e o e ao ce oj зову нова Далида', казујући буквално да му је она завртела главу. Чини се да је Радослав, под утицајем Епираца

Из Дубровника је краљ Радослав можда нешто покушавао против брата, краља Владислава, јер ј овај у то време почео да узнемирује малу Републику, која се из страха обраћала босанском бану Нинославу да је по потреби заштити. Због пажње према краљу Радославу добили су Дубровчани извесне повластице у земљи деспота Манојла, 1234. године, камо је из Дубровника отишао свргнути краљ са женом, вероватно с намером да тамо тражи енергичнију подршку. У

Драчу, прича један стари српски биограф, чекало је Радослава ново разочарење. Тамо му неки Франк уграби жену а њему самом угрози живот. Лишен круне и жене, краљ Радослав се одрекао светске сујете и примио је монашки чин. Као монах Јован, повучен и заборављен, умро је у неком манастиру по свој прилици у Студеници, где је сахрањен.

Стриц Радослављев и Владислављев, архиепископ Сава, који се вратио с истока и утицао да борбе између браће не узму опасније размере по Србију, није био задовољан стањем ствари. Србија је за дуг низ година била поштеђена од сукоба са суседима и тај мир могла је да искористи за своје унутрашње јачање. На том је нарочито радио Сава. Теодосије, Савин биограф, приписује лично њему заслугу што је дошло до брака између Владислава и Асенове кћери Белославе. Али. као што је раније, за време Радославово, у Србији превлађивао утицај цара Теодора, тако се сад, за време краља Владислава, у Србији oce ao утицај цара Асена, у време од 1230 до 1240. године најмоћнијег владара на Балкану.

Напад Мађара на Асенове земље и њихово заузимање Београда и Браничева, 1232. године, и врло затегнути односи с латинским баронима у Цариграду, определише цара Асена да раскине везе с папском куријом, која је била на страни његових противника. Тај корак царев наишао је на велико одобравање целог православног клира. Дотле је постојала врло јака опозиција свештенства из бивше Теодорове државе, односно од стране Охридске цркве, која није дозвољавала да православни епископи и свештенство признају бугарског примаса-патријарха. пошто је он, са своје стране, признавао папину врховну власт. После раскида с Римом, Асен је покушао да обнови везе с патријаршијом у Никеји, али се отуд тражило као први увет да Бугарска црква призна врховну власт Никејске. Асен на то није пристајао: он је желео измирење, а не понижење своје цркве. Стога, и без пристанка Рима и Цариграда, даде изабрати за православног бугарског патријарха Јоакима. Али је, ипак, из разумљивих разлога, тежио да својој патријаршији изради признање. У помоћ му је дошла нова политичка ситуација. Против савеза католичких држава, Латинског Царства и Угарске, требало ј створити савез православних држава. Асен стога нуди преговоре никејском цару, Јовану Ватацу.

Створени споразум између њих прихватио је деспот Михајло, а вероватно и краљ Владислав. За Саву, стрица Владислављева, зна се да је крајем 1233. године напустио свој архиепископски положај и као свог наследника оставио Сремца Арсенија. После је отишао поново на исток, у Јерусалим, Александрију и на Синај, одатле у Антиохију и Никеју, а из Никеје у Цариград и Свету Гору. Свршивши тај велики пут, он се кренуо у Бугарску. у Трново. цару Асену. Тај пут Савин у све четири престонице патријарха православне цркве и навраћање у Бугарску, када му се није требало враћати за Србију помишља се, да је могао бити у вези с поменутом акцијом Ас новом за признавање Бугарске патријаршије. Асену је Сава, као угледна личност с доста веза, могао послужити као посредник у том послу. Успех је био постигнут. У Галипољу, на малоазијској стран , 1235. године објављен је грчко-бугарски савез и признање Бугарске патријаршије од сва четири патријарха. Оба стара биографа Савина, Доментијан и Теодосије, казују да је цар према њему био врло пажљив, али не помињу оне претпоставке о могућем Савином посредовању.

Код Асена је Сава и умро Трнову, 14. јануара 1235. године. Одатле је пренесен у Владислављеву задужбину, у манастир Милешево, где је свим сјајем Српске цркве положен у нови гроб, 6. маја 1237. Ту се сачувао и његов лик, рађен од неког уметника ређе врсте, који је умео да својој фрески да врло индивидуалан израз с много непосредности. Сув, с дугом брадом, нешто проседом, која казује да Сава није умро у дубокој старости, са извесном оштрином у крупним аскетским цртама, које показују јаку вољу, Сава има веома продорне и сугестивне очи, сличне дубокој води. Читав лик има крепчине и представља скоро исто толико државника колико и светитеља. Према њему ликови младог краља Владислава (постоје два), плавог, с малом негованом брадом, с нечим меким у изразу, изгледају просто као да су неке феминизиране природе. То, што је Владислав на обе фреске приказан као млад, иако је доживео свакако више од педесет година, и непосредност Савина лика, говоре очито да је фреске радио неки мајстор непосредно после подизања манастира и Савине сахране. Као оснивач Српске самосталне цркве, њен први архиепископ и организатор; као јака личност, која је утицала на сређивање и снажење Србије; као први наш књижевник, коме, осим типика за карејску келију и манастире Хиландар и Студеницу, захваљујемо и за прво, лепо писано, оригинално житије српско његова оца Стевана Немање (рађено као увод за Студенички типик) Сава је проглашен за свеца. Он је најпопуларнији народни светитељ, с јасном националном бојом још од XIII века, и централна личност многобројних хагиографских мотива народне усмене књижевности.

Maђа

Народној цркви у Босни запрети већа опасност тридесетих година XIII века. Пренестински бискуп Јаков беше 1233. године, као папин легат, свршио један посао у Угарској и онда стигао у Босну. Својим великим ауторитетом, и политичким и црквеним, он је утицао на тадашњег босанског бана Нинослава да даде изјаву, да e он остати у католичкој вери, иако су његови преци били ј ретици. Својим писмом од 10. октобра 1233. папа је Нинослава, на основу те изјаве, примио под своју заштиту и гарантовао му интегритет правом предрагог ми у Христу сина нашег светлога краља Угарске'. Нинослављев рођак Пријезда прешао је исто тако на католичанство. Онима који су тад деловали у Босни тај сам чин покрштавања није био довољан као јемство за његову исправност, него су тражили нешто још непосредније. Пријезда је морао дати свог сина за таоца, и касније је сам Нинослав, уверавајући папу о његовој исправности, требао молити чак у Рим да буде пуштен. Кад су се тако тешки услови постављали члановима владајуће куће, и они их примали, онда је то несумњив знак да онај који то тражи представља неку необичну снагу.

Верска активност католика у Босни после тога врло је жива. У Босну се још исте године упућује један посебан бискуп, Јоханес Вилдесхаузен, родом Немац из Фрајбурга, Доминикански ред, познат као врло оштар у прогањању француских јеретика, долази исто тако, по папиној наредби, да делује и у Босни. Легати римски бивају све чешћи: Босни се очевидно на курији поклања све већа пажња. За њу се тамо говори, да због јеретика изгледа као пустиња и шикара, пуна трња и коприва, и постала је легло гуја'. Нови бискуп има толико самосвести и н ргије да неће да води рачуна ни о жељама угарског краља, и сам папа морао је да га смирује и. у интересу курије, нагони на попуштањ . М ђутим у Босни је постојао врло јак и упоран народни отпор. Из Рима с стога једним писмом од 17. октобра 1234. тражила чиста ситуација на тој страни и, ако не помогне друго, препоручивао се крсташки рат. Хрватског херцега Коломана папа Гргур IX изрично упућуј на ту дужност, а кад се он одазвао, папа га је, горњег датума, узео под своју заштиту као војника Христовог. У Риму се овој крсташкој експедицији давала толика важност, да су крсташи за Босну били изједначени са ослободитељима Свете Земље. Такво расположење у Риму изазвала је Угарска, да би га после могла искористити у своје политичке сврхе. Краљ Андрија је излагао папи опасност од непоузданих босанских банова и потребу да се власт над Босном потпуно преда угарским краљевима, који не би дозвољавали да се у земљи јавља све ово што је сад у њој. Папа је примио те сугестије угарске и 9. августа 1235. одобрио је краљеву одлуку да Босна припадне Андријином сину Коломану.

Коломан је и почео рат у Босни, у име вере, а у ствари у име својих и угарских освајачких циљева. Бан Нинослав. који је ранију изјаву о припадништву католичкој цркви дао под притиском, био је прави представник отпорних Босанаца. Они нису хтели нову веру, коју су им доносили на угарском мачу. Снага Мађара овог врем на била је врло в лика. У ратном походу против Аустрије они су 1235. годин дигли војску, која се, вероватно претерано, ценила на 200 000 људи, али која је била силна, ако је износила и половину тог броја. Нинославу није било лако ни иначе. У земљи је један део великаша пришао Мађарима (на пример усорски кнез Сибислав, син иначе непознатог бана Стевана), а други великаши су се плашили. Он се стога повлачио у своје тешко приступачне планине и прав прашуме и избегавао отворену борбу. Због тога ратовање се прилично отегло. Мађари постигоше извесне успехе у Захумљу и западним странама, али праве, средишње, Босне нису могли освојити. Године 1238, 26. априла, писао је, истина, папа да је Коломан уништио јеретичку напаст; 23. децембра исте године говорио је о десници Створитељевој која триумфује', али сви ти успеси, уколико их је било, беху кратка века. Be 1240. године долази бан Нинослав безбрижно у Дубровник и ту чак обећава Републици да e је узети у заштиту, ако би дошло до њеног сукоба с рашким краљем. Кад две године после рата с Мађарима Нинослав узима на се улогу заштитника и излаже се опасности да уђе у ј дан нов рат, значи: прво, да његов положај у Босни није био нимало сигуран и друго, да угарски ударци нису нанели његовој држави толике штете, да би јој требало дуже времена за опорављање.

На папској курији предлагали су исто тако оштре мере и против старих неретљанских гусара, који никако нису хтели да се окане свог старог заната. Племе Качића било је у том погледу највише на злу гласу. Краљ Андрија им је претио казненом експедицијом; папа Хонорије III позивао је сус дне Сплићане да и они сузбијају то зло. Али Качићи се нису дали лако обуздати; они су самом папином легату Аконцију спремали замке. По свему се чини да је било извесних веза између Босанаца, Неретљана и Захумљана: чак није немогуће да је заседа против Аконција дошла баш као словенска реакција на римске покушаје да сломе отпор наших људи. Патарени' међу Качићима главни су ослонац за ту претпоставку. Притиснути нешто јаче, Неретљани су године 1226. мало попустили, али их је зао глас гонио и даље. У дубровачкој обавези према Млецима од 13. јануара 1232. изрично се вели да Дубровчани неће примати у свој град Качиће и Омишане, или друге харамије и пљачкаше или отимаче, и да ће помагати Млечане, ако крену своје лађе против њих. У опште, биће непријатељи свима гусарима од Драча до Млетака'. Тек за време припрема за крсташки рат у Босни, Омишани су из предострожности, 17. марта 1235, склопили мир са Дубровником.

Рат је у Босни беснео у пуном јеку кад је краљ Владислав пренео у Милешево тело св. Саве. Савез Владислављева таста, цара Асена, са никејским Грцима показао се одмах на делу и 1236. године удружени победнички савезници угрожавали су сам Цариград. Владислав није улази у ту акцију, као што се није мешао ни у друге политичке послове Бугара. Али би по свој прилици био увучен у рат између Бугара и Мађара, који су ово спремали, осокољени успехом у Босни, нешто из својих рачуна а нешто по позиву папе Гргура IX, да није дошло до оне страшне најезде Татара, која је 1241. године преплавила Угарску и захватила и северни део Балкана. Као вихор јурнуле су коњичке хорде Татара однекуд из руских степа у средњу Европу. Куманске чете прснуле су пред њима на све стране; руски кнежеви беху покорени; пољски градови Краков и Бреслава порушени. Угарски краљ, у борби с њима, претрпи страховит пораз и мораде бежати чак у Приморје, на Раб, и у Сплит и Трогир. Татари су пошли за њим, али већ расути по широком подручју, преко ког су превалили. Разбијени од Хрвата под Клисом, они су преко Босне Србије и Бугарске дошли на доњи Дунав, харајући и пустошећи уз пут све до чега су могли доћи. Поштеђени су остали у Приморју само градови с јаким бедемима (страдали су ипак Котор, Свач и Дриваст) и за коњанике тешко проходне шуме са збеговима. На земљишту јужне Русије прибраше се ти и други одреди поново и основаше моћну татарску државу Златне Хорде. Тај њихов поход изазвао ј узбуну кроз све земље куда је прошао.

Нешто тај потрес, а још више смрт цара Асена (1241), који је био главна Владислављева подршка, бише узрок да се у земљи јавио покрет против њ га. Њему се догодило исто оно што и његовом старијем брату Радославу послс пораза цара Теодора. Као нови краљ избио је њихов тр ћи брат Урош, звани Храпави (ваљда због оспица), негде током 1242. године. Занимљиво је, да је главни отпор против Уроша организовао не Владислав, него његова жена, која се б ше, можда тога ради, склонила у Дубровник. Није невероватно да јој се Владислав није придружио само стога што је био негде затворен. Дубровачка Република обавезала се краљу Урошу да на свом подручју неће трпети никакве агитације против њега. Владислав се после измирио са Урошем и, признајући врховну власт млађег брата, владао је у Зети. Један запис из манастира Милешева, из 1264. године, писан је, вели се, у дане благоверног краља Уроша и брата му краља Владислава',

За владе прва два сина Стевана Првовенчаног Србија је била под политичким утицајем моћнијих суседа, епирских Грка и Бугара. Ни једна ни друга владавина нису биле стога много популарне; Владиславу се, на пример, пребацивало да је св. Сава био бегун' испред њега. Али та владавина и једног и другог брата, мада наочи неславна, била је ипак од знатне користи за Србију. Ради јаких веза, које су имали и Радослав и Владислав, нико од суседа није смео да их узнемирује; Епир и Бугарска, који су им могли постати врло опасни, претворили су се у њихове заштитнике. Стога краљ Урош, кад је дошао на владу, затиче з мљу неистрошену и способну за подвиге, и стога је могао да се јави с извесним ауторитетом у часу кад је имало да се ликвидира питање већ дотрајалог Латинског Царства

Далмација је страдала понајдуже од последица татарске најезде; између Сплита и Трогира дошло је чак до рата који је претио да узме опасније размере. Беже и испред Татара краљ Бела се био спасао у Трогир, где га примише с пуно пажње. Из захвалности он је повељом од 18. марта 1242. дао том граду извесне поседе, од којих су неки од раније били сплитска својина (нпр. Острог). Због тога Сплићани нападоше на Трогиране кривећи их за отимачину. Трогиране су помагали хрватски племићи одани краљу, а Сплићани, којима једно време није ишло добро, позваше као савезнике босанског бана Нинослава, хумског кнеза Андрију и још неке суседе. Бана Нинослава изабраше чак за свог кнеза. Дога аји се после тога много сплетоше. Босанско-сплитски напад на тврди Трогир није успео, али је зато страдала трогирска околина. Сплићани нападоше и друга нека места, као Клис. Угрожени градови обратише се у невољи самом угарском краљу. Овај узе ствар врло озбиљно, нарочито ради Нинослављева учешћа и поче спремати две војске: једну против Сплита. а другу против Босне. Војску против Сплита водио је славонски бан Дионизије; она је у лето 1244, у заједници с Трогиранима, напала град и присилила га на предају. Миром, склопљеним 19. јула, Сплићани су били прилично унижени; краљева даривања Трогиранима морала су бити испуњена. Из амнестије. коју је уговор предвиђао били су искључени сплитски савезници, с Нинославом на челу. Војску против овог другог водио је сам краљ Бела и допро с њом до града Глашког. Појединости о том ратовању нису познате, али је сигурно да Босна овом приликом није много страдала. У повељи од 20. јула 1244, којом краљ даје повластице и потврђуј имања босанској цркви, каже се да је на то пристао и бан Нинослав са својом браћом и великашима. Краљ се налазио у Глашком граду од 15. до 21. јула; судећи према том кратком трајању и овој повељи може се чак мислити да до борбе није ни дошло, него да се бан покорио краљу и изгладио ствар мирним путем.