Scrigroup - Documente si articole

Username / Parola inexistente      

Home Documente Upload Resurse Alte limbi doc  


BulgaraCeha slovacaCroataEnglezaEstonaFinlandezaFranceza
GermanaItalianaLetonaLituanianaMaghiaraOlandezaPoloneza
SarbaSlovenaSpaniolaSuedezaTurcaUcraineana

биологијаживотињазаконодавствоисторијакултуралитературамаркетингматематика
привредаразличитихрачунарарецептисоциологијатехника

Босна као стожер нове српскохрватске државе

историја

+ Font mai mare | - Font mai mic



DOCUMENTE SIMILARE

Trimite pe Messenger





e a e

бьixь ε пpьвьixь родитель cбεтьixь, ε Castelnuovo. ε ω ω град ω тpьгь доколε ε ε ε ω нев ε ω посл

IV III

Већ у децембру 1382. његови су људи покушавали неке политичке преговоре с Дубровником, али нису наишли на повољан одзив. Дубровачки хроничари причају да је краљ тада тражио од Републике једног човека, који би био врховни надзорник свих његових градова и тврђава. Радило се сигурно о неком добром познаваоцу тврђавне технике, врло лепо развијене у Дубровнику. Дубровчани, који су видели да се краљ спрема на неку већу борбу, нису смели да пристану на ту понуду. Они су се озбиљно бојали да босански краљ, који је био јака личност, не угрози њихове слободе и не предузме какву акцију. Стога су чак дали иницијативу да се створи одбрамбени савез далматинских градова, уперен углавном против Твртка. Ти њихови поступци изазвали су краљеве привредне санкције и поново веома затегнуте односе. Као природног савезника Твртко је гледао Млечане. Од њих је тражио прве бродове за своју малу флоту и добио је 1383. године као адмирала, с одобрењем владе, Млечанина Николу Басеја један потпуно опремљен брод и дозволу да му се у њихову арсеналу направе још две лађе. Исте године, 30. јула, краљ је са својим наследницима добио, као признање, млетачко грађанство.

Тврткове везе са Млецима и спремање босанске флоте б ше нарочито узнемирило Дубровачку Републику, па и сам угарски двор. Овај је о том несумњиво био обавештен од далматинског бана, а можда и од Дубровчана, који су врло вероватно ствар приказивали озбиљном и опасном и одређеном сигурно против угарских интереса. Угарска, у којој су већ избијали устанци и где су људи на доста страна били накострешени и готови на борбу, није могла остати незабринута ради држања босанског краља. Стога посланици краљице Марије пребацују Млетачкој Републици што помаже Твртково оружање и опрема ла е за његову флоту.

На основу данас познатих извора не може се тачно рећи, да ли је и колико је Твртко лично имао учешћа у првим угарским нередима. Лајош је некад искористио његову младост и узео му Хум; не би сад, стога, било никакво чудо да Твртко искористи младост његове кћери и одузме нешто од угарског поседа. Његово оружање 13821384. године долазило је добрим делом ради тога, што се спремао с једне стране на борбе с Балшићима, а још више за акцију у Далмацији. Ми не знамо данас поуздано, ради чега се врански приор, Иван Палижна, одметнуо од угарске краљице и нећемо стога почетак његова покрета доводити у везу с агитацијом краља Твртка, пошто то ничим не можемо утврдити. Али је несумњиво да је Твртку, кад је чуо за тај покрет, дошла жеља да га искористи за своје јачање. Његова посланства и поруке Млетачкој Републици 1383. године ишла су за тим, да тамо нађе потпоре за сваки могући случај будућности. Код извесних далматинских градова опазило се још у јесен 1382. да се боје колико Млетака, толико и Твртка; а у даљем низу догађаја та је бојазан постајала све већа. Млеци су једно време били приправни да ступе у озбиљне преговоре о савезу с Мађарима, у лето 1383, али су од тог одустали кад су добили сигурне поруке да краљ Твртко има своје неке планове и да би, можда, у скоро време требало доћи с њим до сукоба. Опрезни, Млеци стога напуштају преговоре с Ма арима, а Твртка помажу са задњом намером да се, у борби између њега и Мађара, посредно освете овим другима за недавно непријатељство, а и да се сами окористе.

Нема сумње да је Иван Палижна, решен на борбу против Мађара, потражио помоћ у суседа и да је ступио у везе с Твртком. Може бити да су му војна спремања Тврткова давала наде да може успети и храбрила га у отпору. Али босански краљ није му послао никакве стварније помоћи и Палижна је у први мах претрпео пораз. Врана је 28. октобра 1383. дошла у руке краљичиних људи. Да ли се Палижна после тог н усп ха склонио код Твртка не знамо поуздано, али није немогуће. Твртково држање, не много пријатељско према својој родици и њеној деци, дају довољно примера узнемиравања Сплита од његових људи, војна спремања на копну и мору и понашање војводе Вукца, који је с Твртковим знањ м присвојио крајем 1384. град Гребен, некадашње добро Вукославића (односно Стипанића), које је било уступљено Мађарима. На угарском двору учинило се као потребно спречити такве случајеве и спасти краљевину од т жих удараца са те стране. Стога краљице ступају у непосредне преговоре с Твртком. Палатин Никола Гара, некадашњи сусед краљев у Мачви и сав ник против жупана Николе, после чак и кум Твртков, беше узео на се да се нагоди с краљем. Ради тога је дошао у Босну, краљу на ноге. Мађари су понудили краљу Котор и околину, али под уветом да га добију као сигурног пријатеља. Твртко је на то пристао и 28. марта 1385. дао је о том и писмену потврду.

Кад су Млечани добили вест да је постигнут споразум између Твртка и Гаре и да је краљица пристала да уступи Котор, одлучили су 20. јула 1385. да упуте Твртку једног свог човека, који би израдио код краља повељу да њихови трговци уживају и даље сва она права и слободе које су имали дотле. У Сутј сци, у свом краљевском двору, одобрио је Твртко 23. августа молбе Млечана. У том његовом писму он каже да је само dei gratia гех Rassie, Bossine, Maritimarumque parcim', a да e Котор вечно' добио per gratiam largiflue dei disposicionis et preclarissimo sororis nostre domine regine Ungarie'. неком његовом вазалском односу према краљици нема, како се види, ни речи. По нашем уверењу, ово мутно доба, после Лајошеве смрти било је време кад је Твртко дефинитивно постао самосталан владар. Извесне потезе самосталне политичке акције он је правио и пре тога Твртко је, уопште, био природа своје воље и увек је тежио да своје послове сређује сам али дефинитивну одлуку да иступи као самосталан владар, као краљ раван угарском, он је донео онда кад није било никакве опасности да му то Мађари могу оспоравати. Тај прекид није ни овог пута био груб; горње изјаве, које је дао Николи Гари, казују јасно да је Твртко још имао извесних обзира, свеједно да ли су они били више политичке или тобоже сродничке природе.



Између Твртка и Балши а нису никад били срдачни односи. Као два непосредна суседа извесних области, које су у општем распадању српске државе биле остале без господара, они су се јављали као такмаци за добит и врло су брзо дошли у сукоб. У времену 13751377. између њих је постојао спор о посед области Требиња, Драчевице и Конавља, који се пооштрио нарочито од оног времена кад је Твртко почео да показује несумњив интерес за Котор. Балшићи су држали да су они и по старим везама и по свом географском положају, као зетски господари, свакако пречи наследници которске области него босански краљ и били су спремни да то своје уверење бране и оружјем. Сад, кад је Котор доиста дошао под Тврткову власт, било је јасно да e ce односи погоршати још више.

У лето 1385. дошло је већ до непријатељстава. Из тих дана има једно недатирано Твртково писмо упућено Дубровчанима, а писано под градом Спужем, сигурно на краљевом бојном походу против Зете. Занимљиво је да је сам краљ Твртко замолио млетачку владу да посредује

између њега и Балше. Не би ли то био донекле доказ да Твртко није имао у борби много cp Или ј то била увиђавност мудријега, који је желео споразум са суседом, са извесном спремношћу да му изиђе у сусрет коликогод буде могао? Твртку је, види се, било много стало да д е до мира и он је о том писао Млецима cum maxima instantia'. У млетачком сенату та је Тврткова молба била радо прихваћена и 5.октобра изабрана су два њихова посланика, која су имала ићи Твртку и Балши и посредовати за мир и споразум''.

Али, док је Твртково писмо стигло у Млетке и док се тамо већало о посланству, преживљавао је Балша Балшић тешке дане у борби с Турцима. Северно од Валон , одбијајући надмоћне турске чете. он је 18. септембра 1385. нашао јуначку смрт. Природна је ствар да су због тога изостали преговори између об завађене стране. Балшићи, задешени таквим ударом, стају за извесно време с непријатељствима, а Твртко сам не искоришћава њихову несрећу. Важни догађаји у Угарској и Хрватској заокупили су више његову пажњу.

Прилике у Угарској развијале су се све више у једну врсту анархије. Угарска млада краљица, која је већ била верена за Жигмунда Луксембуршког по савету своје околине, напушта тај план и пружа руку брату француског краља Карла VI. Лују Орлеанском. То изазива напуштеног вереника на освету и у августу 1385. он са успехом продире у Угарску. С друге стране, одметници Хорвати, с једним делом хрватског племства, раде отворено за кандидата напуљског двора, Карла Драчког, и 12. септембра исте године доводе га из Италије у Сењ, а одатле у Загреб. У шкрипцу изме у две опасности, краљица Марија се pa a свом веренику и постај његова жена; а да угоди опозицији Хорвата, одузима моћном Гари палатинску част. Изгледало је чак једно време да се беху обе краљице измирил и са самим напуљским принцем, Карлом, и признале га, у самом Будиму, као гувернера кралевине. У ствари, на све су се стране плеле подле сплетке.

Дочепавши се Будима и учврстивши се на новом положају Карло се крунише за краља и потискује и младу краљицу и њену мајку. Али ове, нарочито краљица мајка, препредене и енергичне, спремају освету. Позвавши краља у двор, на неки договор, оне су га у ствари довеле у већ спремљену заседу. Њихов човек, Блаж Форгач, пришао је, усред разговора краљевог са краљицама, краљу иза леђа и задао му тежак ударац пр ко главе. Од те ране, добијене 7. фебруара 1386, Карло Драчки је умро после две недеље. Краљева погибија узбуни све његове присталице. Хорвати дигоше праву буну и беху спремни и на најгоре. Сва Хрватска и Славонија беху запаљене. Да их колико-толико умире, кренуше обе краљице у те области, и то најпре у Ђаково, где је било босанско бискупско седиште, а одатле на сигурније Гарино добро близу Осека. Неопрезне, краљице су на тај пут пошле с доста малом пратњом. Њиховим противницима, после крваве борбе, п е за руком да на том путу краљице ухвате, а ихове присталице, с Гаром заједно, на месту поубијају (25. јула). Тај препад извршили су, углавном, Хорвати. После извесног времена заробљене краљице беху доведене у Новиград код Задра и заточене. Ту је краљица мајка, на очи своје кћери, била задављена средином јануара 1387, на глас да је Жигмунд пошао да их спасава.

У исто време, кад се Жигмунд одлучио на тај корак, спремала се и усташка војска да на јуриш узме град Загреб. Последње недеље фебруара пошле су тамо чете Ивана Хорвата и Ивана Палижне, којима се домало придружио и босански војвода Хрвоје Вукчић с братом Вуком. Нема сумње да је он то могао учинити само по Твртковом пристанку. Овај се, дакле, одлучио на активну политику у Хрватској, желећи да из те мутне угарске ситуације извуче користи за своју државу. Почетком марта Загреб је већ био у рукама хрватске и босанске војске, а кроз мало времена готово и сва остала Хрватска и Славонија. У Мачви, где је Иван Хорват био донедавно бан, јавио се, исто тако, или је био изазван бунтовни покрет који је живо помагао и кнез Лазар. Њему су ове прилике дале могућности да се ослободи угарске врховне власти и да покуша проширење својих поседа на северу. И у овом питању, дакле, није било разлике схватања између кнеза и Твртка.

Али убрзо се јавља угарска реакција против браће Хорвата. Млечани, којима никако није ишло у рачун да се напуљски двор учврсти и на источној страни Јадранског мора, употребили су од неког времена сву своју вештину да у Угарској појачају странку Жигмундових пријатеља. Мађари сами, осетивши опасност од побуне, прегоше да је угуше чим пре. Гарин син, Никола II, зет кнеза Лазара и нови мачвански бан, и храбри Стеван Корођ, бивши мачвански бан, поведоше енергичну акцију да освете дотадашње поразе и сломе бунтовнике. У борби код Черевића, Гара, доиста, разбија Хорвате. Ивана, који се беше повукао у Пожегу, натера на предају и зароби; а другог Хорвата, Ладислава, који се пожурио да доведе помоћне чете од кнеза Лазара, потражи у својој Мачви и разби у више сукоба. Док је Гара ратовао по Мачви, утекао је Иван из свог ропства у Босну, да нађе помоћи и склоништа код краља Твртка.

Твртко је у ово време био већ потпуно опредељен противник краљице Марије. Као нови кандидат за угарски краљевски престо би истакнут млади Ладислав, син убијеног Карла. По тог новог кандидата, кога је с хрватским бунтовницима помагао и Твртко, кренула је у другој половини фебруара 1387. једна хрватска депутација у Напуљ, на челу са загребачким бискупом Павлом Хорватом.

Потиснути у Славонији, хрватски бунтовници почеше да се купе око краља Твртка. У њ су полагали сву наду. Његов је положај био сличан донекле положају Павла на почетку XIV века. Као и Шубић, и он је био најсилнији господар на јадранској обали, и господар који је, осим Приморја, имао и Босну и тако са две стране могао да утиче на угарске ствари. И као што је некад судбина Карла Роберта била готово у рукама моћнога Павла, тако је сада судбина принца Ладислава зависила од држања краља Твртка.

Први далматински град који је у тој кризи пришао краљу Твртку, беше град Клис, огњиште Шубићеве породице. Грађани су понудили краљу свој град под уветом да им призна сва права и повластице које су раније добили од Шубића и уживали све до тада. Твртко је 22. јула 1387. оберучке прихватио понуду и дао посланицима и писмену потврду о том. Добивши тако, без муке, тврди клишки град, Твртко је одмах одлучио да своје поседе у Далмацији прошири и да започето дело настави што скорије, док траје ошти заплет. Чим је добио Клис, Твртко је у њ послао своју војску и спремао се да је одмах упути и даље. Сплићани, који су били први на удару, препадоше се много од те могућности. На дан 1. августа састаде се њихово градско веће и одлучи да одмах

пошаље у Босну свог грађанина, истоименог унука хроничара Миха Мадијева. Инструкција која му је била издата, гласила је да иде краљу и да га поздрави cum omni humilitate'. и да му препоручи град Сплит, који га, после свог законитог владара, сматра за најважније лице. Ако буде краљ упутио своју војску против Сплита, нека Михо настоји одвратити га од даљих непријатељстава указивањем на сплитску оданост и на спремност да изврше све његове наредбе, сем оних које би их гониле на неверство према угарској круни. Али пре него што је сплитски посланик могао кренути на босански двор, већ 2. августа напала је босанска војска сплитско подручје, не ударајући на сам град. Напад босанске војске није имао карактер правог рата; и Клаић има право кад верује да је Твртко само мислио чешћим провалама присилити Сплићане, да се напокон за вољу мира и користи своје подложе врховној власти босанској'.

Мало после покушаше присталице ослобођене краљице Марије и краља Жигмунда да узму чувени врански манастир од Ивана Палижне. На челу те лојалне војске беше нови врански приор Алберт де Лосок (од Лученца) и крбавски кнезови Будиславићи. Палижна, који је добро стајао у народу, спреми се на отпор, уздајући се сигурно и у помоћ својих пријатеља. И доиста, 11. новембра провалила је Тврткова војска у задарски крај и силно га похарала. У плен је пало око 3000 грла ситне стоке и на 1400 крава и волова. Противничка војска устукну одмах натраг, остави опсаду Вране и повуче се у Нин. ,.Ради множине и снаге босанских јеретика', писао је њен заповедник 17. новембра из Нина, не могосмо остати у пољу, него се склонисмо у Нин стари град верних.' Тврткова војска сједини се после тога с Палижнином и e одмах за непријатељем под сам Нин. Опсада тврдог нинског града трајала је све до средине децембра (до 17), кад је била прекинута вероватно ради оштре зиме. Ово Твртково ратовање по Далмацији донело му је, осим војничког успеха и јачања личног престижа, још и град Островицу, и опет једно од старих шубићевих седишта.

Твртко је, у то исто време, био активан и на источној и северној граници. Његовом и Лазаревом помоћу ојачани крећу одметници у нове борбе, које воде с променљивом срећом, али са осетном штетом за Мађаре. Нарочито је био опак њихов упад у Срем, првих дана септембра 1387. Разљу ен вестима о том, Жигмунд одлучи да се лично крене против бунтовника, као што се месец дана раније борио против њих под Гумником. Али овога пута, писао је он млетачком дужду 22. септембра, неће ићи само против одметника досад помињатих, него и против босанског бана' (не вели краља), да скрши њихову обест'. Ипак није пошао. Место њега у борбу су кренули његови заповедници Никола Гара и Степан Ko којима је успело да потисну бунтовнике све до иза Саве; али у саму Босну нису смели да уђу. У тим борбама угарски извори нарочито помињу учешће босанске и српске коњице. добро оружане, која је устаницима чинила велике услуге својим брзим маневрисањем. У ропство је, вели краљ Жигмунд хвалећи лавовску срчаност' својих верних, пао велик број неверних и шизматичних Босанаца и Рашана'.

Све је ово осетно утицало и на Тврткове успехе у Далмацији. Поједини градови, после пада Островице, бојећи се какве зле судбине, почеше да траже везе с Твртковим људима и да се на неки начин осигурају унапред. У Трогиру се 26. и 27. децембра д већало и колебало шта да се ради. У оштрини расправљања дошло до врло крупних речи и сц на, које су завршиле крвљу и мртвим вама. Народ се одлучи за Босанце и тројица в а странке краља Жигмунда бише побијена, један чак насред трга, 27. и 28. децембра. Остали једва успеше да побегну у Сплит.

Овај трогирски случај унео је у остале далматинске градове још више пометњс и забринутости. Стога неки брзо одлучише да моле краља Жигмунда за што скорију помоћ. Већ у јануару 1388. ишли су с том мисијом на угарски двор представници Задра, Шибеника и Сплита. Једино Дубровник, завхаљујући свом савезу са краљем Твртком, није имао никаква разлога за прибојавање. Он је, штавиш , био успео да своје односе с Босном прикаже на угарском двору као нимало лојалне и да 28. октобра 1387. добије од краља Жигмунда као неку дозволу и за даље везе. У својој повељи Дубровнику од тог датума пристао је угарски краљ да Република може од људи из Босне и Рашке добијати земље и подручја, изузевши само оне земље, које су остали краљеви Ма арске, наши преци, држали и поседовали'.

На започетом путу Твртко није хтео да застан с половним успесима. Иван Палижна који је постао његов намесник у старој хрватској држави, односно у Далмацији, и пренео своје седиште у Клис, био је човек на кога се Твртко могао потпуно ослонити. Само његовој упорности имало се захвалити да ј бунтовнички покрет против краља Жигмунда и краљице Марије остао у Далмацији жив и активан и да је, уз Тврткову дов о и до успеха. Са Палижном Tap ko je добио у своју власт и знамениту Врану, а то је био добитак од несумњивог значаја. И за Твртка и за Палижну било је јасно да они неће лако оставити неискоришћене лањске успехе. И, доиста. чим је мало попустила зима, 18. фебруара 1388. напао је Палижна поново сплитски крај и опустошио га, настављајући узнемиравања и доцније. Како угарска помоћ није долазила, Сплит је са страхом ишчекивао шта e да му донесу скори пролетњи дани. Трогирска општина, којој судбина блиског Слита није могла бити равнодушна, покуша да посредуј . Али није постигла успех. Сплит је остао веран угарској круни и краљу Жигмунду. То изазва Твртка на нове и одлучније корак . Два његова посланика, војвода Влатко и Станоје Јелачић, пошла су средином марта у Клис да још једанпут пре новог ударца, понуде споразум далматинским градовима. Трогирани, први и једини, поздравише краљеве људе и поклонише им 50 либара у знак пажње. Остали градови остадоше пасивни, надајући се сваки час каквом повољном гласу са угарског двора.



Можда су их све у тој вери подржавале вести о успесима Жигмундове војске против Ивана Хорвата и његових другова. У борбама против Хорвата неколико хрватских бунтовника би заробљено, одведено у Будим и тамо привезано коњима за репове, вучено по улицама и најпосле погубљено и рашчеречено. Тај језиви пример плашио је људе. Али, у самој Далмацији краљ није био у стању много да помогне. Он се у ово време налазио у великој новчаној кризи и није могао без тих средстава да мисли на озбиљну војничку акцију. Осим тога, био је заузет у великој мери по њ неповољним обртом прилика у Пољској и Молдавској.

Краљ Твртко је, улазећи у Далмацију, био очевидно начисто с тим да ће морати наћи неки споразум с Млетачком Републиком. У Републици, која је држала страну Жигмунду и Марији против напуљског кандидата, Твртков отпор није био симпатичан; али из много разлога млетачка сињорија није хтела да квари своје односе с њим. Да би се, ипак, показало извесно нерасположење, дошла је њихова, доста хладна и резервисана, порука на Твртков позив из 1388. године да му упуте једног посланика на преговоре. Они, одговорило се из Мл така 29. априла, не виде потребе за то посланство; а, осим тога. у тим идењима тамо и натраг губи се много времена. Него, ако краљ има нешто да поручи Републици, нека он пошаље своје посланство, које e бити радо и пажљиво саслушано. Твртко је желео да Република упути њему једног поверљивог човека, с ким би он могао прећи сва питања од важности. Његов посланик, који би дошао у Млетке ма колико вешт, могао би говорити само о оном што би било конкретно формулисано, а не би могао и за сваки евентуални обрт ситуације или за које узгред искрсло питање дати сигуран и обавезан одговор. За Твртка би било врло важно да из непосредне дискусије могне добити пун утисак о свима резервама или деликатностима, које имају Млечани и према њему и према читавом положају уопште; овако, он је био упућен на туђ извештај и на обав штење, које је из друге руке и увек лично обојено.

Кад преговори са Сплитом и са осталим далматинским градовима не успеше. одлучи Твртко да поново почне са нападима. У другој половини маја ударила ј његова војска на сплитски крај и поново га опустошила. У исто време опремала с у Котору његова флота, где су чак грађене и неке лађе, да са морске стране помогне акцију копнене војске. Кад су чули те вести Сплићани се озбиљно уплашише и 10. јуна упутише Жигмунду једног речитог фратра, да му изложи сву тегобу града и да тражи безуветну помоћ. Ако краљ не може да помогне, онда нека им бар дозволи да се сами опр деле без жига велеиздаје' или ако то неће, нека посланик, пред већем бољара, изјави на сав глас да Сплићани скидају одговорност са себе, јер e, нагнани невољом. морати учинити оно, што им једино остаје за спас града, кад друге помоћи нема. Неки од пучана већ и сада напуштају град. Ако им краљ и великаши обећају помоћ, он нека изјави да ће је Сплићани чекати најдаље до краја јула; а после тога да e поступити како за најбоље нађу.

Ма колико да су биле озбиљне молбе и поруке Сплићана, краљ Жигмунд није ипак могао да им друкчије дође у помоћ, сем позивањем да верују и да устрају. Он је, истина, помишљао на то да крене војску против Твртка и почео је био већ нека спремања у томе правцу; али је читав план био напуштен или ради других брига или ради недовољног одзива. Сплићани, за које се, према горњим претњама, могло мислити да e после даног рока прићи Твртку и спасти се од даљих удараца, не поступише ипак тако. За будимски двор њих је везала дуга традиција, која је, познато, друга природа' људи. Национално осећање у нашем смислу није код њих постојало, као ни код највећсг дела других лица и општина средњега века и Твртко им је, отуда, изгледао туђ, сублизу као и ма који други страни владалац. То, што је у њему текла и Шубићева крв, није за Сплићане вредело готово ништа. Једно, што ни сами Шубићи нису били нарочита сплитска симпатија; а друго, што је градско становништво те вароши, са веома развијеном правном свешћу, као код ве ине далматинских градова, у Тврткову поступку гледало ударање на законитост' и све посматрало као отимачину моментално јачег. Најбољи доказ за све то пружа чињеница да су баш они, само да би спасли стари ред, предлагали осталим далматинским градовима образовање једног одбрамбеног савеза у који би, осим њих, ушли и неки хрватски кнезови. Њихов закључак у том правцу донесен је 28. августа. Петар Зорић, сплитски грађании, имао је да позове у савез градове Шибеник и Скрадин и хрватску властелу Нелипиће, Вида Угринића и, према потреби, крбавске кнезове. Савез је био јасно уперен против Палижне као Жигмундовог одметника и против краља Твртка. Њихов непосредни циљ имао би ити тај, да сви ти савезници сједине своје силе па дођу у помоћ Сплиту, и онда одмах ударе на Клис и његова заповедника.

Овај сплитски предлог наишао је на повољан одзив и у јесен, 6. октобра, одржан је заједнички састанак Сплићана, Шибенчана, Скрадињана, и представника властеле Нелипића и Угринића у скрадинској цркви Св. Катарине, где је уговор о савезу докончан и потписан. Циљ савеза изражен је речима, да e ce учесници узајамно помагати, са жељом да себе, земљу, места и сву имовину своју очувају у дужној верности према светој круни угарској'. Према опасним противницима природно је да одбрана треба бити заједничка, јер је само тако колико-толико зајамчен повољан успех. Једна тачка уговора, која је везала све преговараче и била врло карактеристична, гласила је овако: Ако би се у краљевини Угарској у току догађаја збила каква промена (мисли се на престолу), не може и не сме ниједна од наведених странака пристати уз другога владара, господара, особу или општину или државу без сагласности осталих савезника.'

Краљ Твртко није могао у тај мах да снажније иступи у Далмацији и силом спречи образовање тог по се неповољног савеза. Управо у то време напредовала је једна турска војска, августа 1388, према Рашкој и према Босни. Иако то није била већа освајачка сила, која је кренула да ломи краљевине, није то била ипак ни мала пљачкашка чета од које стотине људи, која би долазила, као олуја, само да нанесе штете. Турски упад био је изведен од једног повећег одреда и имао је циљ, осим пљачкања, још и ширење гласа и утицаја Муратове освајачке снаге.

На глас о надирању Турака, у Дубровнику се 15. августа 1388. закључило, да се пусте у Стон сви бегунци који су се склањали испред насилника, а само да се властела упути у сам град Републике. Босанцима је већ 9. августа било отворено дубровачко подручје. Бедеми и утврђења Стона имали су се одмах ставити у одбрамбено стање и добро утврдити. Сви способни и расположиви оточани доведени су 19. августа да бране и чувају Стон, а Твртко је, за одбрану савезника, упутио са своје стране 1000 људи у помоћ. Сутрадан по том решењу, 20. августа, упућен је Баранин Зоре Богшић да иде Шаину, вођи Турака, вероватно да га стишава и узгред уходи. турском нападу закључило се 22. августа јавити и на угарски двор и тражити савет, super remedio contra ipsos'. Други посланици дубровачки бише упућени у суседство, краљу Твртку и Ђурђу Страцимировићу.

Један турски извор казује, да је овај напад Турака у Босну упутио баш Ђура Страцимировић Балшић, из жеље да се бар на тај начин освети Твртку. Шаин, вођа Турака, ратовао је у Епиру. Ту је Ђурађ дошао с њим у везу, и као турски харачар успео да наговори Шаина на ту акцију. Ми данас не знамо колико је било то одељење турске в јске, које је ширило страх и трепет: али, како су се у том одељењу налазиле и неке турске челебије, односно принчеви, сва је вероватноћа да оно није било мало и, нарочито, да није било слабо. Код Билеће, 27. августа, дочекао је ту турску војску, у херцеговачким кланцима, војвода Влатко Вуковић са босанском војском и потукао је до ногу. Једва се спасао сам Шаин са малим бројем пратње и људи.

Овај напад Турака, који је завршен сјајним успехом Тврткове војске, задавао је ипак велике бриге краљу. На једној страни он је омео његову акцију на западу, у Далмацији; а с друге стране пунио га је страхом од турске освете. Поред тога, непријатељство Ђурђа Страцимировића није била ствар преко које се могло равнодушно прећи. Овај последњи сукоб био је најнепосреднији доказ за то. Ако нико други, Дубровачка Република ухватила је, изгледа, нити прошлих интрига и могла је да обавести и Твртка о њима. После турског пораза, 5. септембра, издало је веће Републике наредбу својим посланицима, да настоје склопити слогу и пријатељство' између босанског краља и Ђурђа. Краљ Твртко је увидео потребу споразума и замолио је Републику да у име његово пошаље Ђурђу као преговарача свог властелина Михаила Растића. Република је 16. новембра пристала на то и дала дозволу.

Да је ситуација у Далмацији, после склопљеног савеза, изгледала опасна по Твртка види се одатле, што се 14. октобра 1388. закључило у Дубровнику ово: ако би дошло до тог, да угарски краљ дигне војску против босанског краља, онда e дубровачки посланици на Твртковом двору имати да изјаве, како они желе одржати мир и како су вољни, као посредници, учинити све да дође до споразума између обе круне. Међутим, Твртка није остављала стара cpe a. Његови противници, са разним интересима, дођоше брзо у међусобне сукобе и тим осетно ослабише и значај савеза и опасност ситуације. Између града Трогира и кнеза Нелипића дође до сукоба који прилично раздвоји снаге. Обавеште о том, Твртко у новембру шаље два своја великаша, кнеза Хрвоја Вукчића и брата му Војислава, да оду у Далмацију и још једанпут, врло озбиљно, п зову тамошње противнике да признају његову врховну власт. Из тврдог Книна оба брата Вукчића упутише своје поруке. Први је био град Трогир, који се одазвао позиву, и 11. новембра послао Хр оју свога човека да се обавести о положају и његовим намерама. Хрвоје је приказивао Твртков положај као ванредно повољан: он носи победе на све стране и осваја постепено, милом или силом, читаве области. Изгледа, доиста, да се Твртко у овај мах надао већим успесима. Ради тога је упутио у хрватске области као свог намесника војводу Влатка Вуковића, вероватно не самог, него с каквом војском, која му је имала бити ослонац у раду.

Та активност Тврткова изазва најпосле краља Жигмунда на живљи отпор. Он, пре свега, тражи да начини савез са Млецима, који му у Далмацији могу бити од знатне користи. Његова понуда била је упућена у Млетке и тамо претресана, али до савеза није дошло, јер су Млечани, изгледа, најпре тражили знатну цену за своје услуге, а после ипак нашли за мудрије да остану неутрални. Жигмунд је 29. септембра 1388. склопио примирје с пољским краљем за годину дана и тако добио на тој страни нешто слободније руке. Он именова Ладислава Лученца, славонског бана, за управника (gubernator') Хрватске и Далмације и посла га у угрожене крајев , да чим пре успостави ауторитет угарске крун . Лученц стиже у Задар р д сам Божић, 23. децембра, и поче одмах спр мање војничке акције. Be 4. јануара послали су Шибенчани у помоћ угарској војсци 50 својих људи. Мало после тога, првих недеља 1389. пошао је Лученц са својим четама против босанских људи. Ми о том походу немамо ближих в сти; али да није завршио повољно по Мађаре види се најбоље по том, што Тврткова војска остаје у Далмацији, допире до самог Задра и пали му пр дграђа.

У марту војвода Влатко пред Сплитом даје победничке поруке угроженом граду.

Војвода Влатко тражио је, у ставу победника. да се Сплит чим пре изјасни за признање Тврткове врховне власти и да му упути своје посланство. Видећи да угарска помоћ не доноси потребно олакшање. а да сам град не може довека примати ударце босанских чета. Сплит поч да се колеба. Њихово градско веће састало се 24. марта 1389. и изабрало, доиста, двојицу грађана, Николу Срећу и Ивана Марина, као своје представнике и посланике краљу Твртку. Слично су урадили и остали далматински градови. Из упутстава, која су дата сплитским заступницима, види се очевидно њихово колебање. Да се може они би несумњиво остали верни угарској круни. Чак се помало надају да би још увек. могли од самог Твртка добити неки рок у коме би им се дала прилика да се још једаред обрате краљу Жигмунду за помоћ. или да би добили могућност да му се оправдају и избегну прекору издајства. Посл тога рока њихова би савест била мирна и они би, без муке, могли пристати да постану Тврткови поданици, истина с претпоставком да то учин и остали далматински градови и да им краљ потврди старе повластице.



Краљ Твртко се показао као врло предусретљив. Очевидно у жељи да не изгледа прост отимач и да према људима које мисли добити за поданике не буде гори од старих владара он је пристао да им одобри тражене рокове. Чинило му се да се људи задобијају и љубављу исто толико колико и снагом. Сплиту је био остављен последњи рок за предају 15. јун; а Твртко је пристао чак и на то да Диоклецијанов град буде последње од далматинских места која долазе под његову власт. У том акту било је колико државничке мудрости, ради предусретљивости, толико исто и свесности своје снаге и уверења да крајње решењ не може испасти друкчије. То је он и казао сплитским изасланицима, не остављајући нимало сумњ о том да e, не одговоре ли својој обавези, имати да рачунају с његовим озбиљним нападима.

Кад су добили повољне одговоре од краља Твртка, Сплићани, после договора са Шибенчанима и Трогиранима, 19. маја послаше угарском краљу свог начелника Јакинца Малатесту и истог Николу Срећу, који је био код Твртка, да га обавесте о свему и траже његову одлуку. Исто су тако поступили и Трогирани. И једни и други пожуривали су решење, јер је рок за одговор био врло кратак. Краљ Жигмунд. природно, није могао да даде свој пристанак да се градови предају вртку. Обећавао је стога скору помоћ и боље изгледе за будућност. Али. у кратком року од месец дана он није могао организовати експедицију и прискочити у помоћ градовима које је чекала Тврткова освета. ако прекрше створени споразум. У Трогиру и Сплиту завлада ради тога разумљив страх. Трогирани упутише 23. маја једно посланство у Босну, које је имало да растумачи краљу њихов положај и да га уверава како Трогир има најбоље намере. Они су чак нудили краљу да, за сваку сигурност, пошаље у њихов град једног човека, који би био његов повереник. Рачунали су чак и с тим, да би краљ могао затражити и таоце од далматинских градова. Сплит се био уплашио исто тако. Кад је прошао 15. јун, а из Угарске нити стизаше помоћ ни поуздана порука, Сплићани одлучише да вешто дипломатишу око Твртка. Да испуне обавезу није им се још дало; али им се исто тако није дало ни да то признају. У неприлици, они се прихватише за ону тачку уговора која је говорила да се Сплићани могу предати последњи. С тим упутима они послаше у Босну, 30. јуна, Ивана Марина, молећи краља да их не дира дотле, докле се и остали градови не покоре.

Твртко би врло вероватно иступио много енергичније у Далмацији да у тај мах није дошло до велике офанзиве цара Мурата против Србије кнеза Лазара. Турци су били решени на одсудну битку. То се видело најбоље по том што је војску водио сам султан. Твртко је правилно схватио да је турски напад на Србију посредно и напад на Босну и да иде за тим да скрши слободу балканских хришћана. Као добар државник и исправан савезник, он се одмах решио да помогне Лазару и упутио му је у помоћ с војском и свог најбољег војводу, Влатка Вуковића, лањског победника Турака код Билећа. Уз ту војску пристао је и његов савезник Иван Палижна. На Видовдан 1389. дошло је до битке на Косову у којој су учествовале и босанске чете. Влатко Вуковић се борио храбро и веровао је чак да је победа на хришћанској страни. Тако је с бојног поља обавестио и свог господара. Њему се то вероватно учинило стога, што је у борби погинуо сам султан и што су Турци после борбе напустили Косово и Србију. Верујући да је та вест тачна. Твртко је јавио о хришћанској победи у Трогир и у Фиренцу. И што је врло занимљиво, он је своје обавештење о победи послао у Трогир не дан-два после примљене вести, него чак 1. августа. Као исправан савезник, Твртко после Лазареве погибије није предузимао ништа у Србији да појача свој утицај или рашири своје међе.

У једној падованској хроници налази се и ово за Твртка прилично карактеристично казивање. Фрањо Карара млађи. шурак кнеза Степана Франкопана, који је био у везама и пријатељству с краљем Твртком, беше 1388. изгубио своју државу Падову. Док је тражио ко би му све могао помоћи да поврати изгубљено место упозорио га је кнез Ст пан на Твртка. Овај је био љут на миланског војводу јер је турскому султану продавао оружје у оно вријеме, кад су Босна и Србија пролијевале крв своју на Косову'. Кнез Степан је упућивао Карару да свакако иде у Босну, краљу Твртку, јер је готово сигуран. да e му тај помоћи на његову препоруку'. Нови обрт ствари у Италији одвео је Карару на другу страну, управо у часу кад се беше кренуо у Босну.

За ово време, док је босанска војска била заузета борбом с Турцима, успело је угарским људима, и њиховим присталицама. да освоје Клис и потисну мали број босанских посада у Далмацији. Кад је свршена битка на Косову и Твртко био начисто с тим да Турци не мисле продирати даље према Босни, Твртко је крајем августа опремио своју војску у Далмацију, да настави започете борбе. Та војска пређе одмах у напад и крајем септембра допрла је већ до Задра и ту попалила све куће до под њихове градске капије. Нападе и пустошења понављала је потом све до у дубоку јесен. На велике молбе Задрана упутио им је средином новембра крчки кнез Иван Франкопан ј дну помоћну војску од 400 коњаника, а њој се после придружило и 200 Пажана. Са том помоћу и својом војском извели су Задрани напад на Врану. У две љуте борбе, 22. и 24. новембра, Палижна се са својим људима храбро опирао и био је и рањен, али није могао да савлада нападаче. Тек у трећој ици, 10. децембра, разбише Босанци своје противнике, који се срамно' (turpiter) повукоше испод Вране. Пет дана иза тога би повраћен и Клис и тако успостављен и раније стечени посед и углед босанског краља. Млетачка Република обавештавала је угарски двор о босанским успесима, јављајући отворено како су далматинска места у великом траху и недоумици да ли e уопште одолети Твртковој снази. Твртко се, говорили су они, определио потпуно за напуљски двор и сад изјављује да све ради у име Ладислава, сина краља Карла.

Упутство издано сплитским посланицима за преговоре датирано је 8. маја. Кад су чули за ту сплитску одлуку решише се Шибеник, Брач и Хвар, а вероватно и Корчула, да и они ураде тако. Једино се дотле најпредусретљивији Трогир почео у последњи час устручавати, али то није трајало дуго. Кад су Сплићани изјавили своју покорност Твртку, издаде им он 2. јуна у Сутјесци повељу са потврдом свих њихових дотадашњих права и повластица. У исти мах, докрајчујући њихове сукобе са Клисом и Омишем, краљ је тачно дао повући границе између тих места, желећи, како каже, да се наши верни Сплићани обилато користе нашом милошћу'. Сплитски успех поколеба и Трогиране, те и они 8. јуна изјавише Твртку покорност. Иза Сплићана добише потврду својих повластица и Шибенчани, а за њима Брачани, Хварани и Корчулани. Твртко је с разлогом могао бити поносан на толике успехе и похвалити се њима свом млетачком суседу. Млетачка Република му је 8. јула одговорила, сигурно не много искрено, како је весела срца' примила његове вести и како учествује у његовој радости. У трогирским белешкама јавља се 10. јула 1390. први пут нова Тврткова титула као краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја'. С том титулом свог краља диче се 1. августа у званичној сплитској повељи о градским границама и краљеви изасланици, протовестијар Трипо Бућа, кнински бискуп Михаило и Влатко логотет.

У Твртковој држави налазило се целокупно старо хрватско подручје и обала Далмације од Зрмање до Котора, сем Задра и Дубровника. Босанске власти увеле су брзо у нове области свој порески ред. Тако знамо да је сваки члан племена Пркљи, на Зрмањи, плаћао годишње по дукат на главу. На северу је његова област допирала до Саве и Уне, на истоку до Дрине, Лима и Мораче. Босанска држава није никад имала већег опсега ни већег значаја. У овај мах она је била најмоћнија словенска држава на Балкану, а иза Турске свакако и најсилнија.

Колики је био значај и углед Твртков види се најбоље по његовим везама. Кад му је умрла прва жена Доротеја, он је намеравао да се ожени по други пут кћерком аустријског војводе Албрехта III, и та је његова намера била лепо примљена на аустријском двору. Та веза требала је Твртку да би добио једну потпору више у борби против Жигмунда. Саопштавајући Млечанима тај брачни споразум и нудећи им пријатељске услуге за учвршћивање њихових веза са аустријским двором, Твртко им је поручивао како треба да се већ једном определе. У овој политичкој ситуацији они треба да знају да су пријатељи једне стране непријатељи друге.

Крајем августа 1390. беше дошао у Сутјеску Андреа де Гвалдо, сплитски надбискуп, с молбом да краљ испуни жеље и потврди стара права његовог каптола. Да би показао своју добру вољу према утицајном католичком свештенству, краљ је 30. августа примио под своју заштиту Сплитску цркву, одобрио је све старе поседе и повластице и овластио свог војводу, Павла Клешића, да помно чува интересе цркве.

Али, усред тих планова, краља Твртка је, у педесет другој години, задесила ненадна смрт око 17. марта 1391. Као и у случају цара Душана, ова смрт је не само пресекла један плодан живот него је из темеља потресла и цео њихов државни организам. У оба случаја велики, и скоро неслућени, полет њихових држава био је нераздвојно везан за њихове крупне личности, пуне иницијативе и државничке енергије. Обојица су умрла не на крају снаге, него у њеном напону, у часу кад су створено дело имали да дограде и да уреде. Ни један ни други нису имали ни издалека себи сличног наследника, да створено дело прихвати или бар очува. А и дело само, створено врло брзо срећним стицајем прилика, а не природним развојем, премашало је снагу држава које су га носиле и премашало оквир и карактер њиховог дотадашњег живота. Босна је била више географска него политичка државна јединица, и њен развитак ишао је дотле по извесној географској гравитацији до њених природних граница. Са Твртком она је на се узела велику политичку улогу, која је била ван њене традиције и стога колико нова толико и опасна.

Али у томе шта је требало да се одржи, између Душана и Твртка нема сличности. Душан је, по карактеру свог дела, био освајач. Господар не само Срба него и Грка и Арбанаса. Он сања о освајању Цариграда. У његову област ушле су земље које нису имале ничег заједничког са српском прошлошћу. Нарочито је био опасан елеменат грчки. Он је неоспорно био културно јачи од Срба, национално свеснији и у државним пословима са више традиције и гипкији. Није се он дао лако приљубити новој српској држави, а још се мање могао подвр њеној култури и организацији. Напротив. Срби су још увек учили и примали од њих. Све да Душан није разбио своју државу на велике области и од властеле, нарочито чиновничке, направио мале династе; све да није услед велике екстензивности и слабих прометних веза централна власт природно слабила, његова држава би стално боловала од превеликог броја туђег елемента, који је примила у себе. Шта су далеки Епир и Тесалија могли допринети за јачање Србије и кад су Срби могли доспети да тамо развију свој утицај?

Тврткова концепција била је уколико се то са свим резервама за средњи век уопште може рећи националнија и у многом стварнија. Босна је имала централни положај у српскохрватском народу и била је готово као одређена да обухвати на оба крила оба наша племена. Све подручје Тврткове активности обухватало је само наш национални елеменат. Твртко је осетио тај географски значај Босне. Он је успео, како то рекосмо, и стицајем прилика, понешто ношен самим догађајима. Хрвати на западу нису могли да се надају успеху радећи самостално и увлачили су Твртка с почетка као савезника, да га после приме као господара. Срби после 1371. године немају централне владарске личности и Твртко се јавља као један од претендената и тамо, не из сопствене иницијативе, него натеран безобзирношћу Николе Алтомановића и као савезник кнеза Лазара. После успеха, природно, јачају прохтеви и шире се изгледи. Очевидно је да Твртков план не би био за живота Душановог и Лајошевог. Али то не мења ништа на значају Тврткову. Напротив. То само казује да је био човек историјске перспективе и да је осетио своје време. Код њега је било несумњивих државничких способности. Кад мора он се бори, и то енергично, али је увек склон на мудар компромис. У Србији неће да се појави као освајач и победник једног династа, него као легитимни потомак једног Немањића, да указујући на своје право поштеди осетљивост. С Лазаром не само да не тражи борбе него чак склапа савез, и то и у борби против Жигмунда и против Турака. Његова стрпљивост у поступању с далматинским градовима даје несумњив доказ за његов став разборитог осматрача. који усред акције зна да чека и држи меру и који ради с планом и доследно са сигурним осећањем у коначни исход.






Politica de confidentialitate



DISTRIBUIE DOCUMENTUL

Comentarii


Vizualizari: 604
Importanta: rank

Comenteaza documentul:

Te rugam sa te autentifici sau sa iti faci cont pentru a putea comenta

Creaza cont nou

Termeni si conditii de utilizare | Contact
© SCRIGROUP 2022 . All rights reserved

Distribuie URL

Adauga cod HTML in site