Scrigroup - Documente si articole

Username / Parola inexistente      

Home Documente Upload Resurse Alte limbi doc  


BulgaraCeha slovacaCroataEnglezaEstonaFinlandezaFranceza
GermanaItalianaLetonaLituanianaMaghiaraOlandezaPoloneza
SarbaSlovenaSpaniolaSuedezaTurcaUcraineana

биологијаживотињазаконодавствоисторијакултуралитературамаркетингматематика
привредаразличитихрачунарарецептисоциологијатехника

Бој на Косову

историја

+ Font mai mare | - Font mai mic



DOCUMENTE SIMILARE

Trimite pe Messenger





XIV y a

Он се надао да e у савезу с Босном и Бугарском моћи обезбедити своје подручје од судбине јужне српске државе. Зато почиње повлачење српског државног средишта према северу, односно узмицање испред новог непријатеља. Кнез Лазар не наставља пуну традицију немањићке Србије. То показује, најпре, његова титула, која није ни царска ни краљевска; затим, ни покушаји, с његове стране, да почне јаче деловање према јужним границама, на рачун турских вазала Мрњавчевића и Дејановића; најпосле, његово невезање ни за један од старих било политичких било црквено-просветних центара. Свеједно је, да ли је он то чинио што је хтео или што стицајем прилика није ништа могао да постигне у тим правцима. Чињеница је да с њим долази до историјског израза северна изнадкопаоничка Србија, чије је учешће у нашој историји било дотада очевидно мање активно од учешћa рашко-косовског и метохијско-зетског. Лазарева владавина значи преокрет у нашој прошлости, ма колико се стари писци трудили да је представе као природни и унеколико чак и породични наставак немањићког доба. То ново обележено је и стварањем сасвим нове престонице, Крушевца, и читавог низа нових манастирско-просветних средишта, Раванице, Горњака, Љубостиње.



Пред опасношћу од Турака, која се јавила у свој озбиљности, кнез Лазар је потражио помоћ код својих савезника. Велику бригу задавало му је држање краља Жигмунда. Раније, Лазар је једно време, притешњен од Николе Алтоманов а, пристајао да буде угарски вазал. али се после Лајошеве смрти, с Твртком заједно, ставио на страну Жигмундових противника. Имао је стога разлога да се боји од његове освете. Да би га ублажио он је, посредством свог зета Николе Гаре, понудио поново да му постане вазал. Жигмунд је то примио, али до склапања уговора није дошло, јер је већ пре тога пала одлука на Косову.

Дуга припремања и на српској и на турској страни говорила су јасно да се ради о великој и одлучној борби. То се видело већ и по том, што су на бојно поље кренула и оба владара лично, кнез Лазар и емир Мурат са два сина, Бајазитом и Јакубом. У Лазаревој војсци једно крило водио је Вук Бранкови , а друго су сачињавали босански одреди под заповедништвом победника код Билеће, војводе Влатка Вуковића. Са Босанцима дошли су у помоћ Лазару, као старом савезнику, и хрватски крсташи', под вођством Ивана Палижне, који је као врански приор имао под собом крсташе витезове Ивановце. Српски династи с југа нису смели да се у овом одлучном часу определе за Лазара, нешто из страха од огромне турске снаге, нешто из оскудице свести о потреби националне солидарности, а нешто и из себичних интереса, не увиђајући да слом Лазарев само отежати и њихов положај. Константин Дејановић је и угостио турску војску која је преко његове области полазила на Косово и дао јој је и своје помоћне чете. Не знамо ништа поуздано о том како се у овој прилици држао краљ Марко.

Одлучна, легендарна борба на Косову била се на Видовдан, у уторак, 15. јуна 1389. Појединости о целом току битке нису нам, на жалост, познате. Не знамо чак сасвим поуздано ни то, кад је у ствари погинуо турски хан султан' Мурат, што би нам знатно помогло да правилније реконструишемо ток борбе. Ни сами српски извори не слажу се међусобно. Најважнији наш писац. Константин Филозоф, казује да су једног српског племића неки завидници облагали кнезу да e му учинити неверу. Да покаже ко је вера тај племић. коме је, по доцније уписаном тексту, било име Милош, у згодном часу потрчао је Турцима претварајући се да xo e да се преда. Ови му повероваше и пропустише га. Кад је дошао до султана, Милош је храбро кидисао и сјурио мач у Мурата. Турци су, га, разјарени, сасекли на месту. Други наш стари споменик, Похвала кнезу Лазару, писан на самом почетку XV века, саопштава да је Мурат погинуо после борбе. Народно предање, врло живо и разгранато, развило је верзију да је Милош извршио своје дело пре почетка борбе. Из других домаћих извора знамо да он свој подвиг није извршио сам, него да је имао и другова. Једно писмо босанског краља Твртка помиње дванаест племића завереника, а народна песма два Милошева побратима Милана Топлицу и Ивана Косанчића, два иначе историјски сасвим непозната лица. Ни о самом Милошу историја не зна никаквих појединости. Његово презиме Кобиловић и Кобилић, које се од XVIII века мења у Обилић, унели су, по народном предању, тек писци од друге половине XV века.

Турски извори говоре, међутим, о том друкчије. Да не би изгледали сувише лаковерни и да би свом великом владару приписали и ту победу, турски писци, сви изреда, приказују ствар тако, да је Мурат погинуо или после битке или мало пре њеног свршетка. Убијен је на превару од једног српског скривеног завереника или рањеног борца, док је посматрао исход борбе, која је већ била одлучена у турску корист.



Босански краљ чак је, и неколико недеља касније, јављао пријатељима о победи хришћана и примао честитке. Ни у добро обавештеним Млецима до краја јуна још се није знао прави исход борбе. Срби су га, међутим, осетили одмах. С Лазарем је изгинуо цвет моравских јунака; земља је остала обезглављена, с једном женском главом на престолу и још непунолетном Лазаревом мушком децом. Осећало се да за поновљени турски, или ма чији други, налет не би било довољно отпорне снаге. Удар је био и сувише тежак и чинило се да цела земља страховито крвари.

Ниједан догађај наше историје, ни пре н после тога, није оставио тако дубок и трајан утисак као ова косовска катастрофа. Народ је у свој дубини осетио његов судбоносни значај. Зграда старе царевине скрхала се непоправиво, и то не само што је противник био физички јачи, него што смо ми били морално слабији. У старој и позајмљеној фрази понављало се често и на више страна, да нас је зло снашло због наших грехова. Мало је примера у историји других народа ја, признајем, не знам ни за један други случај да је у широким, правим народним редовима један дога ај био саосећан и запамћен тако живо и непосредно* Народ је добро усекао у памет не само Косово него и сва друга места по њему која беху поселе војске, и сва главна лица из акције. И то је знао до појединости не на подручју старе Рашке, него по свима нашим областима. Унели смо та предања и међу Хрвате и међу Бугаре.

Лазарева погибија већ се онда, крајем XIV века, схватила као свесна жртва да се очува народна и државна слобода и да послужи као пример за доцнија поколења. Ниједан наш владар није добио толико похвалних слова, и тако топлих, као Лазар. Прва жена списатељ у нашој књижевности, монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше, извезла му је на свиленом покрову за његово тело дубоко проосећану молитву и признање за учињену жртву. У другој похвали, писаној крајем XIV или на самом почетку XV века, дошла су до изражаја таква осећања, каква би скоро потпуно одговарала идеологији XIX века или расположењима новоромантичарског националистичког почетка нашег века. Кнез је, вели се, говорио пред борбу: Боља нам је у подвигу смрт, него ли са стидом живот. Боље нам је у борби примити смрт од мача, него ли дати плећа непријатељима нашим. Много смо живели за свет, с тога се потрудимо за кратко да поднесемо подвиг страдалнички, да поживимо вечно на небесима.' А његови су му људи одговорили: За отачаство наше умрети не емо поштедети себе Умримо, да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу живу жртву Не поштедимо живот наш, да живописан образац после овог будемо другима.'

Таква схватања ушла су и у широке народне кругове. Наша народна епска песма нема ништа песнички лепше, свесрдније осећано, и етички више прочи ено него што је циклус о косовској погибији. Илијада је значајна по свом широком епском оквиру и са својим херојским личностима, које су сличне боговима и које често богови и воде, али је њен основни мотив отимачина, увређено самољубље и превара. У Нибелунзима , језиво мрачним, полазна тачка је освета. У нашем косовском циклусу основни мотив је свесна жртва и вршење дужности према отаџбини. Кад је царица' Милица, каже једна песма, уочи страховите борбе, молила Лазара да јој од деветоро браће остави бар једног, сестри од заклетве', он јој дозвољава да заустави кога xohe. Када сутрадан Милица на градским вратима зауставља браћу, најпре Бошка Југовића, па редом остале, све до најмлађега, који води цареве једеке, она чује увек један исти јуначки одговор:



Иди, сес ро, на бијелу кулу;

Не бих и се јунак овра ио

Ни цареве једеке ус ио

Да бих знао да бих о нуо.

Идем, сејо, у Косово равно

За крс часни крвцу прољева и

И за вјеру с 6pa o умрије !

Тако схватају своју дужност сви изреда. И Васојевић Стево, који жури да не одоцни на борбу; и Ваистина, слуга Мусића Стевана, који неће да на њему и његову господару остане кнежева клетва, да није дошао на Косово; и кнежев слуга Голубан, који добије господарев благослов да остане у Крушевцу, али који свом срцу одољет не може'. него иде тамо, у борбу, да се нађе међу свом браћом и јунацима, кад се решава судбина Србије. Моралом тих јунака васпитавали су се вековима наши нараштаји; њим је, у својим најцрњим данима, живео сав народ. Косовска етика била је једна врста националног јеванђеља. Оно, што је говорио Мустај-кадија из Горско вијенца на адресу Срба: Крсту служиш, а Милошем живиш', било је сасвим тачно. Колико је и уметнички био још увек жив, и снажан, и делотворан утицај косовске легенде све до наших дана најбољи су доказ, осим много других дела, Мештрови ев Косовски храм , Војновићева Смр мајке Jyгo a Ракићев Гази Мес ан .

Међутим, иако су свештенство и већ тада можда извесни елементи у народу осетили сав замашај косовске катастрофе, феудална господа тадашње Србије нису из тог случаја ништа научила. Она су и даље гледала првенствено своје интересе и руководила се локалним и себичним мотивима. Многи су од њих тежили да себе ојачају на рачун целине или да суседа, угроженог од непријатеља, угрозе и они сами. То је општа појава и у Србији и у целом њеном суседству на Балкану и Европи. Феудализам, својим тајним и јавним револтом против јаке усредсређене власти; својим себичним прохтевима који су с једне стране били уперени против владара и њихових органа, а с друге против радног тежачког света, који су, као поданике, тешко притискали; својим честим ратовањима, која су трошила снагу и физички и привредно утирао је пут турском освајању, коме је најпосле и сам пао као жртва. Да је наш народ у оно време силног турског полета показао и више повезаности и више разумевања за несумњиву потребу једне чврсте заједнице, његов би положај био врло тежак и водио би борбу са врло много опасности; овако, расцепкан у више држава, а и у тим самим државама расточен у више јединица, често љуто завађених, он је с врло мало заустављања ишао у отворену пропаст.






Politica de confidentialitate



DISTRIBUIE DOCUMENTUL

Comentarii


Vizualizari: 608
Importanta: rank

Comenteaza documentul:

Te rugam sa te autentifici sau sa iti faci cont pentru a putea comenta

Creaza cont nou

Termeni si conditii de utilizare | Contact
© SCRIGROUP 2022 . All rights reserved

Distribuie URL

Adauga cod HTML in site