Scrigroup - Documente si articole

Username / Parola inexistente      

Home Documente Upload Resurse Alte limbi doc  


BulgaraCeha slovacaCroataEnglezaEstonaFinlandezaFranceza
GermanaItalianaLetonaLituanianaMaghiaraOlandezaPoloneza
SarbaSlovenaSpaniolaSuedezaTurcaUcraineana

биологијаживотињазаконодавствоисторијакултуралитературамаркетингматематика
привредаразличитихрачунарарецептисоциологијатехника

Србија за време борби Византије и Угарске

историја

+ Font mai mare | - Font mai mic



DOCUMENTE SIMILARE

Trimite pe Messenger


XI




ce

Једним препадом они заузеше Рас. Грчки представник, Критогл, побеже у Цариград, где га цар, за срамоту, даде обући у женско одело, посадити на магарца и тако водити по престоници. Цар сам крену на Србе, вероватно после похода на Дунав, и покори их. Извесне заробљенике преселио је чак у Никомидију. И Дукљанска хроника бележи за време владе краља Ђорђа Бодиновића борбе с Грцима. пораз и велико заробљавање. У самој Рашкој тад је био велики жупан Урош, синовац Вуканов. Име Урош, како је већ напоменуо Јиречек, није српско и долази од угарског облика Ur + osius. За време Урошеве везе између Срба и Мађара биле су доста срдачне. Угарски краљ Стеван II, хотећи да обиђе као наследника свог полубрата Бориса, беше наменио круну свом брату од стрица, слепом Бели. Он је Белу и оженио једном српском принцезом Јеленом, K Урошевом, мало пред своју смрт ( . марта 1131).

Ова српско-угарска дворска веза била је од знатног утицаја на развој даљих догађаја. Мађари су тежиште своје политике овог времена видно пренели на балканска питања. Њихова борбена линија прелази Саву и Дунав; они чак теже да се постепено учврсте и у Моравској долини. Ушавши у борбе раније с Млецима и сад са Византијом, Мађари су желели, природно, да са словенским елементом остану у добрим везама. Краљица Јелена и нарочито њен брат Белош, који је живео на угарском двору, вршили су јак утицај у Угарској. Њихова политика је чврста, и мирољубива. За владе Беле II и Јелене добили су Мађари Раму, а можда домало и осталу Босну. У оснивачкој повељи манастира Чатара у Угарској, на скупу у Острогону 1137. године, Бела II, по пристанку целе земље, даје босанско војводство свом сину Ладиславу. Нема никаква помена о том како је Босна дошла у угарски посед; али не изгледа немогуће да је долазак Мађара у Раму, свакако из Далмације. могао бити и без знатнијег отпора с босанске стране. После смрти краља Беле (1141. године), регентску власт за њихова малолетног наследника Гејзу I вршили су краљева удовица Јелена и брат јој палатин и бан Белош. С Белошем се још јаче наглашава словенофилска политика угарске државе. За младог краља Гејзу би испрошена кћи руског великог кнеза у Кијеву, а Белошева кћи је удата за брата нове краљице.



У ово време, некако, јавља се у Босни бан Борић. Он је пореклом из Грабарја, близу Брода, и имао је поседе на обе стране Саве. Како је и због којих заслуга дошао Борић до части босанског намесника, односно бана, није познато; зна се само да је припадао једном јаком братству. Не зна се ништа ни о том да ли је за бана дошао вољом народа, захваљујући својој личној вредности, или као угарски повереник. У овом последњем случају било би за угарску политику тог времена карактеристично да је на то место постављен он а не који од угарских великаша.

Године 1143. долази на византијски престо цар Манојло Комнин. То је последњи велики, прави цар Византије; леп, даровит, физички ванредно развијен, подузетан у великим плановима и смео у подвизима. Манојло је био идеал једног витеза по франачком схватању', каже лепо X. Гелцер. Његова је снага, истина, била више физичка него интелектуална, али је импоновала и дала Византији углед какав више никад није имала, наслањају се на тековине два његова велика комнинска претходника. За његова времена прошао је други крсташки поход преко византијског подручја у Европи, 1147. године, и то војске немачког краља Конрада III и француског краља Луја VII. Крсташи су пре пролаза дали обавезу да проћи мирно, а цар је потом наредио да им се на путу не праве неприлике, нарочито не у питању прехране. Кроз наше земље прошли су без тежих сукоба, иако је становништво било према има пуно неповерења и повлачило се у своје планине. Али је у Бугарској и Тракији дошло до праве борбе, у коју се умешала и грчка војска.

Како је у то време настала и зима, цар Манојло попали Урошев двор, оплени околину Paca и врати се у Цариград. Идуће године он више није хтео да креће на Србију, док је на гори било листа, него по старој тактици, препоручиваној још од Псеудо Маврикија, сачека да лист опадне, како би Срби имали мање склоништа, а њихова војска мање изненађења.

Срби су за то време ушли у савез с Мађарима и чекали помоћ од њих. Обавештен о том цар је пошао у Ниш, да одатле лакше спречи спајање српске и угарске војске, ако би ова пошла старим путем низ Моравску долину. Чувши, вероватно, за извесна кретања око Саве, он пожури из Ниша и преко Лугомира изби на Саву, а одатле на Дрину. Ова река је, каже Кинам, савремени грчки хроничар, раздвајала Босну од остале Србије'. Мађари су за то време већ били стигли у Србију, вероватно преко Босне. Њихове помоћне чете сачињаваху Печењези, муслиманско хазарско племе Калисија, које беше насељено око Сремске Митровице и које је, нема сумње, у вези и са месним називом Калесија код Зворника. Код Дрине дође до првих сукоба. Цар је за то време с већим делом војске ч као на сеченичком путу, да боље размотри општу ситуацију, па онда крену на Тару, где се беху здружиле српске и угарске чете. У борби, која се по свој прилици развијала на платоу око Мојковца, где је једино могуће место за развијање војске, обе стране су показал много јунаштва, али су Грци, боље вођени, однели победу. Нарочито се у тој борби лично истакао сам цар. Борио се као легендарни Роланд, спасавајући своје из најтежих ситуација. У двобоју са угарским в ом Бакхином, једном грдосијом ретке снаге, добио је чак један страховит ударац по глави, чију је смртоносност спречила само јака кацига, која му се ипак од ударца била засекла у месо. На крају тог страшног двобоја цар је ранио Мађара по руци и заробио га. Бакхиновим падом решена је и битка. Тад се покорио и Урош. У покајничком оделу дошао је он цару у табор и молио и добио опроштај. Уставши испред царевих ногу, он се заклео на верност и примио обавезу да помагати цара са 2000 људи при ратовању у Европи, на западу, а са 500 у Азији, на истоку, место са 300 људи колико се дотле давало.



Пошто је покорио Србе цар одлучи да казни и Мађаре. Године 1151. спремао је напад. планирајући да му овећа флота помогне искрцавање војске која се окупљала око Београда. Кад флота закасни он је не хтеде чекати, него се чамцима пребаци у Срем. Допро је, пленећи. до Фрушке горе, а онда се вратио да узме дуж опсађивани Земун. Број заробљеника био је овога пута већи од броја цареве војске. Угарска војска, коју је водио Белош, недовољно јака бројем, маневрисала је према Браничеву, хотећи можда да угрози Грцима везе са залеђем. Цар се упути одмах на тај крај. а угрози Мађаре и у тамишком подручју. Збуњени и уплашени Мађари затражише мир и цар им га даде, задовољан постигнутим успехом.

Мађари не могоше да прежале овај неуспех и стога се почеше спремати на освету. У везе с угарским двором уђе византијски намесник у Београду и Браничеву, царев рођак, Андроник Комнин леп храбар и ванредно духовит човек, али циник до крајње мере. Он је био вољан да изда Мађарима дунавске грчке тврђаве, под условом да му они помогну добити царску круну у Цариграду. Манојло је на време похватао преписку о тој ствари и спречио издају. Мађари домало пређоше у отворен напад, спремивши се добро и полако. С јесени 1154. кренуше они опет на Браничево, с помоћном војском босанског бана Борића, и с нешто туђих плаћеника. Цар Манојло. нимало изненађен, пође им у сусрет. На глас о његовом доласку у угарској војсци наста забуна и повлачење. Због надошле воде не могоше Мађари да пређу одмах Дунав, него се упутише према Београду, да ту преброде Саву. Приликом тога повлачења настрадао је од Мађара један грчки одред, који је био упућен да прогони Босанце с баном Борићем па набасао на њих. Цар је с муком успео да умири уплашене Београђане, који су хтели да се предају Мађарима. Идуће године, кад се цар спремао на нове акције, Мађари му понудише мир, побојавши се његових веза с Фридрихом Барбаросом. Цар је брзо пристао на мир, хотећи да добије слободне руке против Нормана у Италији.

За време ових угарско-грчких борби Рашани се не помињу као угарски савезници. Велики жупан Урош II, који је био угарски пријатељ, беше потиснут, а као његов такмац избио је Деса, његов брат. Деса је око 1150. године постао господар Дукље, Требиња и Захумља. вероватно после рата с Грцима. Из године 1151. постоји једна његова повеља бенедиктинском манастиру Св. Марије на Монте Гаргану, којом му је уступио острво Мљет. Ојачавши се на свом подручју, Деса је потиснуо брата, можда и као представник оне политике која није хтела да се наслања на Мађаре. Оба су се брата нашла пред царем Манојлом, кивни један на другог, с пуно узајамних оптужби. Чак су и сабље потезали један против другог. Манојло се определио овог пута за Уроша, немајући можда довољно доказа да је прекршио заклетву. Тражио је, наравно, од њега да се на примљену обавезу закуне још ј дном и узео му је за већу сигурност, још и таоце. Међутим, цар није одбио ни Десу. Он је њему, вероватно, као представнику антиугарске струје, дао као лично лено богати крај ,.Дендру', управо неку Шумадију', уз рашке земље. Он је тако од Десе направио свог- повереника и вечну опомену за Уроша.



Урош се није дуго одржао. Непосредан узрок његовом паду није познат; али је вероватно да су посреди били унутрашњи сукоби. Престо је добио други члан династиј , Првослав, али се тај није дуго одржао. Изгубио је поверење код цара и овај га је см нио. Као његов наследник јавља се Белуш, можда његов млађи брат, који се због династичких сукоба у Угарској склонио у Рашку. Али ни Белуш н остаје дуго на престолу, него се доскора. нечим разочаран или незадовољан, поново у Угарску. Иза њега долази на власт Деса, око 1161. године. Ово је био човек ширих веза и ве е енергије. Улазио је у преговоре с Немцима, а изгледа да се ородио и са Млетачким дуждом Виталом II Микијелијем, удавши своју кћер за његова сина Леонарда. Главну своју активност развио ј Деса у Зети, где је потиснуо тамошњег кнеза Радослава на приморје од Котора до Скадра. Према Византији остао је непоуздан. Повратио јој је, истина, по изричном царевом захтеву, ону област Шумадије', која му је била уступљена као лично лено. Али, године 1162, кад је у Угарској дигла главу антигрчка странка и протерала једног Манојловог кандидата за престо, и Деса је стао на страну царевих противника. Заузео ј поново уступљену област Шумадије' и устручавао се, све до доласка царева у Ниш. да се. према дужној обавези, придружи византијској војсци. Кад је дошао цару у Ниш и видео да цар против њега није предузео никакве теже м ре, осмелио се. Недовољно презан, дошао је чак у Нишу у додир с угарским посланицима, који ту беху дошли на преговоре. Према грчким доставама, чак је изјавио да угарског краља сматра као свог господара.

Манојло га стога стави под суд, на ком Деси би доказана кривица. Цар га потом посла у Цариград и даде затворити у двору.

Угарска је током 1162/63. године била поприште огорчених династичких криза, које су, због византијског посредовања, добиле чисто политички карактер. После дугих борби победник је остао Ст ван IV, син краља Гејзе. За време тих борби босански бан Борић држао је страну византијског противкандидата. исто као и стари Белуш, који ј у то време био бан Хрватске. После Стеванове победе Белушу нестаје трага; по свој прилици свргао га је млади краљ као свог противника, или је погинуо у време тих међусобица. Исто тако угарски краљ с осветио бану Борићу, пославши на њ с војском немачког витеза Готфрида, родоначелника породице Келад. Један мутни угарски извор помиње да је босански вођа био потучен и да је Готфрид ради свог успеха постао миљеник краља Стевана. Као краљев присталица вероватно е дошао с Готфридом у Босну и један кнез Котроман, који е с краљем Стеваном 1163 године, као сведок, потписао повељу с повластицама сплитској цркви. Можда је управо тај Котроман, Гот', како га зову дубро-вачки извори XV века, прави родоначелник босанске династи е Котроманића.






Politica de confidentialitate



DISTRIBUIE DOCUMENTUL

Comentarii


Vizualizari: 677
Importanta: rank

Comenteaza documentul:

Te rugam sa te autentifici sau sa iti faci cont pentru a putea comenta

Creaza cont nou

Termeni si conditii de utilizare | Contact
© SCRIGROUP 2022 . All rights reserved

Distribuie URL

Adauga cod HTML in site