Scrigroup - Documente si articole

Username / Parola inexistente      

Home Documente Upload Resurse Alte limbi doc  


BulgaraCeha slovacaCroataEnglezaEstonaFinlandezaFranceza
GermanaItalianaLetonaLituanianaMaghiaraOlandezaPoloneza
SarbaSlovenaSpaniolaSuedezaTurcaUcraineana

биологијаживотињазаконодавствоисторијакултуралитературамаркетингматематика
привредаразличитихрачунарарецептисоциологијатехника

Потискивање Бугара као српских такмаца

историја

+ Font mai mare | - Font mai mic



DOCUMENTE SIMILARE

Trimite pe Messenger





III II

Сем тога, имао је посредне помоћи и од Бугара. Хумски епископ Данило, познати стари писац, слат је тим поводом у Трново и у Цариград, да посредује за мир. С Владиславом Стеван није стога могао свршити тако брзо као с Константином, иако му, у Рашкој, од Владислава није претила већа опасност, нити је овај тамо могао да створи неко моћније упориште. Ратовање се између њих отегло све до пролећа 1324. године, углавном на северним границама, око Рудника. На крају је Владислав, ипак, подлегао и савладан није хтео да се склања у североисточну Босну, у тај крај његова оца, него је отишао негде у Угарску, где је и умро. Његово подручје у Босни посео је тад дефинитивно босански бан.

Овим метежима у Србији највише се користио Стеван II Котроманић, мудри босански бан, који се ванредно вешто држао и у свима другим кризама свога времена и који је од дотле мале босанске државе створио политичког чиниоца од значаја. Он је, за време тих престоних борби, освојио од Србије готово цело захумско подручје и дао Босни доста широк излаз на море. То освајање употпунио је после и у Неретљанској крајини, искористивши катастрофу Младена Шубића. После неуспеха Младенова у рату с краљем Милутином, беше ојачао против њега покрет далматинских градова и непријатељске властеле. Осион, Младен није имао много пријатеља; чак ни рођена браћа нису хтела да иду докраја с њим. Већ 1319. године одметну се од њега Шибеник, а наскоро и Трогир, нашавши заштите код Млечана. Сабор хрватских великаша, који је Младен сазвао да би на њему створио расположење против Млетака, обрну се против њега сама. Брзо би чак створен савез између побуњених градова и великаша да се скрши Младенова моћ. Том савезу придружио се, међу другима, и бан Стеван. Кад је краљ Карло добио вести о том покрету, он је, незадовољан Младеном и његовом невештом политиком, која је довела до млетачког јачања у Приморју, послао славонског бана Ивана Бабонића да докрајчи побуну, а и сам се с војском упути у Далмацију. Младен је био поражен од својих противника и на мору и на копну, код Блиске. Кад је краљ Карло стигао у Книн, скрушени Младен дошао је пред њега с даровима и као молилац. То му је спасло главу; иначе, краљ му је одузео банску власт и одвео га са собом као заробљеника из Далмације, негде крајем септембра 1322. Младеновим падом Стеван је остао једини господар и бан Босне. Он се, углавном, верно држао уз угарског краља, као његов вазал, и стога је без сметње могао добити област Драгутинова сина Владислава. Због постигнутих успеха и мудрим уступцима он је придо-био за себе и кључког кнеза Вукослава Хрватинића, коме даје жупе Бањицу и Врбању и градове Кључ и Котор.

За времена бана Стевана Босна се почела дизати и економски. Трговачки промет с Дубровником и Приморјем постао је живљи. Као и у Србији, и овде експлоатација рудника доноси држави богате приходе. С баном Стеваном почиње и ковање босанског новца. Док је бан Младен ковао свој новац опонашајући млетачке сребрне гроше, као и Срби, дотле је бан Стеван приближио свој тип новца дубровачком. Има чак његовог новца који с једне стране носи босански, а с друге дубровачки натпис. Њих је бан Стеван ковао по дубровачким калупима, можда с намером да уједначи одомаћену врсту новца. Уочава се да у Босни нема онако монументалних црквених грађевина, какве се у исто време подижу у Србији или у Далмацији. Разлог би за то могли тражити једино у нејединствености вере у земљи и у честим верским сукобима, ко је тешко протумачити: зашто бар католичка црква није била предузетнија у том погледу, да лепотом и величином својих храмова прави утисак на богумиле и православне.

Српски господари из Хума прешли су делимично под власт босанског бана, а делимично су се повукли на суседно подручје требињских другова. Борбе на граници претворише се у четовање. Нарочито страдају стока и трговачки каравани. Дубровачка Република кривила је за то понајвише угледну властеоску кућу Бранивојевића из Стона, која је била у вези с породицом Војиновића, једном од првих кућа у српском краљевству. Кад је Дубровник сам дошао у опреку с краљем Стеваном, зло се само појачало. Дубровачки трговци беху се у Острвици, на Руднику, солидарисали с људима краља Владислава. Краљ Стеван сматрао је да су то они учинили у споразуму са својом владом и гледао је у том, природно, акт непријатељства. Стога је вероватно да су напади пограничних војвода Бранивојевића и гатачког Војина били његов одговор на тај поступак. Срби су с повећом војском напали дубровачку област и нанели јој грдне штете. Дубровчани, у невољи, послаше два грађанина да умире краља Стевана, а у исто време замолише и Млетачку Републику да се заузме за њих. Ова је то одмах и учинила, прекинувши све трговачке везе са Србијом. Дубровачке хронике спомињу да се том приликом заузео за њих и бан Стеван. До мира је најзад дошло 26. марта 1326. Дубровчани су се после тога свирепо осветили Бранивојевићима. Ови су и после мира настављали своја пљачкања. али су доскора пали у дубровачке руке. Иако су били озлоглашени и својевољни, за Бранивојеви е су се ипак, ради њихових породичних веза, заузимали и српски двор, и босански бан, и војвода Младен, родоначелник Бранковића, и војвода Војин, таст Брајка Бранивојевића, али сви узалуд. Дубровчани су баш овог Брајка уморили глађу, држећи га затвореног у једном кавезу, на јавну саблазан. Другог брата, Браноја, осудио је српски суд на смрт и казна је извршена у Котору, пошто су Дубровчани подмитили све утицајне личности и силом спречили његову мајку да оде код краља Стевана и измоли милост за сина.



После пропасти Младена Шубића, један део хрватске властеле пренео је своју мржњу на целу његову породицу. Било је стога за Шубиће доста тешких дана, иако се они, још за времена, беху изјаснили против поступака свог непромишљеног братственика и чак делимично ступили и у савез против њега. Бан Стеван је стајао на њиховој страни. У борби против кнеза Нелипића, под тврдим Книном, 1324. године, страдале су уз Ђуру Шубића и босанске помоћне чете. Две године доцније. кад је краљ Карло опремио војску да скрха ојачалог Нелипића. као недавно бана Младена, бан Стеван је ишао заједно с угарским краљем, али нису имали великог успеха. Боље среће беше Стеван у Приморју, где је без великог отпора заузео читав крај од Цетине до Неретве, изузимајући једини Омиш. То је, изгледа, била наплата за помагање Шубића у овим борбама.

Зачудо, у време од 1324. до 1328. године Србија није предузимала ништа да поврати изгубљено хумско подручје. Штавише, бан Стеван је, у то доба, одржавао везе са српским двором и пограничном српском властелом од утицаја. Вероватно је то дошло стога, што је краљу Стевану требало извесног времена да среди земљу после грађанског рата и што је ушао у извесне акције против Византије, па је избегавао нове сукобе с противником који је био од вредности и сам по себи. а и по везама с угарским краљем који је стајао иза њега.

Краљ Стеван је после смрти своје жене Теодоре намеравао да се ожени једном кћерком Филипа Тарентског (још 1323. године). Тај му је брак требао ради везе са анжујским двором, да преко њега ослаби политички значај и залеђину сукоба с краљем Владиславом, Драгутиновим сином. Стеван је чак, ради тог брака, обећавао у католичку веру и утицати на измену црквених односа у својој земљи. Али његова понуда за брак, коју су пр поручивали Дубровчани, није успела, можда из обзира према Владиславу, чије су везе с Анжујцима биле старије и дубље. Кад није успео на тој страни, Стеван се обратио Византији. Тамо је као супругу добио 1324. године дванаестогодишњу Марију Палеологову, братичину Симонидину, а унуку поменутог и навођеног Теодора Метохита. Отац невестин. синовац цара Андроника II, Јован Палеолог, био је дуже времена намесник у Солуну и добро обавештен о приликама у Србији. Овај брак Јовану је добро дошао да оствари своје давне жеље за једном посебном државом. која би имала Солун као главни град, а Македонију као своје подручје. Тај део Византије одредио је још раније цар Михаило Палеолог оцу Јованову Константину. У том правцу помагала су га два његова шурака, браћа Метохити. заповедници Струмице и Мелника. Уз помоћ српског краља тај би план могао лако да се претвори у дело. После Маријине удаје. Јован је са женом дошао зету у госте, на виђење', и ту је живо радио да га придобије за тај план. Стеван је доиста пристао и српски напад и пустошења у вези с Јовановим четама у серској и струмичкој области последица су тог договора. Цар Андроник, уплашен том акцијом, понуди Јовану измирење и даде му титулу ћесара. Овај се поколеба и пристаде да се врати, али се изненада разболи и умре у Скопљу, на зетову двору. Ње-гова жена, стидећи се Ромеја због мужевљ г понашања', не хтеде да се враћа, него оста у Србији. Стари Метохит беше узео на себе улогу да уреди целу ову ствар', можда је он утицао на цара да упути у Србију једно посебно посланство, уз једног свога сина. Царевом посланству придружио се и чувени писац Нићифор Григора, који нам је доста живо описао цео тај пут, а који је иначе о Метохиту имао изванредно високо мишљење.

На том путу, прешавши Струму, посланство се с муком пробијало кроз недавно опустошена места и густ шипраг. Њихови пратиоци п вали су покаткад на сав глас јуначке песм , које су се разлегале по брдима и стенама куд су пролазили. На путу су по ноћи, изненада, срели неке људе омалена раста, обучене у мрка одела, оружане копљима и секирама, а понеки и с тобоцем стрела, од којих су се Грци у први мах уплашили. а који су се, посл поздрава, показали ведри и пристојни. То су били погранични стражари, који су надзирали путеве и чували суседство од пљачкашких упада. У Струмици су, о Васкрсу, гл дали народна кола. у којима су играли и стари и млади. За три дана стигли су из Струмице у Скопље. Овај град Григори се учинио мали и он га зове Ћесарица, коју писац приказује као најумнију жену свог времена, пошто је пред Грцима болно оплакала свог мужа, пристала је, најзад, да с врати. Један члан посланства, Торникије, имао је с краљем посебне преговоре и одмах се, без осталог друштва, вратио цару. М. Ласкарис има право кад мисли. да је потреба повратка рице била само један изговор, који су саветници Андроника старијег употребили да пошаљу посланство у Србију. Јер се у то доба обе странке, т.ј. и странка деда и странка унука спремале за рат'. Резултат тих преговора беше савез изм ђу Андроника II и Стевана. који је према старом цару имао извесних обзира и ради његова благог поступка према њему за време изгнанства у Цариграду.

После једне подуже кризе, у Бугарској 1323. године би изабран за цара видински кнез Михаило Шишмановић, зет краља Милутина и краља Стевана (по сестри). Он је успео да у борби с Грцима и грчким штићеницима поврати Бугарској старе границе и да грађанским ратом ослабљену земљу дозове себи. Да би то постигао. добро су му биле дошле византијске борб између деде и унука, од којих је Византија патила неколико година. Андроник млађи, који је уживао симпатије цариградске публике, успео је 1. фебруара 1325. да га дед призна као свог сувладара. Иако је тим постигао свој циљ, он се ипак није задовољио. Није ни њему ни његовим присталицама била довољна опомена ово јачање Бугарске, или још опасније јачање Турака у Малој Азији, који 1326. године освојише Брусу и пренеше тамо своју престоницу. Штавише, оба цара потражише за своје обрачуне помоћ суседних држава: Андроник II уђе у везе са Србима, а његов унук с Бугарима. Српска војска, под војводом Хр љом, би упућена у Сер и Струму, али је остала неактивна, задовољивши се с нешто пљачке, по свој прилици стога што је добро обавештени Хреља, као први српски војвода на граници према Грцима, видео да је активни унук надмоћнији и боље спремљен. Током зиме и пролећа 1328. млади Андроник је заузео сву византијску Македонију и Албанију. Присталице дедове могле су се одржати само у градовима око српске границе, у Мелнику, Просеку и Струмици, где су им Срби указивали своју помоћ. Краљ Стеван, који беше изишао с нешто војске на границу, није се упуштао у борбе, иако су га завађени Грци позивали; он је, по Хрељиним обавештењима, знао да је војска младог цара боља и да нема смисла, без веће потребе, излагати се ударцима. Кад је млади Андроник освојио Прилеп, онда је грчки заповедник Просека Михаило Асен, пореклом Бугарин, сам предао свој град Србима, не хотећи да га преда, противнику свог старог цара. Толико је била велика мржња између једне и друге стране! Већина становништва и војске пристајала је уз младог цара победника, коме Цариграђани једне ноћи отворише врата престонице. Стари цар, у мају 1328. би ухваћен, натеран да се одрече престола и упућен у манастир.



Између Срба и новог цара Андроника III дошло је због свега овог, а нарочито због поседања Просека, до врло запетих односа. управо до рата, који је вођен, истина са српске стране, као неко погранично четовање. Срби су, по Андрониковом одласку из Македоније, покушали и да освоје Охрид. Цар је, једва опорављен од болести, лично дојурио под угрожени град и спасао га, а Србе је потиснуо и заузео и нека утврђења на граници. Овакво држање Срба изазвало је Андроника да се против њих реши на одлучније мере. Савезника за једну експедицију је нашао врло брзо у бугарском цару Михаилу.

Они су се, истина, често залетали према Тракији и сањали више пута о свом освајању Цариграда, али су њихове тежње још чешће имале као конкретнији предмет Македонију и придобијање њеног радног словенског елемента. Српско ширење у том правцу представљало је препреку коју је требало отклонити. Постојала је вероватно и тежња да се у друштву с Грцима сломи српска премоћ, која је постала очевидна. Цар Андроник и Михаило лично су се два пута састајали код Адријанопоља и Созопоља, и на тим састанцима утврдили су свој план за акцију против Срба. Цар Михаило је током 1329. и прве половине 1330. године чинио озбиљне припреме за обрачун са Србима. Купио је за своју војску татарске и осетске најамнике, а утврдио је и савез с влашким кнезом Јованом Басарабом. Ни Срби, наравно, нису остали скрштених руку. Обавештени о бугарским спремањима и савезу. и они су почели набављати најамнике; Грегора помиње 1000 Келта', а Кантакузин 300 Аламана', све коњаника. Изишла је 1. маја 1330. наредба краља Стевана, којом је забрањивао Млечанима увоз оружја и робе v Бугарску, а сам се спремао врло живо. Пре него би дошло до борбе, која је Србима задавала много бриге, Стеван је понудио Михаилу пријатељски споразум, али се његово посланство вратило без икаква успеха.

Бугари су кренули на Србију у јужном правцу, према Струми и Брегалници, свакако с намером да с те стране лакше дођу у везу с Грцима. Срби одлучише да предухитре савезнике пре него што им се сједине војске. Надајући се Бугарима са севера, Срби су се груписали на Добричком пољу, односно на ушћу Топлице у Мораву. хотећи да с њима сврше посао док су још сами. Цар Михаило. који је пре упада у Србију ишао с војском све до Видина, вероватно да ту прихвати татарске и влашке савезнике, па онда окренуо далеко према југу. прешао је српску границу код града Землена код Струме. Чувши за правац бугарског кретања Срби похиташе да их предусретну. На путу се краљ зау-ставио у цркви Св. Ђорђа у Нагоричину и у манастиру Сарандапор-ском. На реци Каменци сачекао је остатак своје војске и ступио поново у безуспешне преговоре с Бугарима. Ту су му свакако стигле и вести да дисциплина у шареној бугарској војсци није најбоља и да су се многи војници расули по околини тражећи хране. Кад су у зору 28. јула 1330. стигла и последња српска одељења. краљ им је дао мали одмор, а онда је пред подне код Велбужда напао Бугаре свом снагом. Број српске војске, а вероватно тако исто и бугарске, износио је око 15000 људи. Срби су се борили одлично. Нарочито су се истицали војници младог краља Душана, који су били вешти стрелци: они су стрељали са обе руке и никако нису грешили', казује савремени српски описивач борбе. Западни најамици, искусни у борби. јурнуше право тамо где се налазила бугарска царска застава и сам цар. Бугари су били изненађени српским нападом, брзо се сметоше и нагеше у бег. Сам цар Михаило, ко и је једно време покушавао да их среди, наже и сам да се бегом спасе. Његова несрећа беше потпуна. На том бегу он је пао с коња, а српска потера га стиже, уби и донесе краљу Стевану. Овај га је дао сахранити у Нагоричину, у цркви Св. Ђорђа. Разбијену бугарску војску Срби су далеко гонили и многе сасекли; нарочито се у борби истакао млади Душан. Остатке бугарске војске извео је брат Михаилов Белаур (румунски змај') у Мраку, у радомирски крај. Српска војска пошла је за Бугарима, у њихову земљу. Ту јој је стигла вест да се цар Андроник. који беше пошао на Србију с југа и прикупљао војску у Пелагонији оперишући на граници, повукао са српских међа, на глас о бугарској погибији. Срби су тад несметано могли да посвршавају послове у Бугарској. Уплашени бугарски бољари сретоше, међутим, краља у Извору код Радомира и замолише за мир, Било је Бугара који су том приликом нудили краљу да се уједине Србија и Бугарска. Стеван је пристао на мир, врло повољан по дојучерашњег противника. Он је повратио на престо своју сестру Ану и њеног малолетног сина Јована Стевана. За сваки случај, царицу је отпратио у Трново један одред српске војске.



Иначе, унутрашњу управу у Бугарској краљ није хтео да мења; све власти и лица остали су онакви какви су били и пре пораза. У тетиторијалном погледу Србија се, исто тако, није хтела много користити; у најбољем случају извршена је само понегде исправка границе.

Срби су овом победом постигли врло много. Бугарска је била ослабљена и коначно сведена у своје границе између Дунава и Марице, да се за читав средњи век никад више не усуди и не узмогне обрнути према Вардарској долини. Том победом Србија је себи потпуно обезбедила посед Македоније и несметан излаз на Егејско море. Са царицом Аном дошао је у Бугарску српски политички утицај; у Трнову се од Велбужда стално водило рачуна о држању Србије и о њеним интересима. Овом победом Србија је задуго разбила сваку нову могућност политичких савеза на Балкану против себе; њу в ше на Балканском полуострву не сме да изазива и напада ниједна друга држава. Свест о тој победи, тако давној али тако важној, одржала се у народној поезији све до XIX века. У песми из Вуковог зборника Бан Милутин и Дука Херцеговац' пева се о погибији бугарскога краља Михаила и о том како је цар Стеван сео у земљу бугарску' и умирио земљу Бугарију'. У Босни је, у зборнику Б. Петрановића (III), забележена и друга песма о Цару Душану и краљу Михаилу'. У историјском погледу. по свом значају и по својим последицама, победа на Велбужду представља један од најкрупнијих датума у нашој прошлости средњег века.

Грчка војска није сачекала повратак Срба из Бугарске, него се с југа пребацила у Тракију. да тамо искористи невољу и узгред опљачка дојучерашњег савезника. Срби су се. после малог одмора, упутили на југ, против њих, и повратили су без муке заузета места на граници. И у том походу истакао се млади краљ Душан.

Краљ Стеван (Урош III) славан је нарочито по својој задужбини, манастиру Дечанима, подигнутим недалеко од Пећи, по коме је добио и своје име Стеван Дечански. Народне песме с поносом помињу тај још потпуно очуван манастир, који је зидан од камена мерџаније', донешеног тобоже чак преко мора; манастир је леп ,,да га лепшег нема' и висок да га вишег нема'. Градио га је Которанин, фратар Вита, за пуних осам година, 13271335, и унео је у њ, сем полета и снаге, укусне комбинације романских западних традиција, с нешто источњачких елемената, и дао му је много орнаментике и скулптуре у белом мрамору. Техничка прецизност', казује Андра Стевановић, може се такмичити са данашњом техником'. Дечанска хрисовуља, којом је краљ дао богате приходе манастиру од села и људи, јесте највећа српска повеља, а ванредно је значајна за проучавање српског државног живота у средњем веку.

Али краљ Стеван није дочекао довршење те лепе грађевине. Као што је имао тешку младост, тако му беху тешки и последњи дани. Он је најтрагичнија личност династије Немањића, која је највећи део живота провела у жртви, болу и патњи. Још као дечко он је таоц код Татара; лишен је после мајке на начин пун понижења и за њу и за њега; гоњен је од оца и дат џелату на ослепљење: свргнут је с власти од сина: а можда је и уморен од свирепих противника. Против њега су устајали и отац, и брат, и син. Као да га нико није волео, или се бар нико није свесрдно залагао за њ. Тешко је рећи одакле све то долази и не може се избећи уверењу да је у свему том било и његове личне кривице, али он је доиста ипак био мученик. Кад би узели да је за сукобе с оцем више кривице до Милутина него до њега, то не би могли рећи са сигурношћу и за последњи сукоб са сином му Душаном. Настављач списа архиепископа Данила казује, без устручавања, да Стеван, отац, ненавист диже на свог сина'. Има мишљења да је ту мржњу изазвала друга жена краљева, Гркиња Марија, која је желела да обезбеди престо, или удео у власти, свом сину Симеону Синиши, кога је добила у браку са Стеваном. Друго тумачење спора између оца и сина своди се на политичка неслагања. Један од главних разлога што је у лето 1331. године изведена насилна промена на престолу', пише Станоје Станојевић, што је збачен краљ Урош и на престо подигнут млади престолонаследник Душан, ваља тражити у незадовољству, које се појавило због промене, изведене у Бугарској, којом је сузбијен српски утицај тамо, и што су тиме, како је српском јавном мнењу у тај мах могло изгледати, уништени сви резултати победе код Велбужда.'

Колико се данас зна, ствари су се развијале овако: већ у јесен 1330. знало се да су отац и син противници и да се спремају на борбу, тражећи обојица извесне помоћи од Дубровчана. У пролеће 1331. кренуо је краљ Стеван на Душана, који је живео у Зети, и продро је до Скадра рушећи синовљеве поседе. Том приликом потпуно је разорио Душанове палате многе дивне', које беху подигнуте на обали Дримца. Душан се пред оцем повукао на другу страну Бојане. На очеве позиве да му се покори и врати није хтео да се одазове, боје и се да отац не поступи према њему онако, као некад Милутин према Стевану. Ипак. после дужих преговора, они су се некако измирили везавши се узајамно страшним клетвама'. Душан је, иза тог, прешао у Требиње, месеца маја, а одатле је, по позиву, сишао у Дубровник и ту био врло срдачно дочекан. Али, започета борба тињала је и даље. Краљ Стеван, сумњајући а сина, тражио је од њега безуветно да му лично дође. Не верујући оцу, који је био упоран, Душан је намеравао да остави Србију и да тако избегне очеву гневу. Али његова зетска властела, незадовољна управом Стевановом, стаде отворено на Душанову страну и диже с њим заједно буну. Неочекивано, они стигоше пред Неродимље, где се налазио Стеванов двор, спремни за борбу. Краљ је једва успео да сам, на коњу, с мало људи, побегне у Петрич. Потера је одмах пошла за њим, ухватила га ту и предала Душану. Овај је, по савету властеле, читаву очеву породицу упутио у град Звечан, где је имала бити чувана. Одмах иза тога сазван је државни сабор у Сврчин, где Душан би признат и поново крунисан за краља, на Малу госпојину, 1331. године. Стари краљ Стеван није дуго преживео свој пад. Умро је 11. новембра исте године, и то, како се чини по наводима неких истина не беспрекорних писаца, насилном смрћу.

Немире у Србији искористили су Бугари, да отерају с власти непопуларну краљицу Ану. За новог цара би доведен син кнеза Срацимира и Михаилове сестре, Јован Александар. Не желећи тој акцији дати политички, односно антисрпски карактер, иако га је вероватно у дубини свакако било, Бугари су пожурили да ту промену прикажу, углавном, као више личну и унутрашњу ствар. Сам нови цар Александар живо је желео да у Србији не добије непријатеља, и ради тога је одмах почео преговоре о том да се ороди с Душаном. И доиста, већ о Ускрсу 1332. године, венчао се млади српски краљ са Александровом сестром Јеленом. Односи између зета и шурака постали су иза тога срдачни; Душан је, без икакве бојазни од Бугара, могао нашироко да развија своје акције и према Грцима и према Мађарима.






Politica de confidentialitate



DISTRIBUIE DOCUMENTUL

Comentarii


Vizualizari: 583
Importanta: rank

Comenteaza documentul:

Te rugam sa te autentifici sau sa iti faci cont pentru a putea comenta

Creaza cont nou

Termeni si conditii de utilizare | Contact
© SCRIGROUP 2022 . All rights reserved

Distribuie URL

Adauga cod HTML in site