlosti/ i kapi tišine - s neba padaju/ večno/ i skamenjuju se - u meni.//” (,,Stalaktit”). Ovakav hermetički i kontemplativni stav ima umetnički ekvivalent. Gospodin Lučijan Blaga najčešće posmatra obične sitne stvari u sebi sve dotle dok ne uspe da ih vidi u metaforama”. [6] N.Davidesku na istom mestu zapaža kao karakteristiku odliku umetničke tehnike Lučijana Blage ,,ljubav prema neobičnim slikama i dragocenim metaforama”. [7]

U broju od 27. maja 1919. časopisa ,,Daćija” (,,Dacia”) Aleksandrua Vlahuce (Alexandru Vlahuta) i Brateskua-Vojneštia (Bratescu-Voinesti), Nikifor Krajnik (Nichifor Crainic), osnivač ortodoksnog rumunskog tradicionalizma objavljuje članak: ,,Novi pesnik: Lučijan Blaga” u kome Lučijana Blagu smatra modernom pojavom tradicionalne Transilvanije. Modernizam pesama po mišljenju Nikifora Krajnika sačinjavaju leksičke novine i moćna intuicija, lucidno proročanstvo, neobične nove pesničke slike i slobodni stih (verslibrism).

Sjajne početke Lučijana Blage istakli su upravo književni kritičari koji su bili modernistički orijentisani.

Ovid Densusianu, teoretičar simbolizma posebnog karaktera strukture u rumunskoj književnosti skrenuo je pažnju u časopisu ,,Viata Noua” (,,Novi život” ) br. 1-4 od 1919. godine na autentičnost koja je nastala u Transilvaniji pojavljivanjem zbirke ,,Pesme svetlosti”: ,,Novina je to u duši transilvanskih pesnika koju je nedavno nagovestio gospodin Kotruš (Cotrus), a sada je nalazimo kod Blage”.[8]

U časopisu ,,Zburatorul” (,,Letač” ) Euđena Lovineskua koji je neumorno pledirao za sinhronizovanje rumunske književnosti sa evropskom, ,,Pesme svetlosti” je recenzirao u broju od 5. jula 1919. godine ne odveć nadareni kritičar Konstantin Đerota (Gerota). Jedan nepoznati kritičar dao je niz nepreciznih ocena o Blaginoj poeziji svrstavajući pesnika u pripadnike simbolizma i iznoseći kontradiktorne tvrdnje da je njegova poezija apstraktna i intelektualizovana. U časopisu ,,Zburatorul” iste godine, Tudor Vijanu (Tudor Vianu) objavljuje povoljan članak pod naslovom ,,Misli gospodina Lučijana Blage” koji se odnosi na aforizme knjige ,,Kamen za moj hram” (1919). Recenzija iz ,,Adevarul” koju objavljuje Jon Vinja (Ion Vinea), pristalica avangarde u rumunskoj poeziji između dva rata bila je skoro osuda pesnika. Recenzent govori da je ,,retorika banalna, elokventnost je neadekvatna, da nema istinskih, svežih osećanja, nema lirskog poleta, ritam je suv, skamenjen, da pesnik ponavlja inertne sheme koje su nalik na silogizme iz traktata iz logike”.[9] On jedino priznaje kod pesnika učestalost lepih pesničkih slika ,,čista osećanja i vitalne misli”.[10] Prema tome, Busujoćanu i Jon Vinja kritičari su za koje filozof Lučijan Blaga zasenjuje pesnika zbog prenaglašene diskurzivnosti i konceptualizma.

Prvi koraci u poeziji Lučijana Blage probudilo je naročito interesovanje hroničara pojedinih časopisa koji nisu bili ni posebno nadareni niti su imali intelektualni autoritet u rumunskoj kulturi tog vremena. Možemo da tvrdimo uprkos svemu, da je prva zbirka ,,Pesme svetlosti” doživela veliki uspeh. Književna vrednost njegovog dela potvrđivana je u procesu evoluiranja i sazrevanje književne svesti kako kritičara tako i publike. Blagino stvaralaštvo prihvatano je sve neposrednije, a naročito sa pojavom njegovih novih tekstova koji su ispoljavali originalnost i nepresušnost njegove poetske invencije. Tako je 1921. godine u Klužu izlazio poznati časopis ,,Gandirea” (,,Misao”) kome se Blaga mnogo približio i u njemu objavljivao svoju poeziju. U tom periodu života, on je bio veoma plodan i ogledao se u mnogim žanrovima. Rumunska kritika tog vremena već je postavila  kontroverzu u pogledu odnosa pesnik-filozof. Pojavili su se kritički glasovi, koji su, imajući u vidu tu koegzistenciju, osporavali čas pesnika čas filozofa. Lučijan Blaga je bio tada slučaj bez presedana u rumunskoj kulturi. Nacionalni pesnik Mihaj Eminesku (Mihail Eminescu) napisao je jednu pesmu sa dubokim filozofskim implikacijama kao što su i njegove publikacije, ali nam nije ponudio jedan koherentan filozofski sistem. Po mišljenju E. Lovineskua, misaona poezija koju Nemci nazivaju ,,Gedankenlyrik” kompromitovana je u rumunskoj književnosti od strane pojedinih pesnika kao što je Panait Černa (P. Cerna). Zbog toga će takva simbioza ubuduće izazvati kontroverzne komentare.

Mnogo kasnije Nikifor Krajnik, urednik časopisa ,,Gandirea” videće Lučijana Blagu kao ,,izolovanog” pesnika, kao jedinstvenu pojavu u našoj kulturi. Na isti način posmatraju ga kritičari tradicionalistički orijentisanog časopisa ,,Viata romaneasca” kao što su Oktav Botez, Garabet Ibraileanu i Mihail Ralea.

Dvojnost fenomena pesnik-mislilac još više je produbio Mihai Ralea. On je smatrao da je Blaga pesnik i teoretičar umetnosti, te prema tome ,,dvojako biće” i otuda proizilazi ,,poezija čoveka koji ima filozofski stav prema svetu koji je pun filozofskih pojmova”.[11] Mihail Ralea dolazi do pogrešnog zaključka po kome je ,,pesničko stvaralaštvo gospodina Blage egzotičan  proizvod i kao takav izolovan je u našoj umetničkoj sredini”. [12] Kritičar je ipak činio neka opravdana poređenja između Blagine estetičke koncepcije i nemačkog modernizma koji predstavljaju Rilke, Kajzer (G. Keiser), Verfel (Franz Werfel). Mihail Ralea je sa negodovanjem primio objavljivanje zbirke pesama ,,Koraci proroka” (,,Pasii profetului”) (1921) i zbirke ,,U velikom prolazu” (,,In marea trecere”) (1924) tvrdeći: ,,Lučijan Blaga ne donosi ništa lokalno, ništa što bi moglo na ovim prostorima da se shvati i da se poima. Ovakva poezija odjek je nekih modernih uticaja sa Zapada, ceniće je i priznati samo jedna klasa intelektualaca”.[13]

Paralela pesnik-filozof zadržala se i kod P.Konstantineskua na čija ćemo se razmatranja osvrnuti kasnije.

Euđen Lovinesku, kritičar sa najvećim autoritetom za period književnosti između dva rata, proučavao je Blagino stvaralaštvo i došao do saznanja i konstatacija koje važe i dan danas. On kod Blage posebno ističe lirizam pun osećajnosti i slikovitosti: ,,njegov lirizam ne rađa se iz osećanja, nego iz osećajnosti, čulnosti (). Pesnik ne poznaje potpuna duhovna i intenzivna stanja i sa nekim izuzecima jedva poznaje emociju. Pesnik se ograničava na frenetične, dionizijske, ničeovske osećaje, tj. na primarne elemente psihičke igre. Svođenje osećanja na osećaje odlika je moderne poezije, ali nigde nije očiglednija i ne može se bolje proučiti nego kod gospodina Blage”. [14] Drugom prilikom tvrdio je: ,,Lirizam gospodina Blage svodi se uglavnom na jedan pesnički impresionizam, na sugestivna izražajna razmišljanja”. [15] E. Lovinesku uočio je i suštinu pesničke umetnosti kod pesnika Blage: transponovana duhovno-poetska sadržina kao rezultat pesnikovog odnosa prema stvarnosti i prirodi. Ove tvrdnje bile su preuzete sa malim izmenama u ,,Istoriji savremene rumunske književnosti III Evolucija lirske poezije” (1927) i kasnije u ,,Istoriji savremene rumunske književnosti 1900-1937. Viđenje Euđena Lovineskua više odgovara prvoj zbirci Pesme svetlosti. Euđen Lovinesku ipak je dao kritičke formulacije koje će postati korisne za mnoga kasnija tumačenja: ,,stilizovani i mistični bukolizam, panteizam”. On je istovremeno primetio snažnu ekspresivnost pesničkih slika i beležio: ,,Ovaj pesnik je uistinu, jedan od najoriginalnijih stvaralaca pesničkih slika u našoj književnosti, slike koje su nepredvidljive i prefinjene ”.[16]

Ubrzo, recepcija Blaginog dela ušla je u novu fazu, fazu studija i sinteza. One su posebno osvetlile originalnost i zračenja njegovog stvaralaštva u rumunskoj kulturi, zatim izvore tog stvarlaštva, njenu strukturu kao i odnose prema književnim precima i tradiciji uopšte. Tako je pesničko stvaralaštvo od kritičke slučajnosti za konzumiranje prešlo u sferu istorije književnosti i istorije filozofije. Pisac je primljen kao živi klasik i kao reprezentativna ličnost rumunske kulture. Kritičke interpretacije naglasile su smisao i ekspresivnost dela čija je vrednost u njemu samom.

Značajnih zasluga su imali kritičari i pisci, pripadnici generacije Lučijana Blage, koji su osećajući vrednost njegovog dela često išli i do stepena identifikacije sa njim. Primerna u tom smislu jeste studija Jona Barbua, pokretača hermetičke rumunske poezije između dva rata koja se naziva ,,Legenda i san u poeziji Lučijana Blage”  (,,Legenda si somnul in poezia lui Blaga” (1929). Taj rad predstavlja istraživanje sveta Blagine lirike i nudi shvatanje njene univerzalnosti. Isto toliko je značajan naslov ,,Lučijan Blaga i rumunski specifikum” (,,Lucian Blaga si specificul romanesc” (1929) Jona Pilata (Ion Pillat), poznatog pesnika i esejiste.

U četvrtoj deceniji mnogobrojni kritički zapisi svake godine bili su prisutni u svakom novoobjavljenom Blaginom delu.

Ozbiljne, duboke intepretacije u to vreme nudio je Tudor Vianu, kritičar filozofske formacije, čiji je prostor obrade bio sveukupnost Blaginih dela od aforizama, drama, poezije, sve do estetike. U svojoj studiji ,,Lučijan Blaga, pesnik” (1934) Tudor Vianu pledira za simpatetičku kritiku (,,Njihova kritika treba inače da bude, više nego u drugim slučajevima, čin ljubavi”)[17], on nalazi vitalni ujedinjujući centar svih pet knjiga koje je do tada Blaga objavio: ,,Ovde srećemo čoveka koji ostvaruje najintimniji subjektivni čin njegove duše a to je traganje za skrivenim Bogom. Ovim smo imenovali jezgro-generatora svih pet knjiga dosadašnjeg Blaginog pesničkog stvaralaštva”.[18] Kritičar prati razvojni pravac Blagine lirike, zaustavlja se na specifičnosti svake zbirke ponaosob kada je u pitanju sadržina i ekspresivnost, imenujući naročito nekoliko dominantnih motiva. On ocenjuje Blaginu liriku u intervalu 1919-1933 ,,kao jednu od najpatetičnijih koja je odzvanjala na našem jeziku, dokument duše kakvu nismo imali među nama (). Lučijan Blaga unosi u svoju poeziju neponovljeno široko i duboko iskustvo koju naša književnost nije do sada poznavala.” [19]

Tudor Vianu je okvalifikovao Blagu kao ,,pesnika iz reda mističara”, ,,pesnik duše, a ne spoljašnjeg sveta, zbivanja čija je ekspresija sagorevala u plamenu stvaralačkih iskustava”.[20]

Kritičare tog doba zanosila je želja da sveobuhvatnom sintezom vrednuju njegovu liriku i da to izraze odgovarajućom terminologijom. Pompiliu Konstantinesku, plodan hroničar koji je nadaren dijagnostičkim smislom, i takođe autor većih studija izučavao je stvaralaštvo Lučijana Blage i u hronikama i u opširnijim interpretacijama pregledno i u etapama. Prema tome, ovaj kritičar nudio je najsadržajniju sliku o poeziji Lučijana Blage između dva rata. Pompiliu Konstantinesku komentariše Blagin misticizam prateći ga etapno od panteizma do aspiracije ka apsolutu, smrti i misterije uzdignute do kosmičkog potencijala”.[21]

Kritičar procenjuje da ,,od 1919. godine pa do danas, pesnički doprinos gospodina Lučijana Blage dobio je definitivni oblik u novijem razvoju lirike (). Ne samo u tehnici ekspresije, od versifikacije do slike nego i u registru osećanja možemo da razlučimo izvesno neprekidno ponavljanje (). Ono što daje zajednički substrat njegovom pesničkom delu jeste cerebralnost koja je dominantna. Na početku karijere pesničko stvaralaštvo je diskurzivno i očiglednije intelektualizovano, a kasnije ono se interiorizuje i postaje patetično i stilizovano sa primesama bukolične jednostavnosti”.[22]

Pompiliu Konstantinesku započinje proučavanje Blaginog dela tehničkom analizom skrećući nam pažnju da to ,,zahteva pažljivo dešifrovanje sadržine zato što ideologija pothranjuje njegovo intimno iskustvo”.[23]

On imenuje niz značajnih karakteristika supstance ove lirike i uopšteno definiše Blagu kao ,,pesnika misterije”. Blagina poezija, podvukao je kritičar, stvara ,,produhovljeni” pejzaž, jedan istinit ,,legendarni eden, kao otkrovenje saznanja”.[24]

Pompiliu Konstantinesku distancira se od shvatanja  tradicionalista koji su otkrivali u ovoj poeziji izraz ortodoksnog misticizma: ,,U datom trenutku, misticizam Lučijana Blage podudara se sa pokretom ortodoksizma veoma sterilnim u odnosu na ideje i umetničko ostvarenje. Došlo je tako do konfuzije povezujući njegovo delo s delom ortodoksizma koji je dekorativan i retorički i pripada Nikiforu Krajniku. Ničeg pogrešnijeg jer pesništvo gospodina Blage ima sasvim drugu bit; razvijajući se iz jednog metafizičkog jezgra, iz jednog istinitog Weltanschaung-a i ostvarilo se izvan istorijskih okvira nacionalnog ortodoksizma”.[25]

Preterano približavanje Lučijana Blage ortodoksnom tradicionalizmu nalazi svoje objašnjenje, tvrdi Pompiliu Konstantinesku u ,,bliskosti njegovih inspiracija sa motivima autohtonog folklora”.[26] Kritičar govori o pesnikovom simbolizmu koji ima korene u narodnoj književnosti i o panteizmu koji ,,daje metafizički drhtaj njegovoj poeziji, i utiskuje joj tragični nemir.” [27]

Broj onih koji su bili preokupirani delom Lučijana Blage bio je sve veći u periodu između dva rata. Sve većoj recepciji njegovog dela doprineli su pesnici i pisci tog doba (Adrian Maniu, Emil Isac, Emanoil Bucuta, Cezar Petrescu, Al Philippide) kao i tadašnji mladi kritičari (Perpessicius, Vladimir Strainu, Ovidiu Papadima, Octav Sulutiu, Serban Cioculescu).

Posebno mesto u recepciji Blaginog dela zauzimaju intepretacije koje nudi Šerban Čokulesku, premda je u početku pokazivao uzdržanost koja je ,,proizilazila - objašnjava kritičar - iz jedne nepoželjne racioanlističke konformisanosti po kojoj treba izaći iz stvarnosti i racionalnog koje su suštinske za poeziju”.[28] Kritičar razlučuje lirski karakter čitavog Blaginog duhovnog stvaralaštva ali isto tako i međuodnos između dve oblasti: pesništvo i filozofija: ,,Pesnik pretežno u stihovima, Lučijan Blaga ne prestaje da bude pesnik (poetičan) u svim manifestovanjima duhovnosti (). U meri u kojoj se može govoriti o lirskom potencijalu u pesnikovom filozofskom delu, na isti način dijalektika njegove filozofije baca neočekivano svetlo na sopstveno pesničko delo. To je ono što nazivamo jednim ružnim neologizmom 'ecleraj' uzajamnosti između dve oblasti.”[29] Zbog toga, smatra kritičar, idealna osnova za istraživanje Blaginog dela mora da se fundira na pitanju odnosa između lirske i filozofske intuicije. Predmet tog istraživanja sastojao bi se u tom ,,opširnom i slobodnom sagledavanju duhovne supstance poezije Lučijana Blage i njenih dodira sa hrišćanskom duhovnošću”.[30]

Šerban Čokulesku imenuje pojedine invarijabilne koordinate Blaginog lirizma, a isto tako oduševljenje i hipostaziranje kosmičkih elemenata neorganskog života; lirski zahvat obogaćivanja mitova ličnim tumačenjima; stanje čistote ove lirike. On se takođe odnosi na tematske cikluse i na poeziju mitova i narodnih motiva i na liriku metafizičke provenijencije čija je odlika u tome ,,da je njen naglasak individualistički a iz susreta duše sa Božanstvom pesnik dolazi do dramatične dvojbe”.[31] Kritičar tumačenjem obuhvata analizu metaforičke pirode slika Blagine poezije, tehniku pesničkih motiva, pesničku vrlinu lida kojim pesnik obogaćuje liriku i naravno ,,osećanje kosmičke misterije”.

Očigledno da je Đorđe Kalinesku od samog početka proniknuo u glavnu dimenziju Blaginog dela. U pojedinim naizmenčnim studijama koje su kulminirale opširnim poglavljem njegove monumentalne ,,Istorije rumunske književnosti od početka do danas” (,,Istoria literaturii romane”)(1941), on je neizmerno proširio perspektivu shvatanja ovog stvaralaštva. Eksegeta zapaža bukolični panteizam i panizam kao kosmičke dimenzije nadahnuća: ,,Od samog početka pesnik se otkriva kao bukolični panteist neosporno bolji u momentima kada dah i osećanja komuniciraju sa Univerzumom prožimajući njegove talase”[32], uvršćavanje dionizijskog  i mitskog u rumunsku tradiciju evociranje univerzuma, nostalgija za Edenom, za setom: ,,Ali, razume se, sve je kod Blage puno originalnog daha i svežine, doživljeno punim intenzitetom i sa metafizičkim smislom (). Autentični lirizam nalazi se gde duhovno i geološko koegzistiraju”.[33] Đorđe Kalinesku kao i ostali kritičari posvećuju tanane analize dramskom delu Lučijana Blage, analize koje nisu predmet naših istraživanja. Studije posvećene poeziji i dramskom stvaralaštvu Lučijana Blage iz poglavlja ,,Pravoslavci. Mistična ikonografija” (,,Ortodoxistii. Iconografia Mistica”). ,,Doktrina Čudesa” (,,Doctrina Miracolului”)  upotpunjuju se s onima o filozofiji iz poglavlja ,,Nova generacija. (,,Noua Generatie”) ,,Filozofija ,,nemira” i avanture. Književnost ,,iskustava” (,,Filozofia ,,nelinistii” si a aventurii. Literatura ,,experientelor”). On ocenjuje da je ,,Lučijan Blaga prvi koji je pokušao da izgradi integralni filozofski sistem i da tu filozofiju primenjuje nacionalnoj stvarnosti. Neosporno velika je to zasluga. Koliko god da su u nedoumici univerzitetski profesori filozofije, prava rumunska filozofija tu počinje”.[34] Blagina filozofija, ocenjuje Kalinesku, jeste u prvom redu delo lirskog pesnika koji nam pruža plastično, slikovito i vizuelno stvaralaštvo. Kalinesku ističe doprinos Lučijana Blage filozofiji kulture, a naročito u tumačenju prirode nacionalnog specifikuma. ,,Posebnu pažnju - podvlači kritičar - zaslužuje primedba da je selo za Rumuna primordijalna tačka iskustva.”[35] Kalineskuova zapažanja o autohtonoj mitologiji bila su proširena u nizu interpretacija Mirća Eliadea, Konstantina Nojke, Petra Komarneskua i Dragoša Protopopeskua. Petru Komarnesku, poznati esejista i teoretičar umetnosti i rumunske duhovnosti ocenjuje da je bit Blagine poezije sadržana u spoju duhovnosti i vitalizma. Ona treba da izađe iz pravoslavne duhovnosti jer joj tu nije mesto. Isto tako pogrešni su atributi intelektualistička i apstraktna poezija. Kritičar, naprotiv tvrdi da je Blagina lirika vitalistična, precizirajući da ovaj vitalizam ima mističnu suštinu.

Ne radi se o religioznom misticizmu, jer pesnička vizija nije spiritualistička, nego je reč o mistici prirode i života nalik na onu Ničeovu (inače bliskost sa njim prihvata se eksplicitno).

U međuvremenu, četrdesetih godina pojavljuju se prve monografske studije čiji su autori Vasile Bančila i Konstantin Fintineru (Constantin Fantaneru).

Knjiga Vasilea Bančila, ,,Lučijan Blaga, rumunska energija (,,Lucian Blaga, energie romaneasca”- 1938) posvećena je filozofiji, posebno odnosima filozofije i etničkog. Oskudna su zapažanja u pogledu poezije ali su vredne pažnje. Tako, Lučijan Blaga ,,vidi kosmički” a ,,što je najelokventnije u Blaginoj poeziji je raznolikost osećanja i duboko participiranje i uplitanje u stvari (). Ali najdragoceniji rezultat sa filozofskog stanovišta, do kog dopire kosmičko učešće u poeziji Blage jeste intuicija egzistencijalnog identiteta stvari. Postoji u ovoj poeziji univerzalna konverzija predmeta i kosmičkih sila da bi na kraju osvežio krila u reci jedinstvenog postojanja.” [36] Osnovno, prema tome, ostaje duboko njegovo osećanje da ,,on učestvuje u svim predmetima”. Odatle specifično značenje motiva ćutanja i njegova učestalost. U vezi s tim aspektom zaključak Bančilea je sledeći: ,,Blagine pesme su poput otkrovenja maga nasred kosmosa (). U poeziji Lučijana Blage postaju čujne planine, vode, ravnice; biljke, minerali i duh zemlje pretvaraju se u pesničke enigme.” [37] Ideja kosmizma u poeziji Lučijana Blage, jedinu koju je razvio Vasile Bančila, kasnije je preuzimana i iznijansirana u vezi sa stihijskim koje predstavlja faktor nemira i privremene asimetrije. Druga osvrtanja vredna pažnje i interesovanja su ona koja se odnose na misteriju koja ,,je centar njegove filozofije”[38], ,,s tim što je on jedini stvaralac koji je posvetio pesme sa metafizičkim značenjem enigmatskim runskim znacima” [39]. U istom kontekstu treba da se podsetimo na Bančileov komentar o mitskoj atmosferi i mitskom vremenu u kojima Blaga s uživanjem smešta bića koje on stvara i plastično sugeriše na razne načine tajanstvenost i auru mita.”[40] Autor knjige zapaža kod Lučijana Blage osećanje snažnog ja  kao i vokaciju za ljubavnu poeziju.

Druga knjiga po redu koja se pojavljuje posle knjige Vasile Bančilea predstavlja naslov ,,Poezija Lučijana Blage i mitska razmišljanja” (,,Poezia lui Lucian Blaga si gandirea mitica” - 1940), u kojima autor Constantin Fantaneru pomno i studiozno analizira metafizičku setu poezije Lučijana Blage, odnos čovek-univerzum, vitalizam pesnikove lirike, tematiku mita i uticaj Blagine poezije na mlade pesnike.

Na taj način rumunska kritika dolazi do uverenja da je Blaga postao markantna ličnost rumunske kulture i na izvestan način njegovo delo dobija značenje simbola. Pojava ,,Trilogije kulture” (,,Trilogia culturii”) bila je dočekana kao posebno zbivanje u kristalizaciji rumunske teorije kulture. Ocene tadašnjih poznatih ličnosti u rumunskoj kulturi kao što su Paul Zarifopol, D.D. Roška (D.D.Rosca), Petru Komarnesku (Petru Comarnescu), Al.Filipide (Al. Philippide), Mirča Eliade (Mircea Eliade), Konstantin Nojka (Constantin Noica), Jon Biberi (Ion Biberi) i drugi podvukli su napor za konstituisanje tog jedinstvenog filozofskog sistema.

Krajem četvrte decenije u krugovima desnice tradicionalizma i rumunskog ortodoksizma bilo je pokušaja diskreditovanja dela Lučijana Blage.

Opskurni pesnici poput I.U. Sorikua (Soricu) 1938. godine smatrali su da je on plagijator čeških pesnika. Povodom izlaska zbirke pesama ,,Na dvorovima čežnje” (,,La curtile dorului,) pojedini recenzenti mediokriteti žurno najavljuju kraj lirskog stvaralaštva Lučijana Blage.

Lučijan Blaga i Dan Botta tokom pete decenije vodili su oštru raspravu o autorstvu pojedinih teorija filozofije kulture. Nakon pojavljivanja knjige ,,Religija i duh” (,,Religie si spirit”) dolazi do velikog spora između Lučijana Blage i ortodoksizma  časopisu ,,Gandirea”. Nikifor Krajnik priznaje da je Blagu smatrao velikim piscem, ali ne i filozofom u pravom smislu reči. Brojni teolozi osporavaju pomenutu knjigu ,,Religija i duh” sa teoloških pozicija. Najžešći kritičar bio je teolog D. Staniloaje (D. Staniloaie) koji optužuje Blagu, u nizu članaka objavljenih 1942. godine u ,,Telegraful roman” da se udaljio od hrišćanske dogme.

Rasprava sa takozvanim ortodoksistima imala je veliki odjek u ondašnjim publikacijama. Sa Lučijanom Blagom solidarisali su se mnogobrojni filozofi, pisci i književni kritičari: Ovidiu Drimba, Edgar Papu, Franćisk Pakurarju (Francisc Pacurariu) i P. Konstantinesku.

U periodu posle Drugog svetskog rata ličnost Lučijana Blage minimalizovana je i degradirana od strane pristalica antinacionalnog i antikulturalnog proletkultizma i staljinizma. Najveći pisci i stvaraoci rumunske kulture na čelu sa Emineskuom bili su stigmatizovani naročito u vreme reforme obrazovanja 1948. Mnogi su ocrnili delo velikih pesnika Argezija i Jona Barbua, a da nisu bili ni kompetentni ni dobronamerni. Od tog trenutka kritika je zaćutala i kad je reč o delu i ličnosti Lučijana Blage. To ćutanje trajalo je više od jedne decenije. Lučijan Blaga postaje lik jednog romana Benjuka ali pod pseudonimom u štampi Komunističke Mihaja partije ,,Skanteja”. Lučijan Blaga i drugi veliki rumunski stvaraoci žigošu se kao dekadenti. Oduzeta mu je titula akademika i više nije imao pravo da radi na univerzitetu u Klužu. Bio je primoran da se povuče u totalnu nemost, veliki stvaralac je tada još intenzivnije radio. Napisao je dramu ,,Anton Pann”, neprekidno pisao pesme, intenzivno se bavio prevodilaštvom, dok je filozofskom delu pridodao ,,Eksperiment i matematički duh” i aforizme. Objavio je potom ,,Rumunska misao u Transilvaniji u XVIII-om veku”, koja predstavlja temu na kojoj je Blaga radio kao istraživač na Institutu Istorije književnosti i filozofije u okviru Filijale Akademije u Klužu. Napisao je takođe memoare ,,Hronika i pesma uzrasta”. Medjutim književno i filozofsko delo koje je bilo objavljeno do 1944. godine nije bilo pristupačno javnosti. Izrazito teške okolnosti učinile su da Blagino delo ne bude objavljeno za života već posthumno. Jedino što je mogao Blaga da objavi bili su u prvom redu prevodi i naučno-istraživački rad ,,Rumunska misao u Transilvaniji u 18-om veku”.

Posle njegove smrti, skoro i nezapažene, 1961., kritičari su se ponovo latili pisanja o delu Lučijana Blage. Prvi je to uradio Đ. Kalinesku objavljivanjem jednog članka o Blagi 1961. godine u časopisu ,,Contemporanul”, a godine 1962. sačinio je recenziju zbirke pesama ,,Poezii” Lučijana Blage.

1963. godine objavljena su značajna tumačenja Blaginog dela zahvaljujući N. Tertulijanu i Ov.S.Krohmalničanuu. Ona su od velikog značaja iako su nekad prenaglašavala sociološku komponentu i na izvestan način bila dogmatska.

Konačno sedma decenija bila je najuspešnija za rumunsku književnu kritiku. Tada je ponovo štampano delo Lučijana Blage kao i drugih pisaca kao: Jon Barbu, V. Vojkulesku, Jon Pilat, Mateju J. Karađale, N. Jorga, Adrian Maniu, T. Argezi, Đib Mihaesku itd.

Ponovno izdavanje Blaginog dela preduzeo je Đ. Ivašku 1962. godine zbirkom ,,Pesme” koja je imala ,,Uvodnu reč”. 1966. godine i 1967. godine Đorđe Ivašku uredio je druga izdanja knjige ,,Pesme”. Pored Đ. Ivaškua poznati književni kritičari: Aurel Rau, Đorđe Gana, Euđen Todoran, Eugen Simion, Mirča Popa i kći pesnika Lučijana Blage Dorli Blaga postepeno su objavljivali delo pesnika, dramskog pisca, esejiste i filozofa.

Sa izdavačkog gledišta Blaga je postao centralna ličnost. 1974. godine počinju da se izdaju ,,Dela” (,,Opere”), a odštampano je jedanaest tomova što predstavlja vrhunac u izdavaštvu.

Obilatost kritičke građe potvrđuje knjiga iz godine 1977. ,,Lučijan Blaga. Bibliografija” koju je napisao D. Vatamanjuk (Vatamaniuc). Starija generacija: Vladimir Streinu, Perpesićius (Perpessicius), Š. Čokulesku, P. Komarnesku, Konstantin Nojka, Mirča Eliade, Al. Dima, Edgar Papu produbljuju pređašnja interesovanja za Blagino stvaralaštvo. Kritičari koji pripadaju srednjoj generaciji, Konstantin Čopraga, Al. Paleologu, Jon Vlad, Mirča Začu i drugi dali su značajni doprinos u definisanju Blaginog dela u kontekstu rumunske kulture. U tom smislu u velikoj meri zalagali su se esejisti i kritičari literarnog kruga iz Sibiua, bivši studenti pesnika i filozofa. S obzirom da su imali široke kulturne horizonte i poznavali moderne metode kritike, njima je pripadala izuzetna uloga u spoznaji Blaginog dela. Nikolae Balota proučavao je Blagino lirsko stvaralaštvo u univerzalnom kontekstu ili estetiku u okviru moderne estetike, a Štefan Aug. Dojnaš bavio se imanentnom poetikom Blaginog univerzuma.

Jon Negoicesku (Negoitescu) fokusirao je podjednako književnost i filozofiju, međusobne odnose i način njihovog prožimanja. Među članovima literarnog kruga iz Sibiua Euđen Todoran napisao je supstancijalne kritičke interpretacije. Njegova doktorska disertacija ima naslov ,,Poezija i mit u delu Lučijana Blage” (,,Poezia si mitul in opera lui Lucian Blaga”). Svojom kritičkom intervencijom fenomenološke prirode sa tematskog, semiotičkog i stilističkog aspekta, kritičar proučava unutrašnje jedinstvo Blaginog dela, obrađujući ga kao celinu analizirajući sve tri oblasti stvaralaštva: poeziju, dramaturgiju i filozofiju.

Kritičari srednje kao i mlađe generacije kao što su Eugen Simion, N.Manolesku, Jon Pop, Marijana Šora, Melanija Livada, Marin Minku bili su preokupirani idejom da primenjujući najsavremenije metode i interdisciplinarne postupke istraže Blagino stvaralaštvo. Pomenuti kritičari insistirali su na jedinstvu književnog dela i na autonomiji dveju oblasti Blaginog stvaralaštva: ono poetsko i filozofsko, plod iste ličnosti ali koje su izražavale različite sfere senzibiliteta.

U pojedinim opširnim studijama proučavan je odnos između poezije i mita, specifičan način njihovog koegzistiranja u delu. Ovaj aspekt zapazili su esejisti i kritičari u razdoblju između dva rata, Jon Pilat, Šerban Čokulesku, P. Konstantinesku, G. Kalinesku. Takva istraživanja su osvetlila intimne relacije Blagine lirike sa rumunskim folklorom kao i slobodu prema njemu i mogućnost stvaranja mitova. Napisano je takođe mnogo elokventnih stranica o posthumnoj Blaginoj lirici. U ciklusu pesama ,,Gvozdeno doba” (,,Varsta de fier” – 1940/44) izražavaju se patriotska osećanja i otkriva se bol zbog jednog otuđenog i zarobljenog dela domovine.

E. Simion zapaža u ovoj lirici ,,jednog novog Lučijana Blagu, dubljeg u ljubavnoj lirici i s jednom sistematičnijom vizijom egzistencije koja izlazi iz slobodnije kontemplacije života.” [41]

Blagino delo postalo je predmet kritičkih istraživanja.

U knjizi ,,Rumunska književnost i ekspresionizam” (,Literatura romana si expresionismul” - 1971) Ov. S. Krohmalničanu proučava iz evropske perspektive mesto i značaj ovog književnog i umetničkog pravca u rumunskoj kulturi posvećujući posebno poglavlje Lučijanu Blagi.

Mirča Vajda se nalazi u redovima onih koji su dešifrovali odnos između rumunske tradicije i evropskih pravaca umetnosti. Melanija Livada i Bazil Gruja proučavali su život i delo pesnika pozivajući se na književno-istorijska dokumenta.

Đ. Gana u knjizi pod naslovom ,,Književno delo Lučijana Blage” (,,Opera literara a lui Lucian Blaga” - 1976) otkriva strukturu čitavog dela i njegovog sistema značenja.

Aleksandra Indrieš u knjizi ,,Kruna čudesa sveta” (,,Corola de minuni a lumii” - 1975) pledira za stilističku interpretaciju poetskog sistema Lučijana Blage. Ona proučava njegovu poeziju takođe iz semantičke i semiotičke perspektive. Autor analizira i pojedine pesničke simbole i semantička polja Blagine lirike. Tumačenja koja nam Aleksandra Indriješ nudi nastavlja u knjizi pod naslovom Uvećavam tajne svetu (Sporind a lumii taina - 1981). Ova je knjiga posvećena analizi leksičke vrednosti glagola u pesnikovoj lirici.

Druge brojne analize sadržane su u različitim tomovima ili na stranicama časopisa predočavajući ogromni kritički angažman.

Napisane su i brojne studije o uticaju dela Lučijana Blage na pojedine pisce. I Blagina filozofija postepeno je ulazila u delokrug kritičkog istraživanja. To se odvijalo uporedo sa izdavanjem ili ponovnim izdavanjima filozofskog stvralaštva obuhvaćenog u nizu knjiga pod naslovom ,,Dela” (,,Opere”). Brojni filozofi zajedno sa književnim kritičarima neumorno su istraživali filozofska dela Lučijana Blage. Među njima ubrajaju se: Al. Tanase, D. Giše, H. Vald (H.Wald), Jon Janoši, Kalina Mare (Calina Mare), Tudor Katineanu (Tudor Catineanu). Uspešna tumačenja Blagine filozofije zabeležena su u oblasti filozofije kulture i estetike.

Jedan istraživač Blaginog filozofskog dela tvrdi da on ,,nije samo spomenik naše kulturne prošlosti. Njegova se autentičnost sastoji u patetici kojom brani stvaralačku moć čoveka protiv svakog pokušaja da se potceni uloga ljudske individualnosti, subjektivnosti i duhovnosti u razvoju kulture i civilizacije.”[42]

Neophodno je navesti osnovne podatke o recepciji dela Lučijana Blage i knjiženim interpretacijama njegovog stvaralaštva u stranim literaturama.

U Jugoslaviji interesovanje prevodilaca za rumunske književne vrednosti u početku je stimulisao Vasko Popa, značajna ličnost savremene srpske književnosti. Kao pesnik on nadasve pokazuje kulturnu radoznalost prevodeći na srpski jezik pojedine rumunske pesnike. U to doba Radu Flora sačinjava prve antologije rumunske poezije.

Postepeno su se afirmisali mnogobrojni jugoslovenski prevodioci zainteresovani za rumunsku književnost. Najaktivniji među njima su Florika Štefan, Adam Puslojić i Petru Krdu.

Na samom početku svoje aktivnosti Florika Štefan prepevala je i objavila rumunsku liriku u književnim časopisima na srpskom jeziku u Jugoslaviji. U predgovoru antologije ,,Napuštena apoteka” (,,Farmacia parasita”) koja je nastala 1990. godine, ,,Književna zadruga”, Novi Sad, pesnikinja Florika Štefan seća se ove etape i obaveštava nas da je prezentirala značajne rumunske pesnike od kojih su neki bili debitanti. Sa opravdanim ponosom tvrdi da je ona prvi put prevela pesme Lučijana Blage u ,,Letopisu Matice srpske” u vreme kada je književnost u Rumuniji bila pod ždanovističkom kulturnom ideologijom, a autor ,,Pesama svetlosti” bio praktično izgnan iz književnosti neposredno posle II svetskog rata.

Prvi izbor pesama Lučijana Blage na srpskom jeziku objavljen pre dve decenije. U broju 6  časopisa ,,Delo”  za 1969. godinu u Beogradu pojavili su se prevodi iz savremene rumunske poezije u obradi Adama Puslojića. Među prevedenim pesnicima nalazi se i Lučijan Blaga. I u drugim publikacijama kao što su ,,Književne novine”, ,,Savremenik”, ,,Književnost”, ,,Polja”, ,,Bagdala” istih godina, pored prevoda iz pesničkog stvaralaštva Tudora Argezija, J. Pilata, Bakovije, J. Barbua, objavljivana je poezija Lučijana Blage. Prevodi u pomenutim časopisima prethodili su bogatijim izborima koji su posle toga objavljivani. A. Puslojiću pripada zasluga što je 1975. godine objavio jednu knjigu iz Blagine lirike. Ovaj dvojezični izbor nosi naslov jedne pesme ,,Nebeski dodir” (,,Cereasca atingere”) iz Blagine zbirke ,,U ravnoteži voda” (,,La cumpana apelor” - 1933). Knjiga ,,Nebeski dodir” sadrži 48 pesama izabranih iz svih knjiga Blagine lirike. Puslojićev izbor možemo oceniti uglavnom  uspelim što se tiče prevoda. Njegov izbor prijatno iznenađuje osobito kada je reč o pesmama koje imaju strogu prozodiju. O tome svedoči prevod pesme ,,Bolest” (,,Boala”) koju je Blaga napisao u pet distiha dosledno poštujući verifikacione norme.

A. Puslojić je pokazao zavidnu inventivnost u nalaženju adekvatnih leksičkih semantičkih, stilističkih ekvivalencija. Prevodom se ništa ne gubi u vrednosti originala. U tom smislu mogli bismo da citiramo takođe pesmu ,,Oklevanje roja” (,,Sovairile roiului”) koju sačinjavaju dva katrena gde su jedino drugi i četvrti stih povezani rimom. Pogovor na kraju knjige koji je napisao A. Puslojić ,,Poezija Lučijana Blage” olakšava čitaocima u Jugoslaviji recepciju dela rumunskog pisca.

Pogovor pruža čitaocu bitne podatke o ličnosti i delu Lučijana Blage. Njegovo delo uključuje se u kontekst rumunske književnosti s početka XX veka kad se konfrontiraju tradicionalizam, koji je imao dva časopisa ,,Sejač” (,,Samanatorul”) i ,,Rumunski život” (,,Viata romaneasca”) i modernizam koji su započeli simbolisti. Lučijan Blaga je izraziti modernista, ekspresionističke vokacije. Puslojić komentariše pojedine odlike Blaginog stvralaštva naglašavajući metafiziku i misticizam ruralnog porekla, mitsku i vizionarsku dimenziju njegove poezije, težnju ka misteriji i sveobuhvatnom prostoru: ,,Misao nadasve mistička, metafizička, ali sa misticizmom seoske prirode i ishodišta, iz nukleusa folklora - Lučijan Blaga situira svoju poeziju na interferencijama sela i neba. Ona je jednostavna - a duboka, čista, iskazana do kraja. Oplakajući gubitak čistote, razaranje transcendentalnog pejzaža i nevinosti seoske duše, u kratkim i vizionarskim lamentacijama, Blaga iskazuje svoj bol kao deo sveopšteg prostora. I, poput kišne kapi koja odbljeskuje u sebi nebo, taj bol nastoji da obgrli čitavu vasionu. Njegov lirizam, proizašao iz metafizike jednog imaginarnog prostora, otežalog od tajne i apokaliptičkog straha, mitološke je prirode i ostaviće za sobom duboki trag u novijoj rumunskoj poeziji i misli uopšte”.[43] Autor pogovora posebno izdvaja iz rumunskog narodnog stvaralaštva dve balade koje su biseri folklora ,,Jagnjica” (,,Miorita”) i ,,Nejmar Manole” (,,Mesterul Manole”). Zatim on nabraja Blagine zbirke pesama i filozofska dela kao i oblasti u kojima se Blaga isticao. Može se reći, prema tome, da ,,Nebeski dodir” predstavlja značajnu knjigu u recepciji Blagine poezije u jugoslovenskim prostorima.

Godine 1978. Adam Puslojić objavljuje kod izdavačke kuće ,,Minerva” iz Bukurešta dvojezičnu selekciju prevoda iz stvaralaštva T. Argezija, Đ.Bakovije, J. Barbua i L. Blage. Knjiga ima naziv ,,Četiri pesnika. Argezi, Bakovija, Barbu, Blaga”; u njoj Blaga figurira sa 19 pesama. Godine 1995. povodom stogodišnjice rođenja Lučijana Blage, koja je svečano obeležena u Rumuniji, Adam Puslojić je pripremio za srpske čitaoce veliki, opširni izbor iz pesničkog stvaralaštva L. Blage. Antologija o kojoj je reč nosi naslov Lučijan Blaga, ,,Sto pesama', sa podnaslovom ,,Linija mog života” (,,Linia vietii mele”), pojavljuje se godinu dana kasnije u dvojezičnom izdanju, u izvanrednoj grafičkoj opremi beogradskog izdanja BMG. Prevodilac, nas upućuje na najvažnija izdanja Blagine poezije: ,,Poezii”, Bucuresti, Editura pentru literatura, 1966., Opere, Vol. I-II. Poezii, Bucuresti, Editura ,,Minerva”, 1974., ,,Opere”, Vol. II. ,,Poezii postume”, Bucuresti, Editura ,,Minerva”, 1984., ,,Opera poetica”, Bucuresti, Editura ,,Humanitas”, 1995. Prevodilac je preuzeo svih 48 pesama iz antologije ,,Nebeski dodir” (1975.) dodajući još 52 pesme iz celokupnog Blaginog stvaralaštva. U izboru Adama Puslojića zastupljene su sledeće zbirke: Pesme svetlosti - 14 pesama; Koraci proroka - 3 pesme; U velikoj prolaznosti - 14 pesama; Pohvala snu - 5 pesama; U ravnosteži voda - 5 pesama; Na dvorima čežnje - 2 pesme; Nenaslućeni stepenici - 6 pesama; Gvozdeno doba - 2 pesme; Lađe sa pepelom - 14 pesama; Pesma vatre - 3 pesme; Šta čuje jednorog - 8 pesama; Pesme - 10 pesama; Addenda (neobjavljene pesme u zbirkama) - 15 pesama. Prevodilac je dodao broju od 100 pesama nekoliko aforizama iz Blagine zbirke Kamen za moj hram iz 1919. godine. Kao i prethodno i ovo izdanje antologije nailazi na veoma dobar prijem kod čitalaca koji je najverovatnije posledica Puslojićevog izuzetnog senzibiliteta i sposobnosti da poetski sadržaj Blagine umetnosti transponuje na srpski jezik.

Naročito treba istaći najsrećnija rešenja i rezultate u procesu prevođenja pesama u slobodnom stihu: Rimsko groblje, (Cimitirul roman), Napor očnih kapaka (Munca pleoapelor), Natpis (Inscriptie). Posebno bismo naglasili ishod prevodilačkog umeća u pesmi Tri lica (Trei fete) u kojoj ostaje netaknuta i kombinatorika reči kao i sentencio-aforistička formulacija. Iznenađuje prevod na srpskom pojedinih pesama koje je Blaga pisao manje više u rigoroznoj rimi i versifikaciji kao što su recimo pesme: ,,Smisao”(,,Sensul)”, ,,Evina senka” (,,Umbra Evei”), ,,Sveta ptica” (,,Pasarea sfanta”)                                                                                                 u kojima je prevod originalnih tekstova sa semantičkog, stilskog i prozodijskog stanovišta očaravajući. Čini nam se uzvišenim prevod pesme ,,Smisao” gde su čak i zvučnost i ritam originala snažno izraženi na srpskom jeziku. Sve strofe iz ,,Svete Ptice” uglavnom imaju i u prevodu istu ekspresivnu snagu. Neminovne teškoće u transponovanju takvog dometa ne umanjuju značenje kulturnog čina Adama Puslojića, tako predanog tumača velike poezije.

Prevodilac se dokazuje kao dobar znalac poezije i vanredan poznavalac pesnikove sudbine u uzvišenom portretu posvećenom Blagi pod naslovom Pesnički integral- Lučijan Blaga, koji se nalazi na kraju pesama, misli i aforizama. Taj tekst se može uvrstiti u dostignuća  vrhunskog intelektualnog nivoa. Dakle, Blagin značaj za rumunsku modernu liriku je u tome što je on “svojevrsna osa, pesnička konstanta i zajednički imenitelj rumunskog pesništva u ovom veku. Blaga je dakle bio kod i integral bez kojeg je formativna vizura moderne rumunske lirike amorfna, neartikulisana i nesaglediva ().' [44] Okosnica pesničke sudbine Lučijana Blage sadrži se u “želji i čežnji da se svetu daruje direktno kao čisti tok, raspet između nemosti i reči”.[45] Tako pronicljiva zapažanja susreću se na više mesta koji je sačinio Adam Puslojić.

Prevodilac je bio inspirisan da istovremeno transponuje reprezentativne odlomke iz rumunske kritike i esejistike koji se odnose na Blagino stvaralaštvo. Imenovani su tom prilikom: Jon Barbu, Đ. Kalinesku, Mirča Tamuš, Euđen Simion, Štefan Aug. Dojnaš, Đorđe Gana, N. Balota. D.Miku, N. Manolesku, Joan Aleksandru, Marin Soresku. Kritičku viziju prevodioca upotpunjuje ,,Napomena prevodioca” po kojoj ,,Lučijan Blaga pripada onom plemenitom soju pesnika-mislioca u čijem pevanju je u jednakoj meri važan smisao i zvuk, bistrina uma i njen zgusnuti izkaz, biografska kolokvijalnost i sakralna potka inspiracije i pevanja.” [46]

Od velikog značenja i posebnog značaja za upoznavanje srpskih čitalaca sa osobenostima moderne rumunske poezije je uvodna studija Srbe Ignjatovića pod sugestivnim naslovom Lirske ikone i krunice čudesa. Imajući u vidu i prateći pojedine sugestije Mirče Tomuša, kritičar prelazi na svrstavanje Blage u kontekst razvoja rumunske knjiženvnosti uopšte i posebno u kontekstu moderne književnosti. Po njemu Blaga pripada zlatnom četvorouglu moderne rumunske lirike (Argezi, Blaga, Barbu, Bakovija), nastalom posle Prvog svetskog rata onda kada više nije bio moguć jedan jedini inicijator i pesnički centar kao što je Eminesku. Blaga, znači, pripada modernizmu kada ,,nastaje doba posebnih poetskih kodova, osobeno šifrovanih pesničkih jezika što iznutra razlistavaju i multiplikuju formu i sve aspekte pesme dodatno ih usložnjavajući, komplikujući. Pesma je izgubila spontanost i prozirnost. Ona zahteva stručne tumače, a ovi su u stanju da svojim kabastim teorijama, razradama i primenama odagnaju i poslednje zaljubljenike poezije”.[47] Autor se zalaže za čitanje koje je adekvatno modernom pesničkom kodu i koje je u stanju da iznalazi nova značenja poezije pomoću kojih traje i opstaje u vremenu. Sa strukturalnog stanovišta, Blaga ne pripada samo jednom književnom pravcu s obzirom ,,da su elementi romantizma, simbolizma i lirskog ekspresionizma prisutni ali i veoma usklađeni; harmonizovani u pesničkom postupku.” [48] Komparativna paralela sa srpskom modernom poezijom dovodi autora do konstatacije da hronološki i faktički pandan modernog rumunskog pesničkog četvorougla sačinjavaju pesnici Crnjanski, Pandurović, Dis i Rastko Petrović. Naravno, ne u nekom doslovnom smislu već dovedeni u vezu po srodnosti pojedinih formalnih i poetičkih nastojanja. Druga komparativna relacija odnosi se na tragično. U tom smislu Srba Ignjatović zapaža da ,,u prvom sloju te retorike dominira neka vrsta naklonjenosti tragičnom osećanju života u smislu u kojem je to osećanje tumačio jedan Unamuno. Tragično osećanje života Lučijana Blage, dakle, veoma se razlikuje od odgovarajuće koketerije mnogih romantičara i manira simbolista. Više nego stav, ono je vid poimanja i izražavanja čovekove pozicije u kosmosu-poetskog i mislilačkog determinisanja njegove egzistencije.” [49]

       U svojoj analizi kritičar identifikuje motive, topose i dominantne simbole. On pominje tu motiv i topos individualnosti (kuća, hram, vrt), zatim motiv meseca (mesec i simboli noći uopšte, u Blaginoj poeziji preovladavaju nad simbolima dana), motiv smrti, univerzalni eros, motiv ćutanja i motiv prirode. Kad je reč o lirici prirode beogradski kritičar tvrdi da “pesnikov doživljaj prirode, koliko god bio pejzažistički, po pravilu je i kosmički, s tim što je i telesno uronjeno u kosmos, doživljeno kao produžetak, a još češće integralni deo planetarne i kosmičke realnosti. Reč je u neku ruku, o novostvorenom identitetu što se ovom poezijom projektuje i iskazuje. Sačinjavaju ga oduhovljena, ili možda više dušom prožeta priroda ()”[50] Kritičar posvećuje najviše pažnje toposu modernog grada, megapolisa, u kome tehnološki progres ne oplemenjuje čoveka, a hrišćanski ideali su davno izgubljeni. Predimenzionirajući donekle apokaliptične vizije velegrada, kritičar upravo veruje da je “najekspreksivniji Blaga u pesmama prožetim diskurizivno-futuristički sazdanom simbolikom i sintagmatikom.” [51] Ipak, on u nastavku precizira: “Blaga je () pesnik koji se kloni ultraizma, pa tako i radikalnog, avangardnog modernizma. On vazda naginje ravnoteži postojanog i prinovljenog smisla a novomitsku ekspresiju obuzdava stabilnom slikovitošću i simbolikom.” [52]



       Eksegeta analizira tipove (vrste) Blaginih simbola naglašavajući one koji (“ustaljeni simboli”) bremeniti metafizikom, već postoje u kulturi i tradiciji; zatim simbole koje stvara pesnik i konačno pojmovi koji su u osnovi diskurzivni ali “koji su u Blaginoj poeziji poprimili specifičnu, novostvorenu, metafizičku vrednost i značenje - među kojima se ističu biće, prostor, sveta materija, zvuk, sferično putovanje, liturgična zvezda U pesmama u kojima je učestalost takvih pojmova - simbola najviša Lučijan Blaga ostvaruje nešto posve novo, specifično novo, ono što ranije rumunska poezija nije sadržala (izuzetak je, naravno genij Eminesku), a to je metafizički pejzaž, Blagina specifičnost, jedan od ključeva i zaštitni znak njegove poezije.” [53]

       Ignjatovićeva analiza dotiče i tehniku Blagine poezije: slobodan stih njegove lirike, eliptične konstrukcije koje se smatraju kao glavne odlike ove poezije. Lirika Lučijana Blage zastupljena je takođe i u nekim drugim velikim antologijama rumunske poezije koje su se pojavljivale kod nas. Među njima treba pomenuti antologiju Savremena rumunska poezija koju je priredio i preveo Petru Krdu 1991. godine u izdanju Svetovi iz Novog Sada. U antologiji prisutno je 39 pesnika počev sa Argezijem, Bakovijom, Blagom, Barbuom pa sve do pesnika osamdesetih godina kao što su Al. Mušina i Mirča Kartaresku. Što se tiče Lučijana Blage, prisutan je sa osam pesama. U prevodu P. Krdua može se zapaziti veliki senzibilitet u transponovanju filozofskih i metafizičkih nijansi u Blaginoj lirici. Antologija o kojoj je reč sadrži supstancijalan pogovor.

       Četiri godine kasnije, 1995. godine Petru Krdu je sačinio i objavio antologiju pesama Lučijan Blaga, Božja senka (Izdavačko Preduzeće “Rad”, Beograd, 1995. Izbor, prevod i pogovor Petru Krdu). On takođe piše supstancijalan pogovor. Autor za svoju antologiju preuzima naslov jedne pesme iz zbirke Lađe sa pepelom. Prevodilac je uveren 'da je Blagina religioznost nesumnjiva, mada nije hrišćanska, srodnija je paganskom panteizmu, čime pesnik potvrđuje prisustvo dubokih korena evropskog duha u slojevima moderne rumunske civilizacije.'[54] Petru Krdu je obogatio svoju antologiju esejem Emila Sjorana iz 1934. godine Unutrašnji stil Lučijana Blage.

        Ova Krduova antologija sadrži četrdeset pesama uglavnom iz svih Blaginih zbirki, a naročito iz sledečih: Pesme svetlosti, U velikoj prolaznosti, Pohvala snu, Lađe sa pepelom, Koraci proroka. Redosled pesama ne odgovara hronologiji zbirki Lučijana Blage.

       Njegov izbor uspeva da pruži našem čitaocu uverljivu sliku o lirskoj individualnosti najkompleksnije pesničke ličnosti u rumunskoj književnosti posle Emineskua. 'Uz to, on je sjajna moralna paradigma () Blaga je ostao dostojan, čist, duhovno  uzvišen i plemenit. Etički, filozofski, poetski, Blaga može poslužiti kao model piscima našeg doba'[55]. Možemo istaći da se prevodilac opredelio uglavnom za one pesme koje su u slobodnom stihu. Inače ono što je rumunska kritika posebno isticala povodom pesničkog debitovanja transilvanskog autora upravo je slobodan stih. Naravno, tokom svog pesničkog razvoja Blaga je pokazao velike sposobnosti za strogu tradicionalnu versifikaciju.

       Suvišno je reći da je P. Krdu iskusan prevodilac koji ima posebnu vokaciju za iznalaženje ekvivalencija između umetničke poruke originala i prevoda. Očigledno je da njegovo pesničko i književno-kritičko iskustvo, u tom poduhvatu ima najveću težinu.  Njegova prevodilačka inventivnost potvrđuje se i samim izborom pesama o kojima govorimo. Postoji mit prevoda besprekorne semantičke prozodijske i stilističke ekvivalencije. Tu spadaju pesme: Stalaktit, Tišina (Liniste), San (Somn), Tri lica (Trei fete), Izgubljeni horizont (Orizont pierdut), Duša sela (Sufletul satului), Mi, gubavi pevači (Noi, cantaretii leprosi).  Prevodilac, ne zanemarujući semantičke sadržaje najviše pažnje posvećuje stilističko-izražajnim vrednostima originala.

       Autor je očigledno nailazio na ogromne teškoće u traženju adekvatnih poetskih formi za specifični nacionalni kolorit originala koji je ponekad čak teško prevodiv ili neprevodiv. Među ovim teškoćama treba posebno naglasiti Blagin jezik koji povremeno postaje kod u kome su sjedinjeni i njegova etnička i njegova poetska filozofija.

       Od posebne važnosti za upoznavanje čitaoca sa ličnošću i delom Lučijana Blage je prevodiočev pogovor kojim se ubedljivo obrazlažu glavne odlike jedne izuzetne pesničke sudbine i izuzetnog pesničkog dela.

       U prvom delu svoje studije eksegeta je preokupiran biografijom, intelektualnom strukturom i duhovnom linijom, etapama pesnika i filozofa. Ulazeći u analizu odlika i osobina Blaginog dela kritičar razmatra Blaginu poetiku, lirsku formulu kao i njeno mesto i značaj u okviru rumunskog pesničkog stvaralaštva XX -og stoleća i u tom kontekstu tvrdi: “U dosluhu sa velikim glasovima ekspresionizma prvih dekada veka, Blaga je modernom ekspresionističkom komponentom obogatio ne samo rumunsko pesništvo, već i sam evropski ekspresionizam, metaforama svog lirskog senzibiliteta. U tom smislu, njegova filkozofska kultura modernog tipa plodotvorno se oslanjala na elemente koji su poticali iz tradicionalne rumunske lirike.” [56] Čitalac takođe može da sazna dijagram kritičke recepcije Blaginog dela kao i kompetentna mišljenja o diskutabilnoj relaciji između poezije i filozofije: “Po mom mišljenju, u Blaginom stvralaštvu postoji ravnoteža između filozofskih koncepata i poetske imaginacije. Blaga je pesnik-filozof, ali njegove filozofske ideje ne zasenjuju poetske.” [57] Dakle, celokupni profil Blagine stvaralačke ličnosti, bogatstvo i raznovrsnost stilističkog i tematskog prosedea dati su sa sigurnošću i preciznošću iskusnog i dubokog kritičkog senzibiliteta: “Stari i novi mitovi, simbole rumunske i univerzalne kulture, jeresi i narodna verovanja, drhtaji religioznog i magičnost, sve se harmonično sliva u njegovu Opera Magna.” [58]

        Izbor koji je sačinio Petru Krdu sa toliko profesionalno pripada onoj vrsti knjiga namenjenim, kako bi rekao Jon Barbu, pravednijem uvažavanju ličnosti i dela Lučijana Blage. Izbor koji je krajnje minuciozno i profesionalno sačinio Petru Krdu rezultira u onu vrstu knjiga koje, kako bi rekao Jon Barbu, doprinose pravednijem tumačenju i potpunijem uvažavanju ličnosti i dela Lučijana Blage.

       Na engleskom jeziku postoje dve verzije poezije Lučijana Blage. Prva knjiga pod naslovom The Great Transition nosi naslov jedne pesničke zbirke U velikoj prolaznosti koja je izašla 1924. godine. Sačinio je pesnik i književnik Roy Mac Gregor Hastie, profesor na Univerzitetu u Hulu (V. Britanija). Njegov izbor sadrži 58 pesama izabranih iz osam knjiga i izdao 1975. godine u izdavačkoj kući Minerva iz Bukurešta. Pesme na engleskom jeziku štampane su uporedo sa rumunskim tekstom. Autor izbora na engleskom opredelio se za filološki način prevođenja. Postupajući s velikom brigom i pažnjom on pokriva leksikološki i sintaktički nivo ali isto tako i semantičku i stilističku sferu.[59] Iz privrženosti prevodioca prema originalu proističu tečne, bistre, precizne ekvivalencije, jedan moderni Blaga, pravi arhitekta modernog stiha. Drugu dvojezičnu knjigu (englesko-rumunska) sačinio je Don Eulert, filolog u SAD u saradnji sa Štefanom Avadanei i Mihailom Bogdan. Knjiga nastaje 1975. godine. u Bukureštu, u izdanju Minerva. Sadrži 99 pesama preuzetih iz Pesme svetlosti (1919) sve do zbirke Čudesno seme (Mirabila samanta - 1960). Prevodilac je istovremeno odličan kritičar o čemu svedoči uvodna reč koju on piše kompetentno i studiozno. Još na samom početku prevodilac tvrdi da je “Blaga vrhunski, neponovljivi i originalni glas XX veka”.[60] Kritičar sem toga izvanredan je poznavalac Blaginog filozofskog sistema, na koji se često poziva. Tokom prevođenja autor je bio veran, koliko je to bilo moguće, specifičnom stilu i pesničkom govoru Lučijana Blage. Bilo je mnogo teškoća u transponovanju melodične, metaforične poezije sa emocionalnom i filozofskom kontemplacijom, u jedan lirski savremeni diskurs, neposredne, antidogmatske, antisentimentalne poetike. I to, utoliko pre, što savremena američka poezija prihvata postulat Ezre Pound po kome pesnički jezik treba da bude, jasan, tvrd, suv, grub. Na taj način pojedini pesnički izrazi kod rumunskog čitaoca imaju adekvantu rezonancu, a kod Amerikanaca Blagini izrazi dobijaju pojačane sentimentalne nijanse. Sa formalne tačke gledišta nailazilo se na pojedine teškoće, jer je prevod rađen sa jezika koji obiluje rimama na jedan jezik koji ima ograničene mogućnosti u tom pogledu. Prevodilac kaže: “Pokušavali smo da transponujemo neke formalne elemente muzikalnosti, ritma i rime, naročito u pesmama koje se u većoj meri zasnivaju na muzici i na neke druge elemente. Ali smo najčešće stihove koje se rimuju prevodili bez rime, ili sa proizvoljnom rimom u engleskom jer je najlepša rima u rumunskom jeziku. Na taj način našli smo drugi modus da budemo verni kad je u pitanju stil, sintaksa, unutrašnja struktura i neka lingvistička odstupanja koja sačinjavaju osobeni stil Lučijana Blage”.[61]

       Na francuskom jeziku postoje dve verzije pesničkog stvaralaštva Lučijan Blage, obe dvojezične. Opširnija je ona koju je sačinio Paul Miklau (P. Miclau), objavljena 1978. godine u izdanju Minerve. Sadrži 185 pesama iz 11 zbirki, od prve zbirke Pesme svetlosti do zbirke Čudesno seme (Mirabila samanta). Autor, poznat i po svojim semiotičkim radovima želeo je da sačuva i na francuskom jeziku odjek originala. Da bi rešio teškoće u prevodu on je pribegao nekim metodama, kao što su semantička analiza, pozajmice, semantički kalk i književni prevod. Recimo neprevodiva rumunska reč čežnja (dor), koja na francuskom ne nalazi ekvivalent, prevedena je tako što se odvajaju značenja na desir, nostalgie ili mystere u zavisnosti od pesničkog konteksta. Naravno, time se gube nijanse originala. Književnim prevodom bile su prevedene stilske figure ili figurativne strukture specifične samo Lučijanu Blagi. Prevodilac koji je istovremeno kritičar i semiotičar, smatra da “egzotiku treba sačuvati Njegove pesme toliko rumunske zbog referencijalnog univerzuma sela, zbog prirode koja dostiže apsolutnu duhovnost, ne treba prilagoditi francuskom koloritu Francis Jammesu ili Polu Klodelu (Paul Claudel)”.[62]

 Drugu verziju na francuskom, u izdanju Minerve 1974. godine sačinila je Veturia Draganesku - Verićanu i sadrži 84 pesme iz svih Blaginih knjiga. Prevodilac je naročitu važnost pridavala filozofskoj i simboličkoj rezonanci terminologije i sklopu rečenice, koju je akribično prilagođavala duhu francuskog jezika.

       Razumljivo je da se pesme L. Blage nalaze i u antologijama rumunske poezije koje su objavljene u Francuskoj. Među njima najpoznatija jeste Anthologie inachevee de la poesie roumaine autora Mihajila Steriadea (Mihail Steriadi) koja je štampana 1970. godine (Louvain), a koja sadrži 21 pesmu Lučijana Blage.

       Pesnik i filozof Blaga je mnogo popularniji i poznatiji u Italiji nego u Francuskoj. Čitaocima stoje na raspolaganju dve knjige pesama. Antologija Roze del Konte (Rosa del Conte) Lirika Lučijana Blage Pesme ( 1919-1943) (La lirica di Lucian Blaga. Pesme (1919-1943) koja se pojavila 1971. godine u Rimu. Autor, profesor univerziteta, književni kritičar, jedan od najboljih tumača rumunske književnosti i kulture, dala je inače fundamentalne radove posvećene i drugim rumunskim piscima, pre svega Emineskuu.

        Roza del Konte, koja je lično poznavala pesnika Lučijana Blagu, izabrala je za svoju antologiju 94 pesme koje su nastale između 1919-1943. godine. Njen uspeh je rezultat organske povezanosti filološkog i pesničkog prevoda. Prevodilac je želeo da prikaže smisao, poetske nijanse, filozofsku sadržinu pri tom nikad ne zanemarujući muzikalnost i harmoniju stihova. Tom uspehu je nadasve doprinosilo poznavanje celokupnog duhovnog života koji pesnik izražava u svom stvaralaštvu. Roza del Konte stavlja na raspolaganje kompletne referencijalne sisteme pesničkog dela da bi dešifrovala aluzije, podtekst, implikacije.[63]

       Značajan je Uvod  Roze del Konte u kome ona pomno prati i istražuje pesničko stvaralaštvo Lučijana Blage imajući na umu razvojne faze njegove poezije tematske sižejne i oblične inovacije u novoobjavljenim zbirkama.[64]

       Drugi izbor poezije, ovoga puta dvojezičan je Devedeset pesama (Novanta liriche) koju je sačinio Mariano Bafi (Mariano Baffi) 1971. godine u izdanju Minerve iz Bukurešta. Knjiga sadrži pesme iz osam Blaginih knjiga počev od Pesama svetlosti do zbirke Pesme (1962). Iz Utisaka prevodioca izrečenih u uvodu njegovog izbora pesama lako se može zaključiti da je Mariano Bafi odličan poznavalac Blaginog filozofskog stvaralaštva i istovremeno kritičar njegove poezije. On tako pominje prisustvo misterije i panteizma u celokupnom Blaginom pesničkom stvaralaštvu. Naglašava takođe pesnikovu tehniku koju sačinjavaju pesnički tok, ritam stihova, bogatstvo metafora i simbola. Međutim, kao svi prevodioci Blaginog lirskog stvaralaštva, nailazio je na teško prevodive rumunske izraze i idiomatiku jezika i stvaralaštva. Prevodilac kaže: 'Nastojao sam da izrazim na italijanskom jeziku harmoniju, ritam, ako ne i rimu rumunskog stiha i otuda nužnost upotrebe italijanskih reči koje će izraziti ne samo smisao nego i harmoniju reči. To sam upravo učinio”.[65]

       Godine 1961. Mario de Mikeli (Mario de Micheli) objavio je antologiju rumunske poezije zbog koje je dobio najveću nagradu “Riviera dei Marmi” za najbolji prevod strane književnosti na italijanski jezik.

       U Italiji Lučijan Blaga nije poznat samo kao pesnik nego i kao filozof kulture zahvaljujući prevodima Antonija Banfija (Antonio Banfi). U Filozofiji umetnosti (druga knjiga) on objavljuje 1962. godine (u Rimu) dve studije rumunskog filozofa iz oblasti estetike Umetnost i ideal kod Lučijana Blage i o “Horizontu i stilu” Lučijana Blage. U prvoj studiji Blaga je predstavljen kao “jedan od najvitalnijih i originalnih savremenih filozofa u Rumuniji”[66], koji umetnost shvata kao “metafizičku estetiku, tipično neoromantičnu”[67] nastojeći da fenomen umetnosti integriše u koherentnu viziju o svetu otkrivajući na taj način “njenu jedinstvenu stvarnost i značenje”.[68]

       U drugom eseju koji se odnosi na Horizont i stil, (Milano, 1946). Banfi pokušava da spoji Blaginu filozofsku koncepciju koja je prevashodno filozofija kulture, u širem kontekstu filozofskih tendencija i kulturoloških stremljenja posleratnog doba. Po mišljenju Banfija Blagina filozofija ne teži niti idealističkoj soluciji, niti soluciji duhovnosti, niti kritičkom negiranju same ideje kulture, svojstvena radikalnom egzistencijalizmu. Banfi preuzima pojedine ideje iz prvog eseja, dublje ih obrazlažući tako da je time ostvario novi prodor u Blagin poetsko filozofski stistem.

       O sistemu filozofije kulture Lučijana Blage svoja razmišljanja Nikoleta Korteanu Lofredo (Nicoletta Corteanu Loffredo) izražava u Profilima evrospke estetike (Profili di estetica europea) koji je objavljen 1971. godine u Rimu.

       Na nemačkom postoje tri verzije lirskog stvaralaštva Lučijana Blage, sve su objavljene dvojezično (rumunski i nemački) 1967. godine, 1974. godine i 1978. godine. Posebno treba izdvojiti verziju iz 1974. godine u izdanju Albatrosa. Knjigu je sačinio Volf Ajhelburg (Wolf Aichelburg), i sam pesnik, koji je poznavao Blagu dok je pohađao literarni Kružok u Sibiu. Prema tome, radi se o prevodiocu koji je vrstan poznavalac Blagine poetike. Hrabri poduhvat Volfa Ajhelburga da prevodi Blagine pesme na nemački jezik dokazuje potrebu afektivnog poistovećivanja pesnika i prevodioca i da bi u novom ruhu pesma sačuvala originalni ton i melos. Rumunski recenzenti istakli su da je Ajhelburgin prevod jedan od najboljih s obzirom da je on uspeo da prevaziđe sve teškoće leksičke prirode, zatim muzikalnost stiha, bogatstvo metafora itd. Prevodilac je ingeniozno rešavao brojne teškoće nudeći na taj način stranom čitaocu istinito i autentično stvralaštvo Lučijana Blage.[69]

       Pored Ajhelburgine knjige koja sadrži 50 pesama postoji još jedna verzija Blagine poezije takođe dvojezična koju je sačinila 1980. godine Rut Herfurt (Ruth Herrfurth), a koja sadrži 222 pesme iz svih Blaginih zbirki pesama objavljenih za života Lučijana Blage.

       Na španskom jeziku Blagine pesme su objavljivane u raznim časopisima još pre smrti pesnika. Međutim, najširi izbor pesama nastao je 1972. godine u izdanju Minerve iz Bukurešta zahvaljujući hispanisti Dariju Novaćanu (Darie Novaceanu). Naslov knjige je En el gran correr (U velikoj prolaznosti). Knjiga Novaćanua sadrži 60 pesama izabranih iz svih zbirki Blaginog pesničkog stvaralaštva. Prevodilac je imao na umu istinu koju je izrekao Servantes (Cervantes) po kojoj “prevodi su poput tepiha na naličje” jer se uvek nešto od originala gubi. Jedino što se može činiti jeste iznalaženje ekvivalenata, pokušaja da se sačuva lepota originala, osobito pesnički smisao, misli, pesničke slike. Novaćanu je ostao veran originalu, pledirajući, kao što nam predočava u Predgovoru za “očuvanje pesme u istoj sintaksi kao što ih je pesnik napisao, bez ikakvog 'pomeranja' osim onoliko koliko to zahtevaju zakonitosti španskog jezika”.[70]

       Na portugalskom jeziku najveća selekcija u dvojezičnom izdanju iz Blaginog pesničkog stvaralaštva predstavlja knjiga Mikaele Gicesku (Micaela Ghitescu) iz 1981. godine, izdata u Minervi iz Bukurešta. Knjiga pod naslovom A milagrosa semente (Začuđujuće seme) sadrži 85 poema Lučijana Blage koje je prevodilac izabrala iz svih zbirki Blaginog pesništva.

       Prevodilac svom poduhvatu polazi od opšte poznatog mišljenja po kome se prevod pesme sastoji u razlučivanju relevantnih osobina originala i iznalaženju gotovo identičnih osobina u jeziku na koji se pesma prevodi. Ona je pokušala da ne izneveri ni duh ni oblik pesme, poštujući, gde god je to bilo moguće i sam red reči originala.

       U pogledu prozodije prevodilac nam predočava u Predgovoru da “u toku traganja za rimom ona nam se nametala po sebi. U nekim slučajevima smatrala sam da se može odustati od rime i tada kad u Blaginoj pesmi jeste prisutna. Zato sam koristila bez rezerve dovitljivosti i bogatstva koje pruža portugalski jezik kao što je aliteracija i asonanca (assonance), ono pesničko opremanje koje čini celokupnu magiju njene zvučnosti”.[71]

       Na ruskom jeziku postoji prevod Jurija Koževnikova. Ovaj poznavalac rumunske književnosti prevodio je 124 pesme koje su objavljene u Izdavačkoj kući Minerva iz Bukurešta 1975. godine.

       Treba istaći napor prevodioca da se poistoveti sa Blaginim lirskim univerzumom, sa stilskim rezonancama kao jedan od uslova za dobar prevod. U Predgovoru prevodilac nas upozorava “Da bismo prevodili (Lučijana Blagu n.n.) nedovoljno je naprosto da mu shvatiš stihove. Treba da pronikneš u hram njegove poezije (). Blagin pesnički univerzum nije mi se otkrio u rečima nego u nezaboravnoj senzibilnosti.” [72]

       Recepcija dela Lučijana Blage na mađarskom jeziku počela je još za vreme života pesnika. Tako je, 1922. godine samo tri godine nakon pojave zbirke Pesme svetlosti, Keresztury Šandor štampa u Oradeji (Oradea) jednu ontologiju rumunske poezije, skromnu moramo priznati, u kojoj Blaga figurira sa 4 pesme.

       Međutim, kasnije se pojavljuju druge antologije: u Aradu, 1924. godine Fekete Tivador objavio je naslov Szerelmes kert (Zaljubljeni vrt).

       Mađarski pisac Szemler Ferenc autor je antologije Mai roman koltok (Današnji rumunski pesnici), Budimpešta, 1940; zatim Jekely Zoltan (Jekeli Zoltan), 1959. godine objalvjuje knjigu Keresztut (Raskrsnica) (Budimpešta, 1959. godine) koja sadrži značajan broj rumunskih autora. Konačno, Kopeczi Bela (Kepeci Bela) 1961. godine objavljuje naslov Roman koltok antologiaja (Antologija rumunskih pesnika). U svim navedenim antologijama prisutna je lirika Lučijana Blage.[73] Prva knjiga iz Blaginog stvaralaštva na mađarskom jeziku pojavila se u Budimpešti 1965. godine u izdanju Europa Konyvkiado pod naslovom Magikus virra dat (Magični izlazak), pozajmljujući naslov jedne pesme iz Blagine zbirke (Nenaslućeni stepenici, 1943). Antologiju je uredio Domokos Samuel, a prevodioci pesama Lučijana Blage su pesnici iz Budimpešte i mađarski pesnici iz Rumunije. U pogledu prevoda nailazilo se na teškoće koje se odnose naročito na idiomatske izraze iz ovih knjiga koje sadrže motive folklora. Domokos Samuel je napisao Uvodnu reč u kojoj analizira sažeto sve zbirke pesama Lučijana Blage u hronološkom redu od Pesama svetlosti do poslednje knjige Pesme iz 1960. godine. Domokos Samuel deli mišljenje po kome se ne može shvatiti poezija Lučijana Blage bez poznavanja njegovog filozofskog sistema sa kojim je u neraskidivom odnosu. Rumunski kritičari smatraju Antologiju Samuela Domokosa veoma uspelom.[74]

 Godine 1987.  u izdanju Kriteriona iz Bukurešta objavljena je knjiga Novemberi nyar (Novembarsko leto) i sadrži 105 pesama Blagine lirike. Prevodioci su isti pesnici koji su prevodili Antologiju Domokosa Samuela. Za mađarsku književnu kritiku dela Lučijana Blage bili su predmet proučavanja čitave jedne knjige pod naslovom Contributions a l'histoire de la versification roumaine. La prosodie de Lucian Blaga, koja je izašla 1972. godine u Budimpešti. Autor ove knjige je stilističar Ladislau Galdi (Ladislau Galdi) stručnjak za prozodiju. On je takođe napisao još jednu knjigu prozodijske analize Uvod u istoriju rumunskog stiha objavljena u Bukureštu 1971. godine.

Delo Lučijana Blage bilo je prevedeno na finskom jeziku (Aura jahuilu, 1945 - Helsinki), turskom, grčkom, slovačkom jeziku.



[1] Sextil Puscariu, ,,Un poet: Lucian Blaga”, in ,,Glasul Bucovinei”, 3/16 ianuarie 1919, apud George, Gana, ,,Note si comentarii la Lucian Blaga”, Opere, I, Bucuresti, Editura ,,Minerva”, 1982, str. 349-350.

[2] N. Iorga, Randuri pentru un tanar, in ,,Neamul romanesc”, 1 mai 1919, apud Lucian Blaga, Opere, VI. ,,Hronicul si cantecul varstelor”, Bucuresti, Editura ,,Minerva”, 1979, str. 225-226.

[3]  Apud George Gana, stud. cit., vol. cit., p. 353.

[4] Al. Busuioceanu, ,,Un bilant literar: literatura anului 1919”, in vol. ,,Figuri si carti”, Bucuresti, Editura ,,Cartea Romaneasca”, 1924., apud George Gana, stud. cit., vol. cit., str. 355.

[5] N. Davidescu, ,,Aspecte si directii literare”, Bucuresti, Editura ,,Minerva”, 1975, str. 293.

[6] Ibidem, str. 294.

[7] Ibidem, str. 294.

[8] Ovid Densusianu, ,,Poemele luminii de Lucian Blaga”, in ,,Viata Noua”, nr. 1-4, 1919., apud George Gana, stud. cit., vol. cit., str. 357.

[9] Apud George Gana, stud. cit., vol. cit., str. 359.

[10] Ibidem, str. 359.

[11] Mihail Ralea, Scrieri, II, Bucuresti, Editura ,,Minerva”, 1877, str. 124.

[12] Ibidem, str. 126.

[13] Ibidem, p. 129.

[14] E. Lovinescu, ,,Critici”, Vol. II, Bucuresti, Editura ,,Minerva”, 1979, str 179.

[15] Ibidem, str. 268.

[16] Idem, ,,Istoria literaturii romane contemporane”, vol. I, Bucuresti, Editura ,,Minerva”, 1973, str. 631.

[17] Tudor Vianu, Opere, III. ,,Scriitori romani. Sinteze”, Bucuresti, Editura ,,Minerva”, 1973, str. 254.

[18] Ibidem, str. 254.

[19] Ibidem, str. 259-260.

[20] Ibidem, str. 260.

[21] Pompiliu Constantinescu, ,,Scrieri”, I, Bucuresti, Editura ,,Pentru Literatura”, 1967, str. 272.

[22] Ibidem, str. 266.

[23] Ibidem, str. 279.

[24] Ibidem, str. 284.

[25] Ibidem, p. 274.

[26] Ibidem, str. 274.

[27] Ibidem, str. 272.

[28] Serban Cioculescu, ,,Aspecte literare contemporane, 1932-1947”, Bucuresti, Editura ,,Minerva”, 1972, str. 80.

[29] Ibidem, str. 71-72.

[30] Ibidem, str. 73.

[31] Ibidem, str. 77.

[32] G. Calinescu, ,,Istoria literaturii romane de la origini pana in prezent”, Bucuresti, Fundatia Regala Pentru Literatura si Arta, 1941, str. 792.

[33] Ibidem, str. 792; 796.

[34] Ibidem, str. 864.

[35] Ibidem, str. 866.

[36] Vasile Bancila, ,,Lucian Blaga, Energie romaneasca”, Timisoara, Editura ,,Marineasa”, 1995, str. 130.

[37] Ibidem, str. 130.

[38] Ibidem, str. 158.

[39] Ibidem, strp. 239.

[40] Ibidem, str. 242.

[41] Eugen Simion, ,,Scriitori romani de azi”, Vol. II, Bucuresti, Editura ,,Cartea Romaneasca”, 1976, str. 111.

[42] Henri Wald, ,,O metafilosofie”, in vol. Lucian Blaga, ,,Despre constiinta filosofica”, Timisoara, Editura ,,Facla”, 1974, str. 17.

[43] Adam Puslojić, Lučijan Blaga, ,,Nebeski dodir”, Prevod i izbor, Adam Puslojić, Beograd, Izdanje ,,Prosveta”, 1975, str. 126-127.

[44] Adam Puslojić, ,,Pesnički integral”, U Lučijan Blaga, ,,Sto pesama, Linija mog života', Beograd, BMG, 1996., p. 272.

[45] Ibidem, p. 271.

[46] Ibidem, p. 292.

[47] Srba Ignjatović, ,,Lirske ikone i krunice čudesa”’, U Lućijan Blaga, ,,Sto pesama”, ,,Linija mog života”, Beograd, BMG, 1996., p. 9.ag

[48] Ibidem, p. 11.

[49] Ibidem, p. 12.

[50] Ibidem, p. 25.

[51] Ibidem, p. 28.

[52] Ibidem, p. 30.

[53] Ibidem, p. 15.

[54] Petru Krdu, Vedrina svetlo-tamnog i Lučijan Blaga začtinjen njome, pogovor knjige Lučijan Blaga, Božja senka, Izdavačko    preduzeće Rad, Beograd, 1995., p. 68.

[55] Ibidem, p. 66.

[56] Ibidem, p. 66.

[57] Ibidem, p. 67.

[58] Ibidem, p. 68.

[59] Cf. Virgil Stanciu, Lucian Blaga in englezeste, in “Steaua”, an XXVI, nr. 10, octombrie 1975., p. 26.

[60] Don Eulert, Introducere la Lucian Blaga, Poems of Light, Bucuresti, 1975., p. 67.

[61] Ibidem, p. 73.

[62] Paul Miclau, Cuvant al traducatorului la Lucian Blaga, Les poemes de la lumiere. Traduction par Paul Miclau. Preface par Romul Munteanu, Bucuresti, Editura Minerva, 1978., p. 101.

[63] Cf. Marian Papahagi, Lucian Blaga, Poesie (1919-1943) (Rosa del conte, La lirica di Lucian Blaga. Poesie 1919-1943. Testo a frente, versione e introduzione a cura di Rosa del Conte, Roma, Lerici editori, 1971), in “Cahiers roumains d'etudes litteraires” nr. 1, 1974., p. 92.

[64] Cf. Eugen Uricariu, O antologie de exceptie, in “Steaua”, an XXIV, nr. 22, 16-30 noiembrie 1973., p. 7.

[65] Mariano Baffi, Impresii de traducator la Lucian Blaga, Novanta liriche, Bucuresti, Editura Minerva, 1971., p. 26.

[66] Antonio Banfi, Filosofia artei, vol. II, Bucuresti, Editura Meridiane, 1984., p. 96.

[67] Ibidem, p. 96.

[68] Ibidem, p. 96.

[69] Horia Stanca, Lucian Blaga: Poezii (traduse in limba germana de Wolf Aichelburg), in “Transilvania”, III, nr. 9, septembrie 1974., pag. 29.

[70] Darie Novaceanu, Cuvant inainte la Lucian Blaga, ,,Poemas”, Bucuresti, Editura ,,Minerva”, 1972, str. 21.

[71] Micaela Ghitescu, Cuvant inainte la Lucian Blaga, A milagrosa semente, Bucareste, Editora Minerva, 1981., p. 40.

[72] Juri Kočevnikov, ,,Cuvantul traducatorului la Lucian Blaga”, Lučijan Blaga ,,Nehočenie stupeni“ (,,Nebanuitele trepte”), Bucharest, Izdatelstvo ,,Minerva”, 1975.,

[73] Petre Pascu, ,,Blaga in talmacire maghiara”,  ,,Luceafarul”, IX, nr. 5, sambata 29 ianuarie 1966, str. 2.

[74] Cf. Ibidem, p. 2.

DISTRIBUIE DOCUMENTUL

Comentarii


Vizualizari: 1911
Importanta: rank

Comenteaza documentul:

Te rugam sa te autentifici sau sa iti faci cont pentru a putea comenta

Creaza cont nou

Distribuie URL

Adauga cod HTML in site



Termeni si conditii de utilizare | Contact
© SCRIGROUP 2019. All rights reserved