Scrigroup - Documente si articole

Username / Parola inexistente      

Home Documente Upload Resurse Alte limbi doc  


BulgaraCeha slovacaCroataEnglezaEstonaFinlandezaFranceza
GermanaItalianaLetonaLituanianaMaghiaraOlandezaPoloneza
SarbaSlovenaSpaniolaSuedezaTurcaUcraineana

биологијаживотињазаконодавствоисторијакултуралитературамаркетингматематика
привредаразличитихрачунарарецептисоциологијатехника

Продирање Словена на Балкан

историја

+ Font mai mare | - Font mai mic



DOCUMENTE SIMILARE

Trimite pe Messenger


II




II III III

IV

IV

Његова моћ је толика да га цар Зенон 484. године именује конзулом, бојећи се да се од дотадашњег савезника не преметне у непријатеља. Када му је готски елеменат постао и сувише сумњив, цар упућује Теодориха, као свог мандатора, у Италију да тамо силом пр узме власт од моћног господара Одоакра, који беше 476. године срушио Западно Римско Царство. Одазивајући се царевом позиву, Теодорих је 488. године кренуо са највећим делом својих људи на Италију, оставивши панонско подручје и дунавску линију без правог господара.

На плодна подручја, која су напустили Готи, кренуло је више варварских племена. Северна граница Царевине имала је ту доста незаштићених прелаза, јер цар Зенон није могао да, уместо Гота, њихову одбрану повери својој војсци. Као врло активни јављају се на тој страни, одмах после одласка Гота, хунски Бугари. Бу ри су азијског порекла, хунско племе са доста мешавине, што им и име каже (у турско-монголском bulgha значи мешати'). Припадају јужнотатарској раси (чагатај), а по језику су најсроднији чувашкој групи, очуваној у источној Русији, у области Поволожја. Њих су повукли са собом Хуни; стара Бугарска', како се у VII веку назива њихова постојбина, налазила се претежно у кубанској области, на путу хунској бујици. Већ 482. године звао их је цар Зенон у помоћ против Гота. У борби са Готима Бугари нису имали среће; али су зато сад, после њиховог одласка, желели да се богато окористе.

Продирању варвара у то доба помагале су у Источном Царству и друге прилике. У Византији је иза смрти цара Зенона (491) дошло до грађанског рата. Царица његова, Аријадна, успела је да протури за цара једног од својих нижих дворских чиновника, силенцијара Анастасија, који се венчао са њом четрдесет дана после Зенонове смрти. Против њих се, с извесном сумњом у узрок цареве смрти и са много огорчења, диже Лонгин, брат Зенонов, са својим земљацима Изаурима. Лонгин убрзо би ухваћен у Цариграду, прогнан у Египат и тамо силом натеран у свештенички чин, али се устанак, који је он потакнуо, разбукта по Изаурији. Византијској војсци требало је три године да угуши покрет и да добије главе последњих и најопаснијих противника. Да би се унеколико обезбедио од евентуалних нових побуна, цар Анастасије нареди да се велик део Изаура расели са њихових огњишта и насели по Тракији. Поред политичких побуна било је и великих верских смутњи. Цариградска патријаршија, желећи да појача свој углед као Патријаршија престонице и да изведе црквено јединство на истоку, била је решила да се цариградском патријарху признају исте повластице какве је имао папа у Риму за запад и да цариградски патријарх постане положајем најстарији од свих источних. Услед тога, незадовољство је било почело да добија антигрчко обележје. Читаве покрајине Мале Азије и Африке устадоше против цариградских одлука и постојала је не мала опасност да покрет са верског пређе и на чисто политичко поље. Између Рима и Цариграда дo е, услед тога, чак до стварног раскида. Најзад, 502. године, Византија се, без потребе, заплела у трогодишњи рат са персијским владаром Кабадом, не успевши да оствари било какве стварне успехе.

Све те ствари су, без сумње, пратили и варварски народи око Дунава. Није случајно да оне исте године, 493, када у Цариграду бесни изауријска буна против цара и царице, варвари прелазе Дунав и упадају у Тракију, где с успехом војују. Анастасије, немоћан за борбу на више

страна, шаље Теодориху, победнику у Италији, владарске знакове последњег римског императора, да би био сигуран барем од њега; а на дунавске варваре, међу којима су главни Бугари, шаље јаку војску. Године 499. код реке Цурте, та војска која је имала 15 000 војника и 520 ратних кола, била је страховито потучена, изгубила је четворицу вођа и више од 4 000 ратника. Охрабрени тим успехом, Бугари наставише борбу, и, 502. године не наишавши ни на какав отпор византијске војске, опленише немилице Тракију. Није немогуће да су Изаури, које је Анастасије силом колонизовао у тим крајевима, можда и намерно, да му се освете, суделовали са Бугарима или им помагали разним обавештењима. За то време Готи су из Италије проширили свој посед и на источну обалу Јадранског мора, заузевши сву Далмацију у римским границама, све до Колубаре, и читав Срем са Сингидунумом (данашњим Београдом). Чак и подручје Моравске долине постаде несигурно. Године 505. ту је изведен један тако силан напад Бугара и њихових помагача на Византинце код реке Мораве (Марга), изгледа негде око Параћина, да је, према речима савременика, код поражен византијске војске сасвим скрхан војнички дух отпора. А. Васиљев мисли да је у овим нападима могло бити и Словена. Али, у савременим изворима о томе нема апсолутно никаквих поузданих вести.

Те борбе и стални унутрашњи немири нарочито у Цариграду где су странке у популарном Циркусу стварале честе нереде, исцрпише у великој мери војне снаге у држави. Ј. Кулаковски, у својој опсежној Ис орији Визан ије , узима са пуно разлога да су, услед свих тих метежа и напада, прибалканске области биле опустеле у знатној мери и да је централна власт била прилично немоћна. Цар се озбиљно забрину за судбину неких својих области, па чак и самог Цариграда. И стога се, из страха од продирања варвара и њихових ненаданих препада, одлучи да престоницу опаше јаким заштитним зидом, како би је обезбедио од изненађења и да би је у случају потребе могао лакше да брани. На ту мисао, чини се, да је био дошао и његов претходник цар Зенон. Дуги зид' Анастасијев (τό ), који је хватао од Црног до Егејског мора, у линији од Селимврије до Хераклеје, био је дугачак неких 40 римских миља, висок и дебео по 20 стопа и допуњен кулама за војнике. Имао је 600 000 кубних метара камена. Осим тога, да би мало више био сигуран од напада варвара, цар помаже, по завршетку дугог зида (512), и насељавање, у доњим крајевима око Дунава, германског племена Херула, које се потуцало по свим крајевима Европе и једним делом, у V веку, сачињавало пратњу и помагаче Атилиних Хуна у тим пределима, а у ово доба било је савезник Источних Гота. Колонизација туђинаца за заштиту државних граница била је мера којом се Византија није послужила само једном и на једној својој граници. А колико је та мера стварно била подесна да заштити државу и колико је откривала њену слабост показују, најбоље, догађаји који су дошли после тога.



Крај Анастасијеве владавине био је врло буран. Ушавши у страсне верске борбе као еутихијанац, он је изазвао против себе скоро сву хијерархију и велик део народа. То нерасположење повећали су још и нови финансијски намети. После једне буне цар позатвара и поубија многе угледне бунтовнике; свргнуо је тројицу патријарха: цариградског, антиохијског и јерусалимског; растерао је многе епископе и свештенике и изазвао пометеност у црквеним редовима. Тај метеж у држави искористио је војвода Витилијан из Залдапе са Дунава, латинског порекла, и диже 514. устанак у Тракији. Да би скупио што више војске, он је позвао у помоћ и варваре. Међу њима је било много Хуна и Бугара. Са великом масом он је разбио неколике цареве војске и, пљачкајући, продро до самог Цариграда. Одбачен одатле, после једне неуспеле поморске битке, он се повукао у унутрашњост као стварни господар Тракиjе, проширујући своју активност и на суседне области. Његов успех долазио је знатним делом од тога, што се он није истакао као прост бунтовник, него и као верски противник царев. Против цара и еутихијанаца изјаснили су се на својим састанцима епископи Илирика и Грчке, и после епископи Епира, помагани и од трупа тога краја. Под тешким утисцима разних борби и завера, дочекавши 517. један тежак упад варвара све до Термопила, стално у трзавицама, упоран и већ стар Анастасије је пресвиснуо једне олујне ноћи 518. године.

Мада му је влада била тако пуна потреса, Анастасије је, ипак, успео да спроведе доста реформи и нарочито да среди државне финансије. Када је склопио очи, државна благајна је имала огромне суме уштеђеног новца, са којим су његови наследници могли да дају маха свом стваралачком полету. Имају, нема сумње, право они који тврде да је Анастасије тиме створио основе за Јустинијанова дела и да, такав какав је био, и са позитивним и са негативним резултатима, представља увод у његову епоху.

После Анастасијеве смрти прогласио се за цара неочекивано поглавар његове телесне гарде Јустин. Неписмен и прилично прост, али одлучан и предузетан, тај човек је оставио своје родно село и кренуо у свет за бољом срећом, па је, захваљујући својој упорној енергији, храбрости (у изауриском рату стекао је царево поверење) и сељачкој лукавости, дошао до највећег места у држави. Као исправан православац он је био од еутихијанских противника и противника ранијег цара поздрављен као избавилац и био је помаган свим ауторитетом цркве. Он се био помирио и са Витилијаном, домамио га је у двор и именовао за магистрата војника и за конзула, да би га мало после смакнуо, и тако, као јединог опасног такмаца, заувек склонио са пута.

Пред крај живота остарели цар се све више ослањао на свог сестрића Јустинијана и учинио га је, најзад, у априлу 527. својим савладаром, како би му иза цареве смрти, у августу те године, био предат обезбеђен и непрепоран престо. Нови цар, једна од најкрупнијих личности византијске историје, беше занимљива комбинација несумљиве бистрине и ширег духа са упорношћу тврде памети и неодмереношћу сурових инстиката. Образован пажљиво, он је имао енциклопедијско знање старих филозофа и жив интерес за многа питања савременог живота. Бавио се песништвом и богословијом (њему се приписује позната црквена песма Јединородни сине'); био је врло упућен правник и његова иницијатива за кодификацију римског права и данас је на високоj цени (Corpus iuris civilis), а као сјајан споменик његових високих уметничких тежља стоји славна Аја Софија, највеличанственија грађевина императорског Цариграда. Као владар, он је, међутим, држави донео само релативне користи. Прецењујући и своје снаге и средства, он је предузимао послове који су се изводили са много напора и жртава, а завршавали често са врло проблематичним вредностима. Увукавши Византију сукобе готово са свим светом, да би обновио стари сјај и значај Царства, он је исцрпео све њене изворе и сокове и довео је до потпуне изнурености и финансијске немоћи, што је постало готово кобно не само за његове наследнике него и за крај саме његове владавине.

Од писаца VI века знамо да је већ делимично током Јустинове, а у пуној мери с почетка Јустинијанове владавине настало опет живо кретање варварских племена у пределима око Дунава. Сваке године, казује један савремен грчки извор, проваљују Хуни, Анти и Словени Σκλαβηνοι, у византијске покрајине, и то кроз Илирик и читаву Тракију, све до Јонског мора и предграђа самог Цариграда. Прв прелазе покушали су словенски Анти, и нису добро прошли; али њихов први неуспех није обесхрабрио друге. Цар је, због тих упада, долазио понекад у велику неприлику. Ушавши у рат са Персијом, који је избио пред смрт Јустинову и узео крупне размере, Јустинијан није имао довољно војске да је супротстави нападачима са Дунава и да од почетка онемогући њихове намере.

Словени који су живели, иако многобројни и мало познати Европи и њеним писцима, на подручју које је хватало иза карпатских гора и од Висле све до Азовског мора, а делимично и преко њега, јављају се у историји својим именом тек у ово доба када су дошли, у свом изнуђеном померању према западу, надомак грчких граница, потиснути из своје првобитне још неутврђене постојбине у оном општем померању тих времена. Име Слов нинъ долази од корена kleu κλυςω cluere, и означава људе који живе око река; мноштво назива извора и потока очуван је све досад са тим именом, као: Словац, Словиње, Словин, Славница и др. Први пут се спомиње то име у теолошким питањима и одговорима Псеудо-Цезара Назијанског, οί Σκλαβηνοι καί Φυδωνίτοι οί καί Δανοΰβιοι πςοδαιοςευνοι. Са горње стране Дунава спомиње их, у првој половини VI века, и савремени византијски писац Прокопије, који наводи да Словени, заједно са једнокрвним Антима, заузимају највећи део простора на другој обали реке. И сви други писци VI века познају Словене у тим крајевима. У Седмоградској они су оставили много топономастичког трага, а данашња Влашка се једно време тада звала по њима словенском земљом .

Значи, дакле, да су ту они стигли у већим масама током друге половине V и на почетку VI столећа, заједно са хунским и бугарским четама које су надирале из источнијих крајева Европе и потискивале Словене, имајући их више као подложнике него као савезнике. Нарочито беху на удару словенска племена иза карпатских кланаца, од Дњестра до мора, она која спомиње савремени Јoрданес (Sclaveni, Sclavani) куда су највише и најлакше пролазили надирачи да би се спустили у обе дунавске котлине, панонску и дачку. Због зависности од тих завојевачких народа словенско народно име је код многих западних писаца и племена доведено у етимолошку везу са латинским називом робова; Слов нинъ Sclavanus Sclavus. Подручје данашње Румуније држали су у то време германски Гепиди, који су 536. године преотели Срем од Гота. Они су у извесној мери спречавали надирање Словена, али нису могли да га омету свуда и у свакој прилици, као што то нису могли ни осталим варварима. Када су се они у трећој десетини VI века стали померати према западу, вероватно под притиском словенских маса, Дакија је све више постајала нека врста отворене капије. Цар Јустинијан, немајући на располагању довољно војске, почео је и овде, као и на другим границама Царства, да подиже куле и утврђења и обнавља старе градове, како би спречио продирање непријатеља. На дунавској линији подигло се 80 утврђења, а после се тај систем одбране пренео и на унутрашњост. На граници цар је са планом подјаривао суревњивост варварских племена награђујући једне, заваравајући друге а гонећи треће.

Против тих нових дунавских непријатеља Јустинијан је, у оскудици довољне војске, постављао добре заповеднике; најпре, свог синовца Германа, вештог и срећног у борбама, па после Хилвуда (531. године), пореклом Анта. Овај се храбро борио против својих саплеменика, али је после три године и настрадао од њих. Иза те двојице не дође нико да их достојно замени и притисак нападача поче да бива све тежи. У то време изби у Цариграду и једна опасна буна против цара, потекла од монофизита и присталица Анастасијевих потомака, и то још више омете организацију отпора на северној страни. После, тек што је славни царев војвода Велизар крваво угушио буну, поче нови рат са Вандалима у Африци, а три године доцније, 535, и опасно и дуготрајно војевање у Италији против Источних Гота. Заузет на толико страна, цар не доспева да обрати пуну пажњу догађајима око Дунава, нити у почетку томе непријатељу придаје ону важност коју придаје осталима. Због тога Словени, Анти и Бугари постају све слободнији и све насртљивији и све се више учвршћују на плодном земљишту, на коме су се нашли. Једна борба између Анта и Словена 533. године омела је за неко време њихове акције против Царства, али су зато Бугари искористили италијански рат, провалили су дубоко на Балкан и имали су веома љуте борбе са византијским проређеним посадама. Чак је поглавар Илирика, Хун Аскум, био заробљен од Бугара и одведен у њихову земљу.

У оскудици своје војске, заузете ратом у Италији, Византинци су тражили помоћи и од племена која су делимично прелазила Дунав и постајала њихови поданици. Када је Гепид Мундо, поглавар Сирмиума, приставши уз Византинце, постао заповедник Илирика, он је ту нашао мноштво Бугара', који сигурно нису били само четници. У борбама против Гота царевом вођи Велизару, после заузећа Понтуса, долази помоћ од 1 600 коњаника са византијским заповедницима, али са војницима састављеним највише' од Хуна, Словена и Анта, и то од оних што станују са горње стране Дунава. Њихов византијски вођа зна чак и неке карактеристике ратовања Словена. Они су вешти, саопштава он, да се сакрију за грм или за камен и да, искочивши изненада, заробе жива непријатеља. Око Дунава, где станују, тако су увек нападали Грке и остале варваре.' У византијској војсци против Персије било је не само словенских и антских војника него и заповедника. То заједничко војевање знатно је допринело да Словени упознају изблиза грчке војне обичаје и тактику и да се њима после и сами послуже; а слабост ромејска, која је требала и тражила њихову помоћ, давала им је уверење да немају одвише опасна противника.

То сазнање могло је да се појачава сваки дан. Дуготрајан рат у Италији против Гота са сваковрсним обртима очевидно је црпео снаге Царства и изазивао својим економским последицама не само незадовољство него и нове непријатеље. У скоро покореној Африци избијали су немири и завере, због којих се морала тамо држати и стално занав ати јача посада. Око 540. године поче и персијски владар Хозроје нове нападе на византијске области у Малој Азији, на економски најразвијеније и за Царство најважније.



Искоришћавајући ту запосленост Византије на другим странама, и Словени су, као и други народи њиховог суседства и по њиховом трагу, прелазили Дунав и ишли у пљачку. Хроничари бележе један страшан упад Бугара-Хуна у то време. У Илирику су била узета 32 града, а 120 000 заробљеника одведено је преко Дунава. Јустинијан је, да умири барем неке, нудио Словенима погодбу. Под условом да бране слична упадања Хунима-Бугарима, он је уступао словенском племену Анта стари град Турис, подигнут од цара Трајана, и земљу око њега, обећавајући им уз то сваку потпору и доста новаца. За Словене је то био доказ више о ослабелој снази Царевине. Најзад, 542. године, пошто се и пре јављала, страховита куга је захватила европски свет косећи људске животе. Нарочито је пострадао од ње у улице збијен, много насељен и никад много хигијенски Цариград сам Јустинијан је једва преболео али нису била поштеђена ни провинцијска места, заједно са њиховим и иначе проређеним војничким посадама.

Када се решавао да почне акцију против Гота у Италији, цар Јустинијан је пожурио да им што пре одузме Далмацију, како би му послужила за једну од веома погодних операционих база. Његова војска груписала се доиста, углавном, на обалама Далмације, сузбијајући готске покушаје да се искрцају и поврате изгубљено. Али у самој унутрашњости западног Балкана није се обраћала довољна пажња; тамо су биле огромне планине, тешко проходне, са великим шумама и са путевима недовољно погодним за веће експедиције, и византијска војска се туда ретко појављивала. То су добро пратила племена са дунавске линије и према томе су удешавала своје упаде. Било је готово као правило да, кад се византијска војска пребаци у Италију, онда нагрну Словени преко граница у већим гомилама, мамљени погодним приликама и изгледима за лак плен.

За време тог дугог готског рата, кажу грчки извори, Словени упадају готово сваке године у суседне области Византије. Почеше се већ помало и привикавати да на десној обали Дунава, често дубоко у унутрашњости Царства, и презимљују и да се понеки ту и задржавају и настањују. Управо у време када је војвода Велизар успео да преотме од Гота Рим, словенске чете опленише сав Илирик све до Епидамна (Драча), убијајући и робећи кога стигну и отимајући чак и саме градове, јер није било никог да их брани', бележи један савременик. Византијска балканска војска, од око 15 000 људи, није смела да се упусти у борбу са њима, што значи да су Словени бројем били знатно јачи и опаснији. Ромејске ствари уопште не иду добро. Рат у Италији не може да се води без довољних средстава и војске, и Велизар, немајући тога, моли да буде опозван. Гепиди, један готски огранак, заузели су град Сирмиј 536. и готово сву Дакију, а Лангобардима је цар уступио Норикум и панонске тврђаве, да би их добио као савезнике против Гота. Али то њима није сметало да, спустивши се до Саве и Дунава, до близу Гепида, проваљују у Далмацију и Илирик и да тамо, иако цареви савезници, плене и робе. Убрзо су варварска племена на северној граници почела дугу и немилосрдну међусобну борбу, а посебно Гепиди и Лангобарди. Цариград је то и желео, хотећи да их види крвно завађене и упућене за помоћ и зависност од њега и онеспособљене за ма какву заједничку акцију већег стила. Те борбе сла иле су, нарочито према Словенима, отпорну снагу Гепида. И стога видимо да словенско надирање и ширење узима све више маха, уколико су Гепиди више заузети у борбама на западној страни.

Те борбе између Гота и Византије, изме у варвара са Дунава и царских чета, између Гепида, Херула, Лангобарда, то гушање са пуно крви, створили су у тим областима око Дунава једно стање у коме се многима чинило да је све могуће. Ауторитет власти није се осећао много даље од зидина појединих тврђава. Када се Царевина кретала да покаже своју снагу, то је било само на махове и увек у локалним акцијама на самом Балкану. У паузама, после напора, куљале би кроз многе пролазе свеже чете варвара, увек спремне за харање, често са новим придошлицама, а власти су биле немоћне да их свуда спрече. Царска војска односила је понекад победе, где се за њих дала прилика; али, против ненаданих упада и препада и против сталног плављења северних граница туђим елементима није могло бити другог лека него да се тамо образује јака и непробојна одбрана.

Један страховит упад Словена у унутрашњост Царства забележен је 548. године. Једна њихова чета, не већа од 3 000 људи, прешла је без запреке Дунав, па без икакве муке и Марицу, и ту се поделила у две групе. Пролазећи у пустошењу Илирик и Тракију, те групе су тукле византијска одељења, са којима би се сукобиле, иако су понекад биле слабије бројем. Једно јако одељење коњице, које се налазило у трачкој тврђави Цурулу под заповедништвом царског дворјанина Азбада, покуша напад, али би разбијено без икакве муке' и поубијано у најсрамнијем бегу', а сам Азбад заробљен. Њему су нападачи најпре с нули ремење од коже а леђима, па га онда бацили у ватру. Словени су потом, несметано, ударали и на тврђаве, стекавши искуства и у опседању; а пре, говори Прокопије, нити се усуђиваху сићи у равницу нити борити се око градова'. Тако заузеше и приморски трачки град Топер, дванаест дана хода од самог Цариграда. Мушко становништво у њему, око 15 000, поубијаше, а жене и децу са свим благом поведоше у робље. Овај словенски поход описан је као језовито дело клања и мрцварења, равно хунским крволоштвима и потире потпуно ону стару романтичарску слику о питомости и мирољубивости старих Словена. Иза их су као свиреп траг остајале лешине поубијаних без обзира на године, и то посмицаних не мачем или стрелом, него набијених на коље или премлаћених по глави, пошто би несрећницима руке и ноге биле спутане ме у четири даске у процеп. Друге су, не могавши их са собом уз многу стоку повести кућама, угонили у њихове стаје и тамо их све заједно спаљивали. У своју земљу повели су робља на десетине хиљада.

После Велизаревог повлачења ствари у Италији п оше сасвим рђаво за Византинце, и готски владар Тотила имао је да савлада још само извесне слабе ромејске посаде које су се храбро опирале, али без помоћи из отаџбине биле су осуђене да пропадну. Када је била непосредно угрожена чак и Сицилија и Месина, одлучи се Јустинијан да још једном скупи снагу и покуша срећу. За врховног вођу постави свог синовца Германа и даде му довољно средстава да прикупи и организује војску. Герман је био човек јаче вредности и уживао је добар глас; нарочито су га се прибојавали Анти и Словени, против којих је раније с успехом ратовао на Дунаву. Док је он у Илирику, у Сардици, опремао војску, пређоше Словени, у броју као никад дотад, у Византију и утаборише се пред Ниш м. Неке од њих, који су се расули по земљи да би пљачкали, ухвате Византинци и испитају, па чувши да намеравају напасти чак Солун и околне градове обавесте одмах о томе цара. Овај се забрину и нареди Герману да одустане од похода на Италију, него да свакако гледа сузбити Словене. Ови, дознавши за то и рачунајући са Германовом војском, не усудише се да приме борбу, него, прешавши илирске горе, спустише се у Далмацију. Када је минула та опасност, Герман нареди да се војска спрема за Италију, али му, услед нагле смрти, не би суђено да наум изведе. Његови заменици д оше у Салону и одлучише да ту презиме, налазећи да би, због одмакла времена, било тешко предузети сувим пут за Италију (550. године).

У то време пређе преко Дунава нова група Словена и споји се с онима који су се већ налазили на другој страни. Већ је онда било упадљиво то прелажење и наваљивање Словена на Византију, кад год ова предузима јаче акције против Тотиле и Гота. Зато није чудо што се у Грка јављало подозрење да то не бива случајно и да између Тотиле и Словена постоје неке везе. Они су их тумачили подмићивањем Словена од Тотила, углавном оним средством којим су се сами Византинци служили изигравајући суседне народе у своје сврхе. Карактеристично је, доиста, да је Тотилино име остало дуго и добро запамћено код Јужних Словена и да најстарија наша хроника, Дукљанска, ставља Тотилу на чело словенских владалаца. Што су Словени упадали у византијске покрајине обично онда када је ромејска војска прелазила у Италију није тешко разумети. Они су имали прилике да се обавештавају о тим кретањима од својих људи, и, знајући да због мало војске неће наићи на озбиљан отпор, ишли су преко Саве и Дунава више у пљачку него у борбу.

Прот в тих нових словенских чета цар ј овог пута опремио приличну али изгледа недовољно извежбану војску. Сукобила се са Словенима чак код Адријанопоља. Претоварени пленом, када су угледали Грке, Словени су се повукли на једно узвишење, чекајући напад; док је царева војска у почетку оклевала, касније је, натерана нерасположењем војника због оскудице у храни, почела борбу помешаним осећањима. Византијски пораз био је, услед тога незадовољства у војсци, потпун; Словени су први пут том приликом отели и њихову заставу. Несметани, они су иза тог наставили плењење и опустошили су област Астику, за коју се дотад није памтило да је била харана и која је, пр ма томе, дала ретко богат плен. Овако пљачкајући, словенске чете су стигле до самог великог зида, мало више него дан хода од самог Цариграда. Нова ромејска војска, у потери, стигла је једну словенску чету тих пљачкаша и повратила један део плена и заробљеника, али су други успели да се још увек са богатом пљачком врате кућама.



Престале су, можда, у исто време и све везе које су имали са Готима и Тотилом. По свој прилици, после пада Италије Јустинијан је могао да у први мах одвоји и мало више војске за посаде у градовима унутрашњости и да појача страже око Дунава, ако никим другим, а оно Трачанима и Илирима, које је у великом броју био покупио за последњи напор против Тотиле.

Крај Јустинијанове владавине био је, иначе, врло суморан. Он је остао победник на неколико страна, скрхао је опасне државе и Вандала и Гота, успео чак да закорачи и у Шпанију, мучену унутрашњим борбама, али је све то донело врло мале или готово никакве користи снажењу матице Царства. Непрестано ратовање тражило је силне људске жртве, варварисало нарави и рушило општа добра и материјалне и духовне културе. Цветна Италија постала је гомила згаришта и поприште подивљалих људских чопора. Северна Африка је од рата и куге опустела готово сасвим и све више је пропадала. Државне финансије биле су све мање, и као последица дошао је, с једне стране, тежак притисак на народ да се створе нови извори прихода, и, с друге, опште падање вредности и поскупљивање живота. Злоупотребе од недовољно плаћене војске и чиновника постају јавна саблазан. Прве цареве уредбе да се дође до финансијске равнотеже тицале су се смањивања војске. Уместо 645 000 људи, колико је требало бити у логорима, остаје једва 150 000, и то расутих по свим покрајинама пространог Царства, од Мале Азије до Шпаније. Па, и та тако сведена војска била је бедно издржавана, неуредно плаћана и слабо храњена; долазило је чак до тога да су војници морали понекад и да просе или да беже из легија. Око 558. године напуштају се многа утврђења у Мезији и око Дунава; код Лаза у Азији византијски заповедници рушили су својим рукама зидове утврђених места која су напуштали, да не би послужила после непријатељу. Заморен и остарео, цар се бавио више црквеним него војничким пословима и његова клонулост осећала се и одражавала и у свим другим Државним органима.

Пред крај његове владе опасност од варвара' запретила је непосредно самом Цариграду и очевидно показивала једно зло, које, поред свих далеких успеха на западу, није могло да се спречи на кућном прагу. Година 558. била је врло тешка. Силан земљотрес у Цариграду оштетио је многе зграде, а Анастасијев зид, занемарен иначе, развалио се на неколико места. Услед оштре зиме Дунав се био толико следио да су преко њега могли прелазити не само људи него и тешка кола. Ту прилику искористио је вођа кутригурских Бугара, Заверган (Заверхан), да провали у Византију. На пут му није стао нико. Чак се изричито наводи да је нашао пусте пограничне крајеве и да је без муке допро до Тракије. Са једном четом он је, кроз проваљени Анастасијев зид, дошао готово до пред саму престоницу чинећи насиља сваке врсте. У Цариграду је настао велик метеж добеглица и неописан страх. Јустинијан је дао неке драгоцености пренети у Малу Азију, што још више појача опште запрепашћење. Што је најгоре, у самој престоници не беше довољно праве војске за борбу. Царска гарда, схоларији беше више за параду и нимало свикла боју, а и бројно је једна достизала да запоседне најважније тачке на самим градским зидинама. У невољи је био позван стари Велизар да спасава град. Са мало ветерана и слободних трупа, са много сељака, који су имали у згодан час да захалачу са свих страна, искусни Велизар је успео да одбије непријатеља, искористивши грабљивост Бугара, који, раштркани ради пљачке, нису били способни за концентрисане акције. Клонулост царева испољила се, међутим, и том приликом. Заверган, који се после узмака испод Цариграда доста брзо прибрао, јер није било никог да га гони. тражио је од Јустинијана новчане накнаде и добио их је, пошто цар није хтео да отеже преговоре.

У то време долази на византијске границе још једно ново азијско племе, које ће неколико векова бити једно од најважнијих у историји средње Европе. То су Авари или Обри. Под овим другим именом били су нарочито познати међу Словенима. Турско-татарског порекла они су раније становали негде иза Каспијског мора. Обликом, бојом лица и обичајима они су толико блиски Хунима да их многи од старијих писаца или потпуно мешају или свесно идентификују са њима. Један византијски писац, Теофилакт Симоката, који има најбоља обавештења о њима, тврди да они и јесу у ствари Хуни, а да су аварско име узели од славног племена Авара, да би тим именом створили себи већи углед. Номадско племе, они су мењали своја седишта, често вољно, а често и присиљени. У турском авар означава уопште бегунца и скитача. Овог пута (552. године) њих су били потисли Турци и у бегу пред њима Обри-Авари су, иначе као и сви Хуни добри коњаници, допрли на западне обале Црног мора. Отуда, њих око 20 000, бежећи и даље, оставише и Црноморско приморје и допреше до Дунава, потискујући при том пред собом народе који су живели онуда. То њихово бекство запамћено је добро и Византинци су им га доцније чешће пребацивали, док су Турци сваком приликом наглашавали да су Обри још њихови поданици и да, ма где били, не могу избећи мачу њиховог султана.

То бежање Обра и борбе које су настале услед њиховог надирања према западу, као и ме усобна клања хунских племена изнад Дунава, изазваше општу пометеност. Заплашена племена тих подручја нису знала шта све може изићи из тог општег непријатељства, и стога се, у невољи, обраћају Цариграду нудећи тамо своје услуге; у ствари, траже да она сама буду отуд подржана. Цар их све прима, усвојивши једном тактику мићења и узајамног изигравања варвара. Као остали, поступају и Обри. Године 558. они преко Алана успостављају везе са Грцима, и то на овај начин. У земљи Лаза бавио се тада Јустин, син Германов, кога Алани обавестише о жељама обријским, а тај то саопшти даље цару. На Јустинијанов захтев дође у престоницу посебно обријско посланство. Оно се ту разметало снагом свога племена и његовом непобедивошћу и излагало је користи које би могло имати Царство од њиховог савезништва, а тражило је као цену за своје услуге достојне дарове, сталну плату и плодну земљу за становање. Доследан својој политици Јустинијан је пристао на то. Савез је био склопљен и наилазио је на извесно одобравање у престоници, јер се Византинцима чинило да је главно да други за њих свршавају послове, па свеједно да ли ће Обри победити или бити побеђени. И одиста, они ускоро почињу нападе за рачун Византије на много страна, и боре се са Утигурима, Залима и Сабирима и љуто нагрђују Анте. Веома лукави и вешти, они се убрзо сналазе на новом подручју, разабиру односе у суседству и ускоро шире своје подручје. Око 562. године шаљу посланике у Цариград и траже да им се одреди земља за насеља. Према предлогу стратига Јустина, цар им понуди бившу постојбину Херула, такозвану другу Панонију, али Обри не примише те понуде. Јустин беше, међутим, поверљиво сазнао да је жеља Обра, у ствари, била сасвим друга: они нису тражили земљу за стална насеља, него као погодан терен за пљачку и стога су хтели да пређу на десну обалу Дунава, и то, ради лакшег успеха, дозволом Царевине. Сазнавши за то, Византија подозриво прати понашање Обра, одузима им оружје, које су куповали на њеном подручју спрема одбрану граничне реке и одбија да испуни постављене захтеве. То је изазвало протесте Обра, а онда убрзо почињу и припремања за отворена непријатељства. Што се није могло добити лукавством, требало је освојити силом.

Сукоб се заоштрио још и тиме што је после Јустинијанове смрти (565. године) његов наследник Јустин II променио из основа ујакову политику према варварима. Поремећене државне финансије и сувишна попустљивост довеле су владу у врло тежак положај, и у земљи се јавила јака струја против Јустинијанове широке руке. Јустин је сматрао да је мићење варвара било лоше средство за њихово смиривање; они су то схватили више знаком слабости него неком државном мудрошћу и услед тога је осетно страдао сам углед Царевине. Када су Обри упутили своје посланство новом цару, тражећи не само дотадашње дарове него и њихово повећавање, указујући, осим на своју велику снагу, и на заслуге које су учинили Царевини прекративши дотад уобичајена варварска пљачкања по Тракији, Јустин им даде одговор који је био пун императорске самосвести и нимало склон за пазар. Они нису ни потреба ни страх Империје и то све што се чини за њих јесте више милост него обавеза. Одбивши да им да оно што су тражили, он им је у једној реченици изнео програм своје политике: уместо новаца и дарова, варваре ће одбијати од Византије страх пред њеном снагом.

Обри, који су, међутим, окупили око себе остатке сродних хунских племена и у источној Европи и на десној обали Дунава, неке милом а неке силом (као у међусобним борбама искрвављена бугарска племена), били су почели да се шире и према западу. Коњаници, на широким пољанама ових предела, као и Хуни Атилина времена, имају пространо поприште за своје испаде. Ратници су по занату и од потребе. Доста брзо су упознали Панонију. прелазе у њу и у залетима искрсавају чак ка франачким границама. Уплашени донекле одлучношћу новог цара.

они остављају на миру византијске границе, барем за једно извесно време, и све се више обрћу према западу. Прва њихова надирања су у северозападном правцу, према Тирингији, где присиљавају франачке владаре да одустану од ратовања против њих. Обријско продирање према југозападу дошло је мало касније и било је изазвано борбама између Гепида и Лангобарда. Одавно помућени између себе и крвно завађени, и једно и друго племе тражило је савезнике за страшан коначан обрачун. Лангобарди се обраћају Обрима, налазећи да су им Византинци, савезници Гепида, заједнички непријатељи. Бајан, обријски поглавица, пристаде на савез, али уз цену да њему, уз друге неке уступке, припадне освојена гепидска земља. Гепиди су били потучени у борби и у њихову земљу, у долину ушћа Драве све до Срема, продреше Обри. Византинци су једва успели да за себе спасу тврди град Сирмиј, као крајњу тачку и кулу на савској граници.

Ушавши у гепидско подручје, Обри се још више померају према југу а нарочито према западу, а када Лангобарди, непосредно осетише незгоде обријског суседства, искористише промену управе у Италији и кренуше тамо 568. са женама и децом и свим покућством', како каже један стари извор, а Обри заузеше и њихове земље. Западни извор и казују да су их Лангобарди сами уступили Обрима, са погодбом да их опет узму ако им буде нужде да се враћају. Занимљиво је, доиста, да везе између та два племена и иза тога остају доста срдачне, иако је овде тако лако претпоставити да су Лангобарди на свом терену више узмицали, него што су га даривали. Тако су се крајем шездесетих година VI века Обри раширили по свој Панонији и постали на том подручју главни чинилац. Долазећи као победници, они су ту загосподарили и свим расутим словенским насељима, која су се овде затекла од ранијих похода, или су Словене доводили и са собом, кад су, пролазећи њиховим земљама, померали им станишта све од долине Дњестра и Дњепра па до средњег Дунава.






Politica de confidentialitate



DISTRIBUIE DOCUMENTUL

Comentarii


Vizualizari: 608
Importanta: rank

Comenteaza documentul:

Te rugam sa te autentifici sau sa iti faci cont pentru a putea comenta

Creaza cont nou

Termeni si conditii de utilizare | Contact
© SCRIGROUP 2022 . All rights reserved

Distribuie URL

Adauga cod HTML in site