VII

VII VII

VII IX

IX

Тако је, у ствари, и било. Хришћански споменици босанског подручја од IX до XI века потпуно су повезани са далматинским и имају апсолутно исте типове и аналогије. Чак је и језик латински. У два фрагмента, један из Брезе близу Сарајева, а други из Дренова код Пријепоља, обадва са латинским натписима хриш анског порекла, очувани су непосредни документи тог утицаја, а локалитети налаза показују не само место датирања него и правац пута.

На југу, у Зетском и Хумском приморју, романски утицај је још виднији. Али је остало све до данас врло много трагова и византијских веза и утицаја, и то не само у локалним ознакама (нпр., у Дубровнику Пиле обележавање, а parte pelagi', игало αίγλός, базилика, стареа σσερέα и сл.) него и у религиозној култури. Великомученик Стефан, који је због сличности свога имена са грчком речи круна (στέφανος), важио као заштитник Цариградског Царства, јавља се и у Далмацији међу црквеним именима; њему беше посвећена саборна црква у Скадру и најстарија столна црква у Дубровнику. Култ мученика Сергија и Вакха, који је особито цветао у Јустинијаново доба, заступљен је био једном опатијом код Скадра на Бојани, црквама у Бару, Котору и на брду изнад Дубровника (сада Срђ) и у неким другим местима дубровачке околине (Колочепу, Корчули и др.). Осим њих, поштују се и још неки свеци с источних страна, као Кузман и Дамјан, солунски св. Димитрије, св. Атанасије, св. Теодор. Сам заштитник Дубровника, св. Влахо, био је мученик с источне стране, исто као и заштитник Котора св. Трифун. Отуд, као видна карактеристика тог двоструког утицаја, појаве да Дубровчани поставише на своје зидине парца св. Влаха сад у источном, сад у западном орнату; имамо успомена у Дубровнику и Котору, како бискупи, и ако употребљаваху латински језик при служби божјој, обављајући је по римскоме обреду, за читав један век облаче при олтару византијске црквене хаљине' или како се под истим сводом диже римо-латински олтар уз византијски иконостазиј'.

Словенске колоније у близини већих грчких места, као, на пример, Солуна или у областима даљим од густих саплеменичких насеља, где су биле више изложене утицају своје несловенске околине, примале су хришћанство природним процесом асимилације. Упозорено је на извесне нове грчке епископије, које су биле основане очевидно са намером да делују међу Словенима; то су Великаја и Смоленска епископија под Филиписком митрополијом; Србија и Друговићка под Солунском, и Јез рска и Радовишка под Лариском. Да је хришћанска мисија међу тим Словенима имала успеха види се, најбоље, по томе што је из словенских р дова изашао цариградски патријарх Никита (766780). Међу тим Словенима створени су први основи за христијанизацију осталих саплеменика; ту се израдила, полагано, словенска црквена терминологија, и словенски језик се почео употребљавати за превођење грчких црквених текстова. Словенски апостоли из Солуна, Ћирило и Методије, ту су нашли ослонца за своје спремање словенске литургије и пропо-веди. Без тих претходних радова, њихово дело би било једва могуће. Ниједан језик се не оспособљава за само неколике године за књижевну употребу; таквог случаја није било нигде на свету, ни у коме веку.

Главна активност у покрштавању Јужних Словена почиње ипак од средине IX века, и то под притиском извесних политичких догађаја. Моравски кнез Растислав, у сукобу са Францима, морао је да тражи савезника на кога би се могао ослонити. Нашао га је у Византији. Христијанизација његових поданика од византијских повереника била је само једно средство за чвршће везе и једна гарантија Византији за продужење њеног утицаја. Растислав је сам могао желети да се колико може ослободи не само од политичке него и од духовне власти франачке. Стога је његова понуда у Цариграду примљена радо и остварена брзо. Као цареви повереници и хришћански проповедници упућени су у Моравску, 863. године, два брата Солуњанина, Ћирил и Методије. Избор је пао на њих из два разлога. Први је тај што је Константин (Ћирил у калуђерству) био друг царев, њему лично одан, а осим тога врло учен и угледан. Он је био библиотекар у цариградској Св. Софији и учитељ филозофије на тамошњој високој школи. Константин се већ до тада истакао својим залагањем за култ икона и својим мисијама међу Сараценима и Хазарима. Методије, његов брат, био је раније управник једне солунске области, па се после одрекао световног живота и повукао се у манастир, одакле је пошао са Константином на Крим, међу Хазаре. Својим ранијим искуством са Словенима он је, поред брата, добро дошао за нову акцију. Други разлог је био тај што су обојица познавала добро словенски језик, и што су, као Солуњани, долазили са њима у ближи додир, и као такви најбоље су могли знати шта се, понајпре, има предузети за нову мисију и колико се могу користити претходним радом. Патријарх Фотије, који је био учитељ и пријатељ Константинов, желео је, свакако, да ту мисију води не само способно него и њему одано лице, како би утицај Цариградске цркве постао дубљи и поузданији.

Са њиховим радом повезани су и почеци словенске писмености. Легенде о Ћирилу и Методију казују да су њих двојица, схвативши свој позив врло савесно, прегли да за Словене преведу потребне богослужбене књиге и да за изражавање словенске речи удесе погодна слова. Дотад код Словена или уопште није било писмености (него се помагаху рабошима, помоћу црта и резова), или су се, према подручју, употребљавала латинска и грчка писмена, подједнако непогодна да изразе многе особености словенске фонетике. Константин подешава стога за Словене нову азбуку. Углавном узима грчко курзивно писмо са неколико знакова из њему добро познатих источњачких алфабета, и тако ствара ново словенско писмо звано глаголица. Језик у Константиновим преводима је словенски јужномакедонски дијалект, који је и у доцнијим преписима из Х и XI века задржао своје главне црте. Његов главни лексички фонд био је у то време добро познат и осталим словенским племенима као прасловенски општи елеменат.

У Моравској је царево изасланство, са Ћирилом и Методијем, било врло лепо примљено и почело је одмах с успехом да делује, али не задуго. Франци нису могли дозволити да се један словенски кнез на њиховој граници тако лако одметне од њих и веже са Византијом, и стога су против Растислава употребили силу и нагнали га већ у лето 864. године на покорност. Исто тако су заузели енергичан став против нових проповедника и немачки свештеници, који су Моравску сматрали својим верским подручјем. Због употребе словенског језика у цркви били су чак оптужени и као византијски емисари. Ћирил и Методије морали су и и у Рим да објасне тамо своје деловање. Путујући за Италију, они су прошли кроз панонску област кнеза Коцеља, где су провели извесно време радећи исти посао. Ћирил (који се тек у Риму, пред саму смрт, закалуђерио и добио то име) је направио тако леп утисак као и у Панонији и добио је одобрење свог рада, али га лично није могао искористити. Умро је 869. године и сахрањен је са много почасти у цркви Св. Климента, чије је мошти нашао на Херзону и пренео у Рим. Када је дошао у Рим, сукоби између римског папе и патријарха Фотија довели су до првог раскида између цркава, али док се бавио у старој светској престоници папа Никола I је умро, а у Цариграду је дошао на престо цар Василије I и био је збачен патријарх Фотиј . Тајни састанак обојице љутих противника омогућио је помирљивију политику између Римске и Цариградске цркве и олакшао је положај солунске браће, мада је њих лично цариградска промена осетно погодила. Методије, који је у Риму примио свештенички чин и домало епископски, вратио се натраг, али не више у Моравску, која је била у рату са Немцима, него, према папином упутству, у Панонију, кн зу Коцељу. Папа је дозволио словенску службу, тражио је само да се на литургији Апостол и Еванђеље читају најпре латински, па онда словенски.

У Панонији је Методије развио велику активност; због ње је, да би привукао што више верника у крило цркве', и постављен за врховног верског поглавара обновљене Панонске цркве. Али, због ње је имао и неприлика. Нова епископија је обновљена без учешћа надлежног надбискупа из Салцбурга. Немачко свештенство е, и без тога, одраније нерадо гледало на његов рад у свом домену, а сада га је сматрало правим наметником. Није стога презало ни од врло оштрих мера да онемогући Методија. Он је био изведен пред црквени суд својих немачких противника, затворен, одведен негде у Свабенланд и физички мучен. Спасен папиним посредовањем, Методије је морао 873. године прећи поново у Моравску. Ширећи веру, преводе и цркви потребне књиге, Методије је, произведен за архиепископа, ипак издржао на овом опасном месту све до смрти 885. године, иако је имао нових незгода и са Немцима и са папском куријом, која је једно време дозвољавала само словенску проповед, а не и службу. Према њему су, у последње време можда због папиних заузимања, Немци имали барем неких обзира; али када је он умро, против његових ученика се дигла права хајка. Гоњени без икакве поштеде, чак продавани као робље, словенски пратиоци Методијеви, као и његови активнији ученици, морадоше за кратко време да напусте моравско подручје и да се спасавају како знају.

Као што су Моравци хтели да се помоћу византијских свештеника заштите од немачког утицаја у духовном животу, тако су исто хтели и Бугари да се помоћу германских свештеника заштите од сувише блиске Византије. У поступку једних и других као да има везе. Можда је Византија своју мисију у Моравску и упутила онако радо што је хтела да на тај начин одговори Францима за њихов в з са Бугарима. Саме Бугаре присилила је Византија у јесен 863. године, после једне војничке победе, да прекину почете везе. Сам бугарски владар, Борис. примио је хришћанство. Вероватно крајем 863. или почетком 864. године узе и име по куму цару Михаилу. Ширењем хришћанства Бугарска губи постепено свој азијатски карактер, а ширењем словенске писмености добија све више словенско обележје. Покушаји веза са западом, са Немцима и папом Николом I, настављани су у Бугарској и после покрштавања, али их је Византија увек знала пресећи на време.

I v беху ушла у везе са италским краљем Лудвиком I стога што нису пристали да се покрсте у оно време кад су се крстили сви Србљи'. Цар Василије је, најзад, савладао и њих. Притешњени, они су послали једно посланство цару и затражили крштење, а он им је послао свештенике и примио их под заштиту. Око 878. године готово сва Далмација враћа се поново под власт цариградског господара, а добрим делом и под власт Цариградске цркве. То, истина, не траје дуго. али је значајно за Василијев велик замах.

За владе цара Василија и кнеза Бориса-Михаила главна активност је у христијанизацији Јужних Словена. Највећи део ученика Ћирила и Методија склонио се на Балкан. Једне, који су били продати као робље, откупио је један византијски легат у Млецима и упутио у Цариград. Цар их је тамо лепо примио и једне задржао. а друге упутио у народ. Други су се непосредно спасавали преко Паноније у Бугарску, прошавши кроз Београд, који је тада био у Борисовој власти. Борис их је, као и Василије, примио лепо. Он је са њима добио читав кадар учених и искусних људи, погодних да наставе почето дело хришћанске мисије. Врло је карактеристично да их ј врло мали број задржао у самој Бугарској, него их већином шаље у најзападнији крај своје државе, тачно на пут према Драчу и Јадранском мору. Да ли је то било стога што им ипак није много веровао, па их је хтео имати даље од саме Бугарске? Или обратно, да их је слао тамо, на периферију, да делују међу Словенима и да их придобијају за његову државу?

Од ученика Методијевих неке знамо по имену и њиховој великој активности. Климент је делао у крају Кутмичевице, око Охрида, Девола, који после њега преузима Наум. Ови Методијеви ученици, нарочито Климент, који је имао седиште у Деволу, развише необичну делатност легенда говори о 3500 ђака! и не само што утврдише хришћанство него и створише основе књижевности Јужних Словена, а посебно Срба и Бугара. Климент је делао у том западном крају и од 893. године, када је постао епископ Кичевско беличке епархије. Његов наследник Наум, који је 900. године подигао свој манастир на Охридском језеру, истакао се, пре тога, својом књижевном иницијативом. Константин Презвитер сачувао нам је спомен да га је брат Наум' потакао да пише Учи ељно еванђеље . У Деволу, Климентовом и његовом заслугом, створила се права школа словенске писмености и хришћанског образовања. Климет (+ 916) је преживео Наума, који се пред крај живота повукао у свој манастир где је и умро, 910. године. И Климент је умро у Охриду и сахрањен је у цркви Св. Пантелејмона. Њихова два друга из Моравске, Горазд и Ангелар, сахрањени су у Берату, где су вероватно највише и деловали.

Има спомена да је Климент за словенски језик подесио нову, лакшу и погоднију азбуку, која се данас зове ћирилица. Први споменик писан тим писмом, који је, у ствари, мало прерађено грчко унцијално писмо, потиче доиста из његове области, са Преспанског језера, а датира с краја Х века. Ми држимо да је мало вероватно да је он изменио дело својих учитеља, него да се ћирилица развила на том терену од његових ученика под утицајем комбиноване грчке и словенске активности. Од свих ових словенских проповедника првог периода једино су до нас допрле и остале очуване проповеди Климентове, којих има преко двадесет. Али су из њихове школе изишли многи писци Симеонова времена, као Константин Презвитер, Јован Егзарх, епископ Марко, Глигорије Презвитер, борбени црноризац Храбар (по свој прилици псеудоним) и други.

Код Срба су за то време почеле међусобне борбе. Синови Властимирови не осташе у слози. Најстарији, Мутимир, хтео је као такав да има врховну власт, и како су се браћа његова, Стројимир и Гојник, томе опирали, он их обојицу ухвати и посла у Бугарску, налазећи у њеном владару помагача за своје циљеве. Биће свакако да је међу њима дошло и до политичких противности. Како Мутимир савладану браћу шаље у Бугарску биће, по свој прилици, да су се они држали са Византијом или се бар нису слагали са тим што се Мутимир сувише приближио Бугарима. Борис је прогнате српске кнезове примио љубазно, једно да би придобио и њих и њихове присталице, а друго што их је хтео имати као оруђе за своје потребе ако би Властимир променио своје држање. Стога је и Клонимира, Стројимировог сина, оженио са једном угледном Бугарком. Једног од сродника, свог синовца Петра Гојниковића, Мутимир је био ипак задржао код себе, али се тај, уплашен очевим удесом, склонио у Хрватску. У верском погледу Мутимир се држао Источне цркве, иако га је папа Иван VIII позвао да се, по традицији претходника, врати Панонској дијецези, нарочито с обзиром на то што је у Методију добила словенског епископа.

У Порфирогенита је саопштена и чињеница о односу далматинског романског градског и острвског становништва и Словена из њиховог залеђа. И Неретљани, и Хрвати, и остали Словени узнемиравали су то становништво, када је из својих зидина излазило да обрађује земљу. У невољи, Романи се обратише у Цариград са молбом за помоћ или за упутства шта да чине. Цар им препоручи, вели се, да се нагоде и да дају Словенима извесне новчане одштете, а Царевини да плаћају тек толико да се покаже покорност и подложност'. У ствари, биће да је цар само одобрио локалне споразуме. Дубровник, тесни град који морађаше да проширује своје поседе и да за насаде и винограде захвата суседна требињска и хумска земљишта, плаћао је по 36 златица закупнине зване туђим називом могориш' дотичним владарима.

Узајамни, сређенији однос између тих градова и њихових словенских суседа допринео је знатно да се и са те стране постепено шири хришћанска култура међу њих. Западни утицај, нарочито у Зети, где је било много романског елемента по градовима, и уз Неретву, и по целом Приморју, ширио се од раног средњег века све до ових дана. Дубоко у Босни постојала је у Брези једна стара базилика са једним натписом /irgini /genetrici, а у Дренову код Пријепоља друга, с натписом из VIIIIX века: Те Christe auctore pontifex. У Будимљу имамо до данас очувана имена брда Миса и Калудра; а у Колашину и Пештеру чују се и данас западни облици за манастир мојстир' и молстир'. На најстаријим нашим црквама јасни су трагови утицаја западне архитектуре. И брег Срђ код Брезе добио је име, као и дубровачки, по некој цркви Св. Срђа, као и брдо Иван по св. Ивану, или Цибријан код Требиња по св. Кипријану. У српским земљама, као што се види, укрштао се источни и западни утицај. У Зети и Приморју западни је био веома јак и због утицаја романског становништва и због непосредних веза с Италијом. У Рашкој двор се држао Византије и Бугарске, а народ се колебао. Словенски црквени утицај из Македоније тешко да је допирао у већој мери у Рашку пре почетка Х века, а када је допро, нема сумње, да је имао знатне привлачне снаге због народног језика у богослужењу. Македонски словенски елеменат деловао је толико на Рашане да је, средином XII века, према претежно католичкој Зети, Рашка постала углавном чисто православна.

Од краја IX века настаје нова епоха у историји Јужних Словена. Од тада, примивши хришћанство, они постепено улазе у хришћанску културу и добијају нове елементе за изграђивање своје цивилизације. Са хришћанством су повезани: и стварање словенске писмености и зачеци словенске књижевности. Осим тога, од Х века је видна и промена дотадашњег културног утицаја. До тада су, изузевши трачке и македонске Словене, сви други били у романској сфери културе, а одсад се, утицајем не само политичких него и религиозно-цивилизаторских чинилаца, постепено према Цариграду и Византији не само Срби него чак и један део панонских Словена и добар део Хрвата. Ово обртање фронта није се одржало за дуже време на периферијским деловима западног Балкана, али је његов најве и део, од Босне до Црног мора, остао и новој оријентацији за неколико векова. Срби су отад претежно, осим Зете и Приморја до XIII века, ушли у сферу источне византијске културе. Први и најбољи посредници били су њихови саплеменици из Македоније. Колико је македонски утицај допро далеко најбољи је доказ тај што се чак у Врхбосни, у једном натпису бана Кулина, јавља македонски облик са употребом назала cui , иако је несумњиво да је процес замене у на том подручју био давно завршен.