IX

VII

oceћа IX

Земља је била дељена међу владареву y; најстарији, као владар, имао је извесну домаћинску власт у задрузи. Јаке личности успевале су своју власт да учине и стварном и од раздељених области, под разним условима, да стварају опет целине. Ипак, у суштини, систем монархије није био учвршћен потпуно све до краја Х века. Неки од тих владара забележени су код Порфирогенита, али само имена: Вишеслав, па његов син Радослав, па син овога Просигој. У Дукљанској хроници тих владарских имена и родова има много више, унесених по предању из доста велике старине, али са мало сигурности. Тек са Вишеславовим праунуком Властимиром долази више вести.

активност Срба као политичких чинилаца јавља се тек на почетку IX века. У биографији свог деде цара Василија I, прича цар писац, како су се Срби и Хрвати одметали од византијске власти, а највише за владе Михаила из Аморија', тј. у време 820829. године. Пита се, одмах, зашто се та активност јавила, тако повећана, тек тада. Одговор није тежак. На западу, код Хрвата, она је узрокована продирањем Франака, чији успех у Далмацији је крунисан Ахенским миром из 812. године. Код Срба ту активност изазвали су Бугари, који су под Крумом показали необичан залет и допрли 813. године чак до под зидине Цариграда. Срби би, готово сигурно, остали и даље према Византији у односима који су и дотад постојали да нису видели неку тадашњу немо и изазвани активношћу и сами добили прохтеве. Осетили су, свакако, и опасност за себе од агресивних Бугара. Није случајно да Тимочани и Браничевци већ 818. године траже заштиту од Франака и због тога иду чак у Херистал.

Односи између Срба и Бугара постају отада све гори. Срби зазиру више од њих неголи од Византије. До Властимировог времена, пише Константин Порфирогенит, живљаху Бугари са Србљима мирно као суседи и комшије, пазећи једни друге'. Бугарски владар Пресиам (836852) прекинуо је ту тобожњу идилу. Бугарским освајањима и на западу и на југозападу стајала су на путу српска племена, која су се почела, због опасности, чвршће збијати око Рашке. На Морави и на Косову Бугарима је била стављена брана. Пресиам стога одлучи да покори Србе. Напао их је, али није успео. Срби се храбро одупреше у својим тешко приступачним кланцима и шумама и после три године узалудног напрезања Бугари су морали да одустану од своје намере. Датум тих борби није сигуран, али је вероватно да пада негде изме у 840. и 850. године. Несумњиво је да је Властимиров углед услед тога знатно порастао, као што је јасно и то да његова снага није била мала када се усудио да прими борбу са тада знатно моћнијим Бугарима и да остане непобеђен. Очевидно је да је Властимир био повезао више српских племенских јединица у чврсту организацију. Да је био господар не само Рашке него и даљих области види се јасно из тога што удајући кћер за требињског жупана, а хотећи да га одликује, именова га владарем и учини самосталним', како вели Порфирогенит, а то сигурно не би могао чинити да на то није имао стварно право.

Овим Пресиамовим нападом настављају се дуге борбе изме у Срба и Бугара. Изазивали су их ови други у својој завојевачкој политици. У прво време Срби су се дефанзиви и у тешкој ситуацији једва успевали да одрже, али ускоро, кроз два-три века, они прелазе у напад и расно чистији, брђански срчанији, са јачим и боље одржаним етничким традицијама, остају победници и успевају да добију превласт над словенским елементом Балканског полуострва.

Пресиамов син Борис обновио је према Србима офанзивну политику свога оца. После Властимирове смрти владала су Србијом тројица његових синова Мутимир, Стројимир и Гојник разделивши међу собом очеву земљу. Борис, верујући да Бугари сада, можда, неће наићи на ранији отпор, крену на Србију своју војску. Срби и овог пута осташе победници. Они не само што потукоше Бугаре него и заробише Борисовог сина Владимира и дванаесторицу бугарских бољара. После склопљеног мира, бојећи се заседе, Борис је замолио сигурну пратњу до границе и добио је у двојици синова Мутимирових, Бране и Стевана. Они га, прича Порфирогенит, испратише здрава и читава до граница, све до Раса'. Ту, код Раса, тј. код данашњег Новог Пазара, налазила се, дакле, средином IX века, граница рашке државе. Ту су, на граници, измењена гостинска уздарја. Борис је дао Мутимировићима велике дарове', а они њему два роба, два сокола, два пса и 90 кожа. Бугари су тврдили да је то давање са српске стране било обавезно, дакле као нека врста данка. Поход Борисов, према томе, они нису сматрали да је завршен поразом, него неком врстом договора. Срби нису били много сигурни за даље борбе и стога су радо прихватили понуђену погодбу; тим пре, што им Бугари нису дирали поседе нити мењали њихово унутрашње уређење.