Scrigroup - Documente si articole

Username / Parola inexistente      

Home Documente Upload Resurse Alte limbi doc  

CATEGORII DOCUMENTE





BulgaraCeha slovacaCroataEnglezaEstonaFinlandezaFranceza
GermanaItalianaLetonaLituanianaMaghiaraOlandezaPoloneza
SarbaSlovenaSpaniolaSuedezaTurcaUcraineana

биологијаживотињазаконодавствоисторијакултуралитературамаркетингматематика
привредаразличитихрачунарарецептисоциологијатехника

Од досељења српскога народа до оснивања краљевства

историја

+ Font mai mare | - Font mai mic







DOCUMENTE SIMILARE

Trimite pe Messenger

Од досељења српскога народа до оснивања краљевства

Хрвати и Срби су врло сродни огранци велике народне породице аријских Словена.

Густа тама покрива стару повесницу словенских народа. Најстарији, а уз то врло непоуздани и непотпуни извори, показују нам Словене већ као становнике североисточних земаља европских. При свем том чини се, да су се и Словени, као и сви остали чланови групе индоевропских народа, доселили из Азије, а на име са јерменске висоравни у низије данашње Русије, где су староседеоце, финске народе,. или покорили или ка северу потисли. Доба тога досељења не може се ни приближно одредити; али је вероватно, да су Словени своје азијско праседиште оставили тек по одласку осталих индо-европских народа.



У старијим историјским изворима имају Словени четири разна назива. У римских и грчких историка и хроничара средњега века налазимо их под називима: Словени, Анти, Срби (spori) и Винди или Венди. Не можемо се сада још упуштати у историјско-филолошко испитивање ових назив:а. Нека буде довољно речено, да су се, по испитивањима најбољих словенских научника, сви словенски народи у прастаро доба по свој прилици називали Срба (Срб), а Словени и Анти била су само имена оба главна огранка ове велике народне породице. У почетку средњега века, кад већ бејаше тачнијих и потпунијих података, пробудила су особиту пажњу Европе она словенска племена, која су на запад продирала. Тако се по том збило, да је оно негда опште име Срб забачено, назива Aнти коначно нестало, а да се име Словени, као општи назив укупне народне породице, све више и више употребљавало. Старо име Срб само су два словенска племена очувала: становници данашње Србије на балканском полуострву и незнатни остатци лужичких Словена у Саксонији. Име Винда или Венда, које се очувало код једног словенског народа у Аустрији, биће име којим су у најстарије доба страни, можда германски, народи називали Словене.

Поред ових општих назива одавно се налазе безбројна племенска имена, којима се називаху разни словенски народи. Шафарик набраја скоро двеста словенских племена, од којих свако има своје особито име.

Европску праотаџбину Словена ваља тражити с оне стране Карпата, у источној Пољској и у данашњој средњој и западној Русији, на обалама Дњестра и Дњепра до Волге. Од свуд се кретаху од времена на време небројене гомиле разних словенских племена, час мирно, час са оружјем у руци продирући, док најпосле не заузеше и населише на југозападу Европе све оне земље, где Словене сада налазимо. Тако се они раширише од балтијског до јадранскога мора, до Архипелага и црнога мора, а на југоистоку између Волге и Урала до кримскога полуострва.

Готово нема сумње, да су сва она словенска племена, која помиње историја и за која данас знамо, пореклом од једног истога прастабла, и да су некада говорила једним истим језиком. Али се у историјским периодима већ опажају стварне разлике код појединих словенских племена нарочито у њиховом говору. Лучење дакле збило се јамачно тако давно, да се већ не може сазнати кад се то збило, као што се не зна ни доба, кад се те промене догодише.

Свакојако заслужује особиту пажњу разлика појединих словенских језика међу собом и разлика других језика, који су једног истог порекла. Тако се може на прилику тачно распознати време, кад су се развили тако звани латински или романски језици, а тако се исто могу доказати различни елементи, из чије су смесе ови језици постали. Уз неке модификације важи то исто и за германске и скадинавске језике. Али таких промена, таког преображаја не ћемо наћи код словенских језика. Корени речи у свима данашњим словенским језицима, са незнатним изузетцима, једни су исти, а то јасно доказује, да су сви ови језици од једног истога прајезика постали, без смесе са којим туђим језиком. Али што се тиче конструкције ових језика, ту се опажају такве разлике, које су на први поглед мало важне, но које су од већег значаја, кад их боље испитамо; јер су ове разлике одржале особину појединих словенских језика и онда, кад је н.пр. неко племе више година политички потчињено било другом племену.

Истина је до душе, да су од оних племена словенских, која се појавише у почетку средњега века, многа коначно пропала, или се у друга прелила; али је и то вероватно, да се оним посебним именима, под којима Словене налазимо, није означавало исто толико племена са разним језицима, већ да су то већином позајмљена имена од топографских прилика првашњих станишта, на којима су ова племена живела. Али једна разлика, коју сад међу Словенима опажамо, у опште и у целини, без сумње постајала још у оно доба, кад су се ови у западној Европи први пут појавили. У течају векова показале су се до душе неке промене у појединим језицима, а постоје још и данас у појединим групама облици речи, који се међу собом не слажу; али главне разлике, које би могле назвати типске, остале су непромењене од V века све до наших дана. Отуда долази, да је сродство словенских језика то ближе то даље, него што је на прилику сродство међу романским или германским језицима. По етимологији и граматици тако су међу собом блиски, да изгледају готово као дијалекти; али се много више разилазе по својој способности за амалгамисање. Оно трајно индивидуално осећање, које се код свију словенских племена огледа, што се не мења ни у додиру са њиховим најближим сродним племенима, где би сливање било посве природно, и које се до данас одржало у својој првашњој особини, то осећање није поникло из политичких или историјских разлога, већ много пре из оне, ако се сме рећи, хемијско-физиолошке особине словенских језика.

Није задатак овога дела, да дубље испитује у чему ови словенски језици међу собом одступају. Ми се можемо бавити само са већ утврђеним резултатима. Поменуте су разлике најудесније, да се по њима поделе Словени у извесне и јасне групе. А у том се држимо назора познатог чешког научника Добровског, с којим се у главноме слаже и славни Шафарик. Према томе могу се Словени сада поделити на две главне групе, на југозападну и на западну, у колико се у језицима једне исте групе очито огледа заједнички карактер.

У југозападну групу долазе: Руси, Бугари, Срби, Хрвати, и Словенци или Венди (у Корушкој и Крајинској); у западну: Пољаци са својим огранццма, Чеси, Моравци, Словаци (у Угарској), и најзад Лужички Словени или Срби у Саксонској *, и т д.

* И ово класификовање показује, да су балканскп Срби поред једнаког имена удаљенији од саксонских Срба, но од других словенских племена, и да по том не треба ова два српска племена једно с другим мешати.

У југозападну групу словенске народне породице спадају дакле и Срби и Хрвати, који су у половини VII века преко Саве прешли и настанили се на балканском полуострву или у Илирикуму,* у оним земљама, где се још и данас налазе.

* А осим тога наравно и с ове стране Саве у данашњој Хрватској и Славонији.

Ови Хрвати и Срби, као што видесмо, оставише између 630640 год. после Хр. своју праотаџбину и преселише се у Илирикум. Константин Порфирогенит поуздано говори, да је праотаџбина оба ова сродна народа била у пределима северно од Карпата. Овде су некад постајале две велике државе: Belochorvatia и Beloserbia т ј. Бела Хрватска и Бела Србија. Порфирогенит помиње даље, да су Срби своју постојбину називали Бојка и да су обе те државе биле у суседству са Францима. Из ове последње околности и због имена Бојка многи су изводили, да је Бела Србија истоветна била са данашњом Чешком или да је ова била део Беле Србије. Вероватније је Шафариково мишљење, по коме је Бела Србија одиста била северно од Карпата, но више ка истоку, и да се ширила на простору данашње западне Русије и источне Пољске.

Важно је ово разликовање да би се тачније определило порекло и сродство Срба: али се нас то овде слабо тиче. Толико стоји (и тиме се можемо задовољити), да су се Срби доселили с оне стране Карпата, можда са обала Висле, у своју данашњу постојбину.

Што се тиче доба кад се доселише, и о том има разних иазора. Но у овом погледу мало се разилазе историчари, само за неколико година. Да не би поново казивали и стварали нове комбинације, биће најближе истини, ако ставимо сеобу Срба и Хрвата између 630 и 640 године;

јер је извесно, да се ова сеоба није збила ни раније ни доцније. Али је ван сваке сумње да се Хрвати раније доселише него Срби.

Једно, што су ова два племена у најтешњем сродству, а друго, што су као први суседи у новој као и у старој постојбини често делили исту судбину, нужио је да у кратко проговоримо и о досељењу Хрвата а и о оним пределима, где су се настанили.

Без сумње ваља тражити узроке у таласању валова, што је изазвала бура сеобе народа, који су приморали Хрвате, да око 630 год. напусте своју праотаџбину, и да се крену на југ. Њиховом доласку у Панонију зарадовала се Византија, јер се веома забринула централна државна управа због пустошења, што су у то доба починили Авари у Илирикуму, Далмацији и у пределима међу Дравом и Савом. Константин Порфирогенит не помиње до душе, да је цар Ираклије позвао у помоћ Хрвате противу Авара; али је већ из поменутих навода вероватно, да су Хрвати, поводом такога позива, прешли преко границе. Предвођени од пет кнезова (петоро браће) и две сестре, уђоше Хрвати у северни крај данашње Босне и Далмације, нападоше Аваре и после дуге борбе сломише их или потчинише. У тако освојеним областима одмах се населише Хрвати и тако се чини, да су испрва признавали врховну власт византијских царева. Њихови владари брзо примише јамачно аварску титулу Бана'. Наскоро за тим крене се опет један део Хрвата к северу и заузме данашњу Хрватску и један део Војничке Крајине и учини се доста независним од своје јужне браће. Овај раздвој ослабио је отпорну моћ Хрвата, и олакшао је њиховим моћнијим суседима Францима, Млечанима, а позније и Мађарима, да их покоре. Судбина овог северног огранка хрватског народа овде се нас више не тиче. Још ћемо само напоменути седишта њихових јужних рођака, те да за тим пређемо одмах на Србе.



И ако се не могу тачно определити области, које су Хрвати при свом доласку и насељењу заузели, то се ипак може са великом вероватношћу изводити из оних имена, што их је забележио Константин Порфирогенит, да су Хрвати заузели земљиште данашње оточке и слуњске пуковније, даље северозападни крај Босне (што се и данас назива Турска Хрватска), и Далмацију од севера на југ до Спљета.

По том бејаху међе њиховој новој постојбини на северу Сава, а од ове реке ишла је међа упоредо са Уном право до мора; на западу јадранско море, на југу ушће реке Цетине и даље до имоскога језера; на југоистоку од истога језера бејаху међе планине до извора реке Врбаса, а најпосле на истоку сама река Врбас. Главна им места бејаху: Биоград (данашња Zara Vechia или Стари Задар) на морској обали, и Бихаћ (у северној Босни). Ове границе некадашње хрватске државе као таке наравно данас не постоје. Њихова је постојбина раздељена између хрватске Војничке Крајине, Далмације и Босне. И гле, и ако се одмах, по доласку Хрвата, сродно српско племе на јужно-источним међама хрватским свуда настанило, и ако су оба народа више од хиљаде година заједно живела и једнаку судбину делила, опет и данас још падају у очи пажљивом посматрачу ове обележене границе, ако не као географске или политичке, а оно бар као етнографске, у народним обичајима и у религиозним односима.

А сада прелазимо на Србе.

Тек што прође неколико година после сеобе Хрвата, а један се део Срба подиже из Беле Србије и упути се трагом Хрвата на југ. Вођ им бејаше један и то млађи од њихова два господара у старој постојбини. И овај је део Срба доспео до граница византијске државе, молећи цара Ираклија, да га прими. Цар им одреди јужнозападни котар у солунској области, где да се настане, у околини данашње варошице Србице. Али ова нова постојбина не беше по вољи српским насељеницима. За што? О томе не помиње Константин. На скоро за тим молише цара за допуштење, да се опет одселе. Ираклије им то одобри. Али је један део јамачно тамо заостао, и од овога можда остатка добила је своје име варошица Србица. Но је могуће, да је ово име од другог неког словенског народа добила, јер смо видели, да су се Словени још у најстарије доба у овим пределима византијске државе населили, а можда су више пута по овим крајевима пустошећи лутали. У свом повратку Срби су преко Дунава прешли, али се опет зажеле вратити на балканско полуострво, и посредовањем тадашњега грчког заповедника у Београду добише од Ираклија нова седишта на истоку и на југу од оних области, што су Хрвати држали.

Због аварских пустошења ранији су становници тих предела скоро сви истребљени. У толико се лакше и без препона Срби настанише, и на скоро створише више мањих кнежевина. Ове су кнежевине, као што ћемо видети, за дуго играле мање или више самосталне улоге у српској историји, и не један пут се међу собом огорчено борише. Међу тим су становници ових српских кнежевина били по своме пореклу и говору у свему један исти народ. И то је без сумње један од најсвојственијих појава, што је васколики српски елеменат балканског полуострва и у најбољим приликама сразмерно само за кратко време створио једноставну на уједињењу свију српских области основану државу. Изнова је настало разједињење. Па и данас налазимо у Срба с оне стране Саве, и ако не као израз свесног политичког правца, а оно свакојако и у самој ствари три тачке, које к себи привлаче, а наиме: праву Србију, за тим Босну и најпосле Црну Гору с Херцеговином. Ова тежња, да се око оне три тачке концентришу, појављује се тако исто у времену самога насељаваља, као и у току целокупне српске историје, а то је значајан факат, који без сумње има великог интереса за прошлост, али који не мање заслужује пажње и с погледом на будућност.

Области што их заузеше Срби, као што се већ види из онога што рекосмо, бејаху одвојене од хрватскога земљишта на северу и западу рекама Савом и Врбасом. Од извора Врбаса, правцем на имоско језеро, до ушћа Цетине, дуж јадранског мора, допираше српска државина. Од овуд па до Бара бејаше граница јадранско море.

На јадранском приморју бејаху већ онда у цвету градови, неки под врховном влашћу Млетака, други као самосталне републике, а неки се покораваху Византији. Али и ако се ови градови позније поступно пословенише, то и опет нису дошли под господарство Срба ни Хрвата. Од Бара дуж скадарскога језера на југоисток до српске Мораве простираху се земље, што су Срби заузели; на истоку јамачно их одвајаше Ибар и Морава од оних Словена, који су, као што знамо, већ у оно доба у данашњој Бугарској становали, а позније су названи Бугари. Највише се мењала граница на истоку, јер се на тој страни на скоро помешала два сродна племена (Срби и Бугари), ма да се и данас њихове разнолике карактерне црте распознају. Прави чисто српски елеменат ни данас се не простире свуда до источних граница Србије, по томе праву етнографску границу између Срба и Бугара од прилике чини Морава, и ако се сада Бугари у тим крајевима све више у Србе претапају.

По том је у новој постојбини Срба била и данашња Босна, осим северозападног краја, који се још и сада зове Турска Хрватска, а у оно доба била је у рукама хрватскога племена, за тим највећи део Херцеговине, јужна Далмација, цела Црна Гора, северна Арбанија, Стара Србија, или цео ново-пазарски пашалук, и северни окрузи призренскога пашалука; најпосле данашња Србија, осим оних округа преко Мораве.

На овоме земљишту налазимо и данас балканске Србе. Границе њиховог ширења нису се мењале у течају векова, но само је у политичком обзиру настала модификација. Један део негдашњих српских земаља (Далмација) спојен је с Аустријом; из другог опет дела поникла је потпуно самостална Црна Гора, а на северозападу постала је држава Србија; али је највећи део остао под непосредним господарством Порте. Од старих обласних назива задржала се до данас само два: Босна и Србија, други се називи изгубише, или су преиначени, а остале области, добивши нов облик, познате су сада под другим именима.

Све се српско земљиште одмах после насељења распало на многе више или мање независне кнежевине, или право рећи, сама сеоба је створила облике таких самосталних провинција. Грчки писци и српски хроничари разликују шест знатнијих провинција, и то: праву Србију, за тим Босну, Травунију или Конављв, Захумље, Неретву или Поганију, и Зету или Дукљу (Диоклију), која је захватала тако звану српску Далмацију. Из познатих података, као и по томе, што су ове провинције међу собом биле час у пријатељству час у непријатељству, но свакад у најтешњем одношају, па се с тога и њихове међе непрестано мењаху, веома је мучно тачно определити простор свакој посебној области. У осталом и ова кад што привидна независност не бејаше дуга века, позније се већи део ових кнежевина спојио у једноставну српску државу под господарством Немањића.

Од именованих провинција најјужнија беше Зета или Дукља. Назив је Дукља од града Диоклије, роднога места цара Дукљана (Diocletianus). Развалине тога знатнога града виде се и данас на југоисточној међи Црне Горе, у околини варошице Подгорице. Зета се простирала од ушћа Дрима и Бојане дуж приморја до Котора; она је обухватала највећи део данашње Црне Горе, а граничила је на југу Скадром, а на истоку правом Србијом. Ова је област играла веома важну улогу у српској историји. Отуда је пореклом владалачка лоза Немањића, који су свеколико српско земљиште у једну велику државу ујединили, и под чијим је господарством доспела Србија до врхунца своје моћи. Веома је значајно, што је Зета или Дукља била и остала у познија времена последње и једино утециште српске независности. Овде се развила Црна Гора, која је умела до данас да очува своју независност, уз пркос надмоћи турској, којој су сви јужни Словени подлегли, ово мајушно кршно гнездо стално је одрицало давање данка.

Од Котора до Дубровника простирала се Травунија или Конавле. На јужноме крају данашње Херцеговине била је ова мала кнежевина од прилике у оном крају, коме је средиште варош Требиње. По том је граничила на југу Зетом, а на истоку правом Србијом.

Приморје од Дубровника до залива стонског (Stagno) зваше се Захумље. Отуда на север повлачила се међа јамачно до Неретве, а до оних планина, које су делиле тадању Хрватску од Србије. И ова је кнежевина захватала део Херцеговине, и то онај део, где данас леже вароши Гацко и Невесиње. Можда је овамо спадао и најсевернији крај Црне Горе. Та је област такођер допирала на истоку до праве Србије.

Неретва или Поганија простирала се дуж приморја од залива стонског до ушћа Цетине. Један део ове кнежевине беше висораван од Думна, што је допирао до хрватске области Лијевна, бејаше дакле најсевернији котар данашње Херцеговине. Неретви су припадала и многа острва. Становници ове области, Неретљани или Погани, као што их називаху остали Срби, што за дуго не хтеше примити Хришћанство, живели су вековима у најнеограниченијој независности. Као веома одважни гусари посташе страшило на мору, па су често побеђивали и Млечане. По својим разбојничким нагонима они су и на копну често пустошили и Захумље и Травунију.

Права Србија лежала је источно од Зете, Травуније и Захумља, и заузимала је данашње југоисточне срезове Босне, за тим Стару и данашњу Србију до Ибра и Мораве. Од свију српских провинција заузимала је највећи простор, јер је испрва и Босна, као што се чини, била део Србије. Али се Босна на скоро одвоји, и док су остали српски крајеви стакно бики уједињени, Босна се све већма одвајала од ове заједнице, и она долази у историји час као независна држава, час као васал угарске круне; само се за неко време прелазно једини са Србијом. Стара Босна налази се од прилике у истим међама као и данашња, осим северозападног краја, за који већ знамо, куд је припадао.




Осим ових шест већих помињу хроничари још и више мањих области, које су кад што бивале чувене. Поменућемо овде само жупанију Расу или Рашку, која је управо Србији припадала, али је међу тим имала особиту важност, што је Немања овде основао средиште, око којега је прикупио српске земље, и што су Мађари и Немци по тој области назвали Србе Рајцима' и Рацима' (Raitzen и Rczok).

За историју српскога народа у првом веку, по што се настанио, имамо само мало и непоузданих гласова. Из причања у пурпуру рођеног' Константина толико се дознаје, да су осим Неретљана, који осташе верни својој прастарој незнабожачкој вери, Срби и Хрвати после свога настанка наскоро примили Хришћанство. У веру их преобраћаше свештеници, које је Ираклије из Рима позвао. Могуће је, да су досељеници Срби и Хрвати примили Хришћанство поглавито по захтеву Византије, не хтевши се противити оној сили, којој су имали да захвале на новој постојбини, и чију су врховну власт још онда јамачно својевољно признавали. Да се овим првим преобраћајем Хришћанство није дубоко укоренило код Срба и Хрвата доказује факат, што је византијска влада после неколико векова нашла за нужно, да их поново преобраћа. Као што се чини, није се хришћанска вера ни уједном случају силом ширила; а што су се Срби и Хрвати у вери колебали, то се може приписати пре њиховом индиферентизму и њиховим политичким установама, него некој великој оданости преша својој незнабожачкој вери. Али се морају свагда изузети Неретљани, за које смо рекли, да се задуго нису хтели приклонити новој вери, која им је из Рима и Византије приглашивана.

У периоду посде настанка не налазимо код Срба чврсту и једноставну државу, по што и сами за дуго нису одрицали своју зависност од Византије. Па опет ове нове српске кнежевине нису сатављале непосредиу провинцију царства. Власт византијских царева, на име у оним од државног средишта удаљеним областима, бејаше у то доба тако пала, да су се ови цареви често и са номиналним признавањем своје врховне власти задовољили. А то испрва нису ни Срби одрицали. Да је то тако било, вероватно је и по томе, што Срби нису одмах по своме настанку основали једноставну државу.

У примитивним политичким одношајима Срба и у њиховом унутрашњем животу ласно се распознаје уплив општег словенског духа. У породичиој заједници, на којој је од искона основано словенско друштво, чији се трагови особито у Срба и данас опажају, као и у општинској заједници, из које се развио и политички организам, свуд се на први погдед огледа власт старешине. Па и поглавари појединих племена, жупани, имају без сумње да благодаре за свој постанак том начелу. И то је извесно, да су жупани, поглавари разних мањих области, међу собом у потпуној независности владали, и да међу њима није никаква. свеза постајала, по којој би се могли сматрати као извршни органи заједничког државног организма. Али је и над. овим жупанима, јамачно као најстарији међу њима стајао велики жупан, који је лично и по околностима имао то већу то мању власт, Жупани или кнезови били су по свој прилици само лично потчињени великом жупану, у осталом су са свим независно владали у својим жупанијама.

Па опет овај одношај жупана према великом жупану није оно, што беху феудни одношаји у западној Европи, ма да се успех и овде и онде готово у истом облику јавља. Феудна установа европска поникла је отуда, што се слабији, тражећи заштите, или вољно или приморан потчинио власти јачега; док је међу тим у Срба врховна власт великих жупана над жупанима поникла из онога општег словенског народног осећања, по коме један, обично најстарији, ужива највећи ауторитет међу равноправним члановима у свима друштвеним питањима. По томе се објашњава, за што се достојанство великих жупана у првим вековима није могло одомаћити у једној породици. Из тога је даље по природи следовало, да се међу силнијим жупанима непрестано рађала борба за власт великог жупана, а то је опет до тога доводило, да су неки претенденти тражили заштите византијског цара, да његовом помоћу успоставе своју још веома лабаву врховну власт.

Али ма да се мењало достојанство великога жупана у разним породицама, опет се чини, да је тој врховној власти најсталније место било у јужнозападном крају српске државе, у Зети, чији смо значај већ обележили. Најзнатнију су улогу играли жупани, који су били пореклом из Деснице, Дукље и Рашке. Она два прва места бејаху саставни делови Зете. Рашка је до душе била главно место праве Србије, али су и ови жупани, који су отуда своју власт ширили, били пореклом из Зете. Ова околност потврђује у исто време и мисао, да је најснажнији огранак српскога народа био онај, који се настанио у данашњој Црној Гори и у њеним околним крајевима.

Нити византијски, ни западно-европски, па ни словенски извори не могу да расветле таму, што крије догађаје из првих векова српске историје. Ту престаје свака историјска свеза. Али и постојећи историјски податци не заслужују, да им се потпуно верује. Летимице дакле прелазимо преко овог периода, који се јамачно не ће никад потпуно расветлити, и не ћемо да подвргнемо строгој критици догађаје, које летимички помињемо.

У времену од близу подругог века једва се што говори о Србима. У другој половини осмога века помињу се први пут имена неких великих жупана. Поједини хроничари побележили су читаве родослове, али им се не може веровати и по том их се посве ваља клонити. Мало је имена, која се могу у неколико усвојити. У осталом за нас, који о овоме периоду летимице говоримо, мало има интереса вероватност имена ових тобожњих владалаца, као и систематски ред у њиховом наследству, те за то спомињемо само оно, што то доба карактерише.

Већ се у прво време опажа, да по смрти неких великих жупана њихови синови заједнички врше влададачку моћ, не обзирући се на старе обичаје, по којима би најстарији позван био да вдада. Ова подела власти, коју ћемо позније тачније описати, јамачно се зачела из начела породичне задруге. Исто је тако вероватно, да се власт сваког таког одељеног брата простирала само на једну или на више извесних области, и да је један од њих, без сумње најстарији, уживао већу важност, и да је по томе стајао над осталом браћом. Наравно, да је така подела фактичне власти на скоро изазвала раздоре, а најпосле и међусобне ратове, који се обично победом једнога брата свршиваху. Али није ни један од ових великих жупана успео, да стално споји разне жупаније или да оснује једну династију.

Али ови од времена на време понављани унутрашњи раздори и борбе не само да су спречавале развијање народне снаге, већ су махом учинили, да су побеђени владаоци тражили страну помоћ, да поврате своју изгубљену власт. А таких је прилика и сувише бивало. Она од искона лабаво удружена српска племена бејаху са свију страна окружена моћнијим суседима. Као што смо видели, Срби су вољно признавали власт грчких царева, кад су се настанили у овим опустелим провинцијама византијске државе. И ако је власт Византије после Ираклијеве смрти мало по мало остала само по имену, те су Србима заузете земље готово потпуну самосталност уживале, то су цареви и опет сматрали ове провинције као саставне делове државе, над којима немаху више фактичне власти само због слабости централне владе. Понављани унутрашњи раздори српских жупана давали су царевима згодне прилике, да се умешају, а ови су онда заступали једнога или другога супарника.

Од Грка опаснији сусед појавио се Србима у бугарској држави, која је 679 године основана, а наскоро се до велике силе подигла. Већ су у другој половини IX-ог века тешко осетиле српске земље силу бугарског оружја. Српски владари у завади, од сад су поново тражили или утецишта или помоћи од бугарских царева, а то је ове побудило, да се сваки пут у српске послове мешају. Осећајући своју снагу, трудила се бугарска држава, да своје границе силом оружја прошири, и заиста су бугарски владаоци употребили сваку прилику, да број својих провинција умноже.

С тога видимо, да се бугарске војске не један пут појављују на српском земљишту, било да успоставе неког прогнаног жупана, а уз то да и право врховне власти у његовој области задобију, или да непосредно освоје српске земље. У почетку десетога века подиже се Симеун цар бугарски са силном војском, да за тобожње неверство казни жупана Зарију, свога негдашњег штићеника. (Зарија се беше зближио Византији, а Симеуну се фактично противио). Бугарска војска поплави и опустоши сву Србију. Српске великаше одвукоше као таоце, а велики део заосталога народа, (јер су многи у Хрватској потражили утецишта), преселише у Бугарску. Србија остаде пуста без људи.

На измаку IX-ог века пониче мађарска држава, и на скоро се рашири до српско-хрватских граница, те тако српске земље добише још једног опасног суседа. Но утицај Мађара припада познијем добу.

У оно доба, о којем говоримо, грозили су непрекидно Грци и Бугари српској држави, која и онако унутрашњим раздорима раслабљена беше. Срби су, истина, често побеђивали грчке и бугарске војске, али се већим нападима нису могли стално и успешно опирати. Што нису ове српске земље остале као сталне провинције једне или друге од ових држава, то ваља приписати челичном опирању Срба, и највише суревњивости грчке и бугарске силе, суревњивости, која се најбоље огледа у њиховој вековној дивовској борби. Бугарски су цареви највише тежили, да сруше византијску царевину. А византијски цареви, увиђајући озбиљну опасност, пре свега су се трудиди, да своје области очувају. У таквим околностима било је природно, да је једна и друга странка веома жељно тражила пријатељство ратоборних Срба, ма да су ови у социјалном и државном погледу били још неразвијени и слабо организовани. По томе су Грци и Бугари пријатељски примали из Србије прогнане владаоце, који су у њих заклона тражили, што су и једни и други рачунали на благодарност успостављених кнезова. Међу тим су се и Срби трудили, да се овим такмачењем обеју сила користе, е да би своју независност осигурали. Та околност најбоље објашњава оно колебање, лукавство и очиту неблагодарност, што се у то доба код многих српских владалаца опажа. Чим је неки жупан помоћу Бугара своју власт поново утврдио или је опет у својој отаџбини задобио, одмах се приклањао Византији, и обратно; чим је византијска влада истакла одлучније захтеве, одмах је и српски жупан везивао тешњи савез са Бугарима. Мало их је било, који су за кратко време успели да у пријатељству живе са обема силама.



Надметање обеју силних балканских држава без сумње је не један пут отклонило крајњу опасност од српскога народа, али му је ово кадшто доносило несрећне последице. Јер, чим је један од ових такмаца дошао до превласти, те за своју личиу сигурност није више требао савеза, одмах је свом силом својом навалио на Србе. Тако видимо за владе енергичног цара Василија, да је српски вдадалац Мутимир био прави васал Византије, да је од цара тражио и примао свештенике и учитеље, који су за тим проповедали народу хришћанску веру, по што се ова није могда да утврди у српскоше народу за време Ираклијеве владе. У првим десетинама Х-ог века превласт је прешла у руке Бугара. За владе цара Симеуна развила се бугарска држава до највишега ступња. И у то доба, као што рекосмо, опустошили су Бугари српске области тако, да се избегли народ тек после више година вратио у Србију на своја гаришта.

Од прилике после једнога столећа 1018 год. византијски цар Василије II коначно је сломио бугарску силу и учинио крај првој бугарској држави. Онда су и српске земље допале под непосредну власт Византије. Византијски су намесници управљали целом Србијом, те нестаде и саме сенке пређашње независности.

Та историјска факта најбоље карактеришу међународни положај и значај српских земаља у овом времену. Докле се сила Бугара и Византинаца равнала, дотле су Срби могли рачунати на помоћ једне или друге странке, а кадшто и на обе, те су могли да сачувају и своју самосталност, коју су међу тим често и својим јунаштвом подржавали. Но чим је једна од ових сила надвладала, одмах се окренула против српскога народа и то изненадно и свакад у намери, да га подјарми.

У првој половини ХI-ог века свеколике српске земље постадоше дакле грчке провинције. Прекомерна глобљења и насиља византијских намесника изазваше у народу српском таку силну мржњу и огорчење, да су Срби после више узалудних устанака најпосле збацили грчки јарам, па још и поништили цареве војске у непроходним кланцима. Сви знаци показују, да се покрет отпочео у јужнозападним крајевима, дакле у данашњој Црној Гори и у северној Арбанији. Велики жупан, чије се име спомиње после овог победног преврата, и који је повратио Србима њихову самосталност, био је, по казивању, пореклом Дукљанин.

Ма колико да је цар Василије сломио силу Бугара, ови се почеше и опет кретати после неколико десетина година, а у овом несрећном устанку и Срби им беху помагали. Тиме навукоше Срби наново на се гњев Византије. Не могавши се више надати помоћи од Бугара, потражише Срби помоћи на другој страни. Велики жупан Михаило обазре се на запад и ступи у преговоре са папом, као најсилнијим европским владаоцем. Без сумње је српски владар, који је у осталом био одан источној цркви, постигао милост папину обећањем, да ће помагати католицизам. И у познија времена, кад су се год такове прилике појавиле, са истих побуда удешаван је срдачнији одношај између српских владалаца и римских папа, ма да српски жупани и краљеви у том нису никад били искрени, те се пријатељством римских папа само користили, да своје цељи постигну; чим су то постигли, па нису требали папину домоћ, одмах су окренули леђа католичкој цркви.

Али у тој је мери велики жупан Михаило задобио наклоност Рима, да му је папа, у једној повељи, подарио и краљевску титулу.

По хроникама и белешкама из потоњих десетина ХI-ог из првих десетина ХII-ог века, ма да су ове веома, нејасне тамне, може се опет толико нагађати, да су Срби у то доба променљивом срећом војевали са византијским легијама, али да су умели мање више да сачувају своју самосталност.

Око 1120 год. истиче се рашки жупан Урош, или као што га називају Бели Урош, као најсилнији међу осталим жупанима. Тако се чини, да је Зета била дедовина и његовој породици. Овај Урош је од великога значаја у српској повесници, јер се од њега доводи порекло владалачке породице Немаљића, што је од прилике 200 година без прекида владала Србијом, а која је из оне лабаве везе српских земаља створила уједињену и уређену државу српску и која је ову државу подигла до врхунца славе и благостања.

Ни за Урошева доба није престала борба између Срба и Грка. Место пропале бугарске државе полако заузима место нови такмац Византије, мађарска краљевина. И с тога је природно, што Срби, у првом периоду мађарско-грчке борбе, стоје на страни Мађара; јер је Србима све једнако била најопаснија сила Византија. У оном великом рату угарског краља Стевана II са Грцима, кад им је Стеван узео Београд и Браничево (т. ј. предео од Смедерева до Тимока), тад су и Срби продирали дуж Мораве до тврђаве Ражња.

Као што се чини, у то доба се мађарски и српски владаоци још и тешње сродише. Прича се, да је жена краља Беле II (слепог) била ћерка великог жупана Уроша. Тада је и Босна помоћу Срба мирним путем припала круни угарској.* У ово доба узеше мађарски владаоци назив краља Раме'.

Ова се област тако назвала од реке Раме, уточице реке Неретве, која лежи на јужној међи Босне.

* Види о томе примедбу архимандрита Руварца у Годишњици II на стр. 242. Пр.

После смрти Белог Уроша листови српске историје опет су испуњени описом раздора међу појединим српским кнезовима због унутрашњих задевица, отимања око престола, породичних распра, и описом ратова са Грцима. Међу тим су били Срби све једнако у пријатељству са Мађарима. Мађари и Срби сматраху Грке као своје заједничке непријатеље, противу којих су се често удруживали. Али су и византијски цареви мрко гледали на тај савез Мађара и Срба, као што су пре тога радили да осујете савез Срба и Бугара. А на име цар Манојло трудио се, да се тим поводом користи и у српске ствари умеша. Његовом потпором и стварном помоћу успео је Стеван Немања (унук, или, као што један новији српски историк мисли, син великога жупана Уроша), да 1165 године заузме жупанију Рашку, и као што ћемо позније видети, и велико жупанство над већином српских засебних провинција.

Посматрајући период од досељења Срба до Немање, опажамо и по оним по све непотпуним и мало вероватним историјским податцима, да за Србију још није дошло доба да створи потпуно организовану државу. Области, у којима живи један исти народ, стоје међу собом више у етнографској него у јасно обележеној и утврђеној политичкој свези. Врховна власт има до душе свога представника, али овај има само толико власти, у колико га остали жупани од своје воље слушају, или ако се ови не осећају тако јаки, да своју независност огласе. Тако се чини, да Срби у то доба нису осећали да им треба народна заједница и једноставна држава. У српској историји онога доба опажа се главна карактеристична црта у партикуларизму, што је поникао из породичне и племенске задруге, ове чисто словенске установе.

Видели смо, како су Неретљани за дуго остали удаљени и одвојени од оне и тако лабаве заједнице осталих српских жупанија. У почетку Х-ог века и њих је привукао велики жупан под своју власт; али већ после неколико година продужују они опет своје засебне војне походе. У половини IХ-ог века огласио је и травунски жупан своју самосталност. За ово одличје могао је захвалити своме блиском сродству са великим жупаном, али су и његови наследници уживали ову независност. Међу тим је овај одвојени положај Травуније, као што се чини, јамачно у Х-ом веку престао. Силније се развила самосталност Захумља; ову је основао Михаило Вишевић, који је владао по свој прилици у првим десетинама Х-ог века. И од тога је доба важност и моћ захумских жупана толико порасла, да је њихово име чувено било у Византији и у западној Европи. Ова њихова независност до душе није била стална, али су они још и у ХIII-ом веку, бар за кратко време, везивали самосталне уговоре са Дубровчанима и са Бугарима противу српских владалаца. Говорићемо доцније опширније о чудноватом положају и несталности Босне, о њеном колебању међу потпуном независношћу и међу васалством под врховном влашћу Мађарске или Србије.

Што је поред овога партикударизма постајала тежња за уједињенем, по све је природно. Што се српске земље нису прикупиле, и што се није остварило државно јединство, томе беху узроци поред унутрашњег растројства претерано мешање Византије, а поглавито оне последице, које су поникле прво из грчко-бугарског, а позније из грчко-мађарског такмачења, које су потресале стање српскога народа. Већ су од пет векова живели Срби у тако несталном и сумњивом стању, у непрекидној борби, од свију страна прећаше опасност њиховом бићу, а међу тим не могаху се опирати опасностима, које су са стране долазиле, те тако нису могли да створе државни организам, који би имао чврстог темеља.

Немања бејаше позван, да положи темељ сталној државној згради.








Politica de confidentialitate

DISTRIBUIE DOCUMENTUL

Comentarii


Vizualizari: 706
Importanta: rank

Comenteaza documentul:

Te rugam sa te autentifici sau sa iti faci cont pentru a putea comenta

Creaza cont nou

Termeni si conditii de utilizare | Contact
© SCRIGROUP 2019 . All rights reserved

Distribuie URL

Adauga cod HTML in site