y a

За кратко време пристаде уза њ сав Епир и Тесалија. И Нићифор и Симеонов таст желели су да Симеон успе у Србији, па да, после тога, лако прегори губитак југозападних области Царевине. Његов неуспех помео им је онекле рачуне. Не желећи никако да се Симеон врати у грчке области, Нићифор покуша да се сам, непосредно, пријатељским начином, нагоди са Србима. Знајући за велики утицај царице Јелене у Србији, обратио се њој, с предлогом да, кад отера прву жену, он узме једну Јеленину сестру. Али све његове планове пресекоше Албанци. Чим је нестало Душана, па се Грци осетише нешто слободнијима, они почеше да се одупиру албанској експанзији, а племићи нарочито почеше силом враћати своја раније им одузета и Албанцима раздељена имања. Албанци, који се беху ојачали под српском влашћу и постали самопоузданији, решише се на крвава обрачунавања. У борби код Ахелоја (1358. године) погибе деспот Нићифор, а његова војска би поражена и разјурена.

После неуспеха међу Србима, а уплашен Нићифоровом акцијом, Симеон је током лета 1357. покушао да се измири са Урошем. Као један од посредника имала је бити и Дубровачка Република, која је добро стајала на српском двору. На државном сабору у Скопљу, држаном првих дана априла 1357, у присуству царице мајке и патријарха Саве, даровао је цар Урош, 10. априла, острво Мљет својој властели Басету Биволичићу и Трипи Бућићу да им је у баштину'. На Рибнику под Призреном, дао је цар, 24. априла, Дубровчанима четири разне повеље; потвдио им је старе повластице и уступио им је подручје од Љуте до Курила, за којим су дуго жудили. Дубровник је, као пријатељ Царевине, узео на себе улогу посредника и у овом сукобу између Уроша и Симеона. Споразум је нарочито олакшао Нићифоров пораз. Симеон је, помогнут посредно од Албанаца, могао сад без опасности да поврати своје области. Али се ипак није смирио. Почетком 1359. почињ нову борбу и продире до близу Скадра.

Ј дан дубровачки трговац, чак из пожаревачког Кучева писао је 3. фебруара 1359. како га је страх од Симеонова напада и с њим скопчане несигурности задржао да није послао нек товаре олова. Ни тај покушај Симеонов да продр у Србију није имао среће. Али цела његова акција донела је ипак извесне промен у склопу српске државе. Он није усп о да дође до српског престола, али је стварно одвојио из српске државн заједнице главни део грчких области. У својој престоници Трикали он је живео потпуно у грчком кругу, као какав грчки династ, посветивши с готово искључиво својим поданицима грчке културе. У његовим повељама грчко име иде пре српског; он се сам потписује само грчки и као грчки принц истиче своје порекло од Палеолога, а не од Немање: Συμεών έν . Неколико његових повеља очувано је нарочито у тесалским веома живописним и на врло стрмим стенама подигнутим Метеорским манастирима, којима је био дарежљив ктитор. Са сус дним српским великашима, које није успео да покори, ступио је у породичне везе, да их не би добио као сталне непријатеље. Тако је посинку моћног војводе Хлапена, Томи, сину ћесара Прељуба, дао за жену своју кћер Марију уступивши му после на управу читав Епир, у ком је Јанина постала главно место.

Да слободни Грци из суседства Србије неће остати мирни чим ос те да у Србији ствари не иду како треба, и да је нестало снажне руке Ду анове, могло се и очекивати. Чим је сазнао за српске међусобице, напао је Матија Кантакузин, у заједници с једним турским одредом од неких 5000 људи, српско подручје, мислећи да e на доста лак начин моћи да га поврати својој држави. Али мимо очекивања, наиђе под Сером на добро спремљену српску војску, коју је водио ecap Војихна. Грци и Турци бише потучени и нагнати у бег. Сам цар Матија, да спасе главу, сакрио се у неком тршчару близу Филипија, али га ту нађоше ловачки пси. Ухваћена, Срби су га предали његовом противнику цару Јовану Палеологу, по наредби царице Јелене, која се налазила у свом серском граду, где је задржала власт, иако се одмах по Душаново смрти замонашила, и постала монахиња Јелисавета.

У то време завршавала се дуга борба Млетака и Угарске за посед Далмације. С пролећа 1356. изгледало је као да e краљ Лајош наставити почето ратовање у Србији; његов проглас од 4. јула из Загреба, у коме је скупљао војску, говорио је изрично да се спрема рат против шизматичних Срба, које треба превести у јединство вере, и да краљ мисли обновити своје право над Србијом. Али место на Србе, краљ Лајош је изненада окренуо ту војску против Млечана. Повод је нађен у том, што су Млечани сарађивали са Србима, нарочито у Далмацији; али главни разлог овом рату било ј угарско настојање да потисну млетачки утицај на Хрватском и Далматинском приморју и да источну обалу Јадранског мора обезбеде искључиво поседу круне св. Стевана. Још у марту 1356. узела је угарска војска Шубићев Клис, који је бранила српска посада, и добила је наскоро дозволу да одатле сме правити испаде против свих суседних општина сем пријатељског Сплита. Угарска војска, која се скупила у Загребу, није кренула у Далмацију, него ј напала Млечиће на њиховом подручју, у самој Италији. Ма арима се придружише горички гроф ви, аквилејски патријарх и аустријски војвода. У самој Далмацији, уплашени од угарске силе и њених успеха, далматински градови почеше напуштати Млечане и прелазити сами под угарску врховну власт. Тучени и угрожени од надмоћнијег непријат ља, Млечани бише присиљени да моле за мир. Преговори о њему завршени су 18. фебруара 1358. у Задру. Тим миром Млетачка Република одрекла се свих својих поседа и права на Јадранском приморју, од Кварнера све до Драча.

Овом приликом признала је врховну власт Угарске и Дубровачка Република. Млетачка власт и непосредни политички утицај, који су трајали у граду св. Влаха од 1204. године, престадоше заувек; и ничег се Дубровчани, за целог трајања своје историје, нису плашили више, него да се та власт не понови. Мађари су оставили Дубровачкој Републици сва њена аутономна права; обавезали су је једино да плаћа годишње 500 дуката у знак подложности и признавања'. Годишње обавезе плаћања Дубровчана српском краљу (2500 перпера) и босанском бану (500 перпера) имале су отад да се упућују угарском двору, да не би био доведен у питање суверени положај угарског краља као врховног господара Дубровника.

Мала Република наставила је, међутим, да исплаћује и даље своје обавезе према Босни и Србији, истина с нешто покушавања првих година да им избегне, осетивши мудро да би у противном случају били тешко погођени њезини трговачки интереси. На дубровачким бедемима и лађама имала се од 1358. године вити угарска застава. Дубровник је, даље, примио обавезу, да својом флотом помаже угарске акције. У својој повељи од 27. маја 1358, којом је све то утврђено, краљ Лајош је обрекао Дубровнику да e га бранити од свих напада и уступио му је, додуше само тим писменим актом, област од Курила до Стона. Занимљива и за Републику од нарочитог значаја беше краљева дозвола да Дубровчани могу несметано трговати са Србијом или Млецима, чак и онда кад се те државе налазе у спору са Мађарима. Ова промена врховне власти донела је и извесне промене у унутрашњем уређењу Дубровника. Место млетачких племића кнежева сад долазе ректори из круга домаће властеле, чија власт траје само месец дана. Разлог те промене није тешко погодити. Дубровачка властела умала је чешће сукоба с кнезовима из Млетака, који су понекад злоупотребљавали своју власт или хтели да је сувише искористе; и у самим Млецима дуждевска самовоља доводила је понекад до сукоба и потребе да им се рад ограничава разним мерама. У Дубровнику је дуждевски систем свес о замењен сенатском републиком, у којој је чисто аристократски карактер власти очуван све до њеног слома.

Кад је тако са потпуним успехом завршио рат с Млецима, краљ Лајош одлучи да се обрачуна и са Србијом. Свакако је био обавештен о Урошевим тешко ама у јужним областима и о бољим изгледима за обнову борбе него што су били они из 1355. године. Краљ Лајош је замишљао напад против Срба у већ м стилу: с копна и са мора. Краљ Лајош је желео да помоћу далматинске флоте сузбије и Србе с Приморја, као што је учинио с Млечићима; изну ено млетачко одрицање од свих поседа од Кварнера до Драча имало је да покаже угарске тенденције и према Србима. Како Срби нису имали флоте, а како им Млечани нису смели помагати, чинило се на први поглед да ће њихово сузбијање ићи доста лако. Није се, међутим, узимала довољно у обзир чињеница, да се сва залеђина приморских градова јужно од Дубровника налазила у српским рукама. Повод за напад с копна дала је Мађарима борба двојице српских великаша у северној Србији, чија нам имена нису позната. Кад је био притешњен од свог противника, један од те двојице, не могући добити помоћ од Уроша, обратио се Мађарима и тако изазвао њихово посредовање.

У мају 1359. прешла је велика угарска војска у Србију. Поражени у једној већој борби, Срби су се повлачили у своје планине, носећи све што се могло и водећи са собом и стоку. Мађари су продрли у Србију осам дана хода' од дунавске и савске линије, али вероватно не даље од рудничких планина или Западне Мораве. У тешко проходне српске планине нису се хтели упуштати, чак ни онда кад је у лето стигао сам краљ Лајош с новим четама. Српски отпор из шумом обраслих предела, с много брда и увала, зауставио их је од брзих и смелих продирања у унутрашњост. Стога је читав тај поход завршен с релативно малим успесима: сем што је угрожени српски великаш признао врховну власт Мађара, краљ Лајош је као једину несумњиву добит имао осигурање поседа Мачве. Српска гранична линија остала је несумњиво северно д Рудника.

У подручју од Конавља па све до Подриња, с Требињем, Гацком и Полимљем, владао је сродник и пријатељ цара Уроша, кнез Војислав Војиновић. Овај је пажљиво пратио успехе Мађара у Далмацији, знајући добро да ће после Млечића доћи на ред Срби. Због тога што је Дубровник признао врховну власт угарску, Срби су почели да зазиру и од свог старог приморског пријатеља и убрзо њихови односи не само да хладне него постају чак и непријатељски.

Чим су у јесен 1358. почела угарска непријатељства против Србије, кнез Војислав тражи од Дубровника извесна обавештења о његовом држању, нарочито с обзиром на Стон, који су они утврђивали. Дубровчани су на то забранили трговину с Војиславом, хоте и му на тај начин спречити снабдевање из Приморја, и дали су тако одговор који је био врло близу објави непријатељства. Та, доиста, наскоро и започеше; да се убрзо, изгледа посредством жупана Санка Милтеновића, за извесно време смире. Али кад су Мађари 1359. године ударили поново на Србију и негде код Рудника потукли српску војску, у којој је вероватно суделовао кнез Војислав, Дубровчани упустише своје људе у Конавље и Требиње, и примише у свој град нека лица која су пљачкала. На ту нелојалност кнез Војислав није ипак одговорио одмах непријатељством, него је најпре тражио накнаду и предају криваца. Кад Дубровчани, уздајући се у угарску победу, почеше одговарати превртљиво, крену Војислав на њих своје људе и оплени Реку, Рожат и Шумет; заплени један дубровачки караван и сам лично крену у близину Дубровника. Претио је отворено да хоће да поврати поново Стон хумској држави и да и иначе напакости Дубровнику као клетвенику Угарске.

Преплашена том Војислављевом одлучношћу Дубровачка Република покуша да кнеза некако смири, али се у исти мах обраћала на све стране за помоћ и заштиту. Угарском краљу писали су да је напад дошао по наредби српског цара и да је у вези с последњим ратовањем; они би, према том, били жртва своје верности према угарској круни. Али су се Дубровчани могли брзо уверити да ће се тешко ради тог пограничног спора кренути у њихову помоћ краљ, или неко други, или да би требало врло дугих преговора па да то учине. Њихова трговина, међутим, којој је пут ишао понајвише баш преко Војиновићева подручја, страдала је осетно и ради тога што каравани нису смели да иду или што су, кад би ишли, били предусретани и пљачкани. Дајући вољу за невољу они нађоше да је ипак најбољи начин да се нагоде с кнезом и, кад је тај пристао да се мири, тражећи 4000 перпера одштете, они склопише с њим мир око 25. августа исте године.

Али ни овај склопљени мир није био дуга века. Дубровчани су још тада осећали да је, и поред створеног споразума, остала м ђу њима јака тражина неповерења. И то их осећање није преварило. Удовица цара Душана обратила се почетком 1360. у Дубровник, са захтевом да јој се врате или исплате неке драгоцености, које је републичин човек, Мароје Гучетић, царев протевестијар пре Душанове смрти, наводно однео са царева двора. Република се бранила да то тражење није оправдано, доказујући, на основу царева опросног писма, да је Мароје прав. Одбијена тако са својим тражењем, царица мати се обратила кнезу Војиславу, да он или уреди ствар или казни Дубровчане. Овај се одмах одазвао позиву и упутио је у Дубровник врло оштру поруку. Забринута, Република је одмах, око 10. фебруара, упутила угарском краљу једно писмо, у ком се потужила на Војислава који као вук насрће хотећи да прождере јањце', M свог заштитника да им отклони опасност. У исто време, употребили су сву своју слаткоречивост да се објасне са српским двором и кнезом Војиславом. Нарочито су искористили свадбу младог цара Уроша, у лето 1360, да честитајући весеље увере двор о својој искреној доброј вољи и да израде у Сеници 29. септембра широке повластице за своју трговину по читавом подручју Српске Царевине, па према томе и у области кнеза Војислава, која је у царевој повељи нарочито поменута, мимо дотадашњег обичаја.

Цар Урош је узео за жену Ану, кћер влашког кнеза Александра. Једна сестра нове царице била је удата за сина бугарског цара Александра, а видинског господара Срацимира, братића царице мајке Урошеве. Стога је сасвим оправдано Јиречеково мишљење да је царица мајка била посредник у тој женидби, појачавајући тако везе немањићке династије са својим родом.

Чим је прошла царева свадба, кнез Војислав је нашао нов повод за распру са Дубровчанима. Крајем новембра 1360. он је тражио од њих ништа друго него одступање једног дела њихове земље, вероватно Стона или Жрновничке жупе коју они држаху под закуп' још од давних времена. Дубровчани су се бранили тиме да је земља у ствари њихова; да имају за то и потврде српских владара и да они у њој раде већ неколико добрих десетина година.

Не добивши од Републике повољан одговор, кнез Војислав нареди свом намеснику у Требињу и Конављу, Милману, да почне непријатељства. Милман поступи по наредби: удари у првој половини јануара 1361. на Жрновничку жупу и много је оштети. Видевши сву озбиљност положаја, Дубровчани се на све стране стадоше спремати на отпор.

Цар Урош је поновио у Дубровнику мајчин захтев од прошле године и, кад га они поново не хтеше испунити, он одобри Војислављев борбени став. Кнежева војска, жарећи и палећи, стигла је све до близу градских врата самог Дубровника. Разјарени Дубровчани уценише главу Војислављеву са 10 000 перпера, а обећали су убици још и дубровачко грађанство и камену кућу у граду. Ко убије кога кнежева сина добиће 1000 перпера, ако донесе његову главу у Дубровник још хиљаду више. Ретко је кад Република са толико беса и страсти устала против кога од својих противника, и желела да му докраја ископа кућу и траг. На страну Дубровчана ступише, против свог владара и против Војиновића, зетска властела Балшићи, вероватно из жеље да се докопају Котора.

Око средине августа 1361. кнез Војислав је напустио опсаду Дубровника, опустивши и опет пред полазак његово подручје. Али тим није прекинуо и ратовање или, боље рећи, четовање по њиховој држави. Дубровчани, уместо да одахну после његова одласка, доспеше у једну другу незгоду. Њихова оштра блокада против Котора и њихово сметање слободне трговине са поданицима цара Уроша доведоше их у сукоб с Млечанима који су чували своје трговачке интересе. Разљућени дубровачким поступком против својих лађа, Млечани позатвараше дубровачке трговце у свом граду. Сва посредовања дубровачка и дубровачких пријатеља остадоше безуспешна. У неприлици, Дубровачка Република покуша посде тога да се мири с Војиславом, али он поставља врло тешке услове. Видевши да продужавање ратовања доноси за њих све нове штете и заплете, а да нико од суседа неће да им пружи стварну војничку помоћ против кнеза, Дубровчани се најзад обратише цару Урошу.

Цар је показао много добре воље да се рат докрајчи и вршио је у том правцу известан притисак на Војислава. У Оногошту је најзад 22. августа 1362. потписана мировна повеља, која је пребила штете и вратила Републику у ранију милост Царства.

Српска властела осећала је све више да способности младог цара не одговарају нимало ни тешком положају, који је заузимао, ни опасним временима, у којима је живео. Најстарији српски летописи, настали наскоро иза маричке битке, оптужују Уроша да је око себе окупљао младе врснике, који одбијају савете старих. Другим речима, отуђивао је од себе творце Душанове Србије и људе са државничким искуством. Властела сама, осећајући слабост централне власти, почела је све више да граби власт за себе. У појединим областима, као Балшићи у Зети већ 1361. године, она се понаша готово као самостална господа и у тој тежњи изазива постепено, али ипак доста нагло, комадање Душанове Царевине.

После Симеонова одметништва на крајњем југу и оног непознатог властелина на крајњем северу, почињу одметања и у самој унутрашњости Царевине. Од старих српских области прва се одвојила од заједниц Зета, под Балшићима. Зета је била одавно најбунтовнија наша област, још и сад, средином XIV века, са мешаним становништвом и увек готова на неке протесте. Сва принчевска одметања српска у првој половини XIV века потицала су из те области; један зетски устанак избио је одмах по Душанову ступању на престо. Најмоћнија породица Зете у ово време беху Балшићи, чије је порекло, судећи по презимену, романско, односно влашко. Није познато који је догађај избацио ову породицу на површину; мисли се, само, да су се истакли у последњем рату против Симеона, и то у борбама око Скадра. Њих су била, као у народној причи, тројица браће: Страцимир, Ђурађ и Балша, а имали су градове Бар и Будву, а може бити и Скадар.

Be

Уз цара Уроша нарочито се подиже Вукашин Мрњавчевић с братом Угљешом. Порекло њихове породице, које се веже за више места и области, није сигурно познато, али би се могло мислити да је однекуд из западних страна, од хумске или зетске земље. У Требињу се око 1280. године помиње неки Мрњан, казнац краљице Јелене. У истом месту налазио се као Душанов намесник 1346. године неки властелин Угљеша, можда млађи син Мрњанов. Душан је, како знамо, у јужним областима волео да има као више чиновнике поуздану српску властелу, стога је, можда, вредније чланове Мрњанове породице из требињског краја преместио на југ. Вукашин се први пут спомиње 1350. године као жупан прилепског краја, где је учврстио своју породичну власт. Народно предање казује за њ, да је био жура и стога по спољашњости неугледан. На фресци у манастиру Псачи цар Урош је читавом главом виши од њега, и развијенији. Вукашинов лик није ту нимало симпатичан; израз његових малих очију има нечег лукавог и продорног. Најстарији Вукашинов син Марко, најпопуларнији јунак народне епске поезије свих Јужних Словена, јавља се први пут 1361. године као посланик цара Уроша у Дубровнику за време рата с кнезом Војиславом. Значи, дакле, да је породица уживала повер ње оба цара, и Душана и Уроша. Народно предање говори да је Марко био писар на Душановом двору, а за Вукашина се тврди и оно, као и најпоузданији историјски извори, да је био чак венчани кум Урошев.

Вукашину нема неког нарочитог помена све до 1365. године. Тешко би било рећи да он, који је несумњиво био човек јаче воље и вредности, није за то време ничим скретао пажњу на себе, али ми само не знамо у ком је правцу то било. Не знамо, исто тако, ни кад он узима у Царевини главну улогу, ни зашто, ни како. По свој прилици он се издиже нарочито не толико после смрти цару оданог Војислава Војиновића (1363), чија се област налазила далеко на западу, него више после смрти деспота Дејана, царског зета, и деспота Оливера, чији је углед у Македонији био веома велики. За њихова живота, чини нам се. Вукашиново се уздизање не би могло извести без тежих потреса. Велика је штета што ништа не знамо ни о том како је завршио свој живот деспот Оливер и зашто његову област не наслеђују његови синови, него синови деспота Дејана, Јован Драгаш и Константин. Да је ту било неког метежа и поремећаја може се узети као сигурно. али се не може рећи у коликој су се мери они развили и какве су им све биле последице.

Српске великаше на југу, шездесетих година XIV века, није сасвим приближила ни турска опасност, која је из дана у дан постајала већа. Године 1361. пала је Димотика, а 1363. Адријанопољ, у који Турци преносе своју престоницу. Be 1366. године држе Турци целу родопску област. Емир Мурат (13621389), који је наследио свог од куге умрлог оца Оркана, беше један од најсилнијих турских владара, одлучан у намери да турску власт учврсти у Европи. Чинило се да је презирао лаке победе', пише за њ X. Ганем, и да је волео срести опасност с озбиљношћу јунака, слажући триумфе на триумфе и учврстивши их на крају својом крвљу.' Видећи ту опасност од Турака византијски цар Јован покуша да ступи у везу са Србима. Он упути, у лето 1364, у Сер, царици монахињи, патри арха Калиста, да нађе базу за споразум и заједничку делатност према Турцима. Царица је била склона за споразум. Али, усред преговора патријарх се разболи и умре у Серу, где би и сахрањен. Цар Јован је покушао заинтересовати за судбину Балкана и западне силе. У зиму 1365. он је лично кренуо у Угарску, не би ли задобио њеног борбеног краља, Лајоша Великог за рат против Турака. Нешто одзива он је нашао и на угарском двору и на западу, где је гроф Амадеј Савојски, синовац царице Ане, организовао неку врсту крсташке, али невелике експедиције. Али, та се експедиција, у споразуму с кратковидом политиком Цариграда, обрнула колико против Турака толико и против Бугара, што је само унело нову злу крв и неповерење међу већ и иначе прилично зава ене балканске народе и државе.

Биће да су све те прилике у непосредном суседству Србије дале подстрека властољубивом Вукашину да узме власт у своје руке. Личне амбиције могао је правдати државном потребом. Ма колико осион, изгледа ипак да није био без извесних обзира. Пада у очи да он није узео царску титулу, него титулу краља; ону, коју је Урош носио за живота Душанова. У Дубровник, новембра 1366, долазе заједно по светодимитарски доходак посланици и Урошеви и Вукашинови. У Псачи су на фресци израђени заједно, као владари, и Урош и Вукашин. Могло би се, дакле, мислити да је могла бити нека двојна влада, као мало раније у Византији, кад су заједно владали цар Јован и Кантакузин. Али против таквог схватања говоре извесни наши извори, писани седамдесетих година XIV века. Старији летописи бележе изрично да је Вукашин сринуо' цара с престола и сам узео власт, да је Урош много озлобљења и муке и невоље претрпео'. У биографији патријарха Саве казује анонимни писац, како је Урош беду примио велику од своје властеле', а како се Вукашин дрзнуо на краљевство'. Урошу је, доиста, остала готово сама титула; стварне власти није имао никакве.

Вукашин се прогласио за краља крајем 1365. године. Његов пример деловао је заразно и изазвао прохтеве и свих других; од 1365. Србија, и поред очигледне опасности од Турака, почиње да се расипа. Вукашин је скупио под својом влашћу углавном Стару Србију и северну и западну Македонију, с градовима Призреном, Скопљем, Прилепом и Охридом. Он сам казује да је господин земљи српској и Грком и западним странама'. У својим повељама он нигде, ни једном речју, не помиње свој однос према цару, а у целом свом раду он се понаша као потпуно самосталан владалац. Његов брат Угљеша проглашава се деспотом у области рчке Македоније, која је почињала испод Прилепа и обухватала драмску и серску област. Не зна се кад је узео за жену благородну госпођу Јефимију жену изванредно лепог уметничког осећања, која је имала приметан књижеван дар (нпр. запис на иконици за умрлог сина, везена похвала кнезу Лазару) и била врло добра везиља (нарочито јој је леп рад плаштаница, данас у манастиру Путни, рађена заједно с неком, ближе непознатом, базилисом Еупраксијом). Она је била кћи сара Војихне, Душанова намесника у драмској области. Угљеша је, вероватно, добио тај крај после тастове смрти, а своје поседе раширио је делимично и на рачун цареве мајке, од које је узео и Сер, и то, по свој прилици, пре извесним притиском, ако не и силом, него добровољним уступањем.

Свој положај Вукашин се трудио да учврсти породичним везама. За једног од својих синова, Марка или Андрију, хтео је добити једну девојку из породице хрватских Шубића, орођених с царем Душаном, која је у то време живела на сродничком двору бана Твртка. Тај брак спречио је папа, који није дозвољавао да једна католичка принцеза пође за шизматика'. Не знамо кад се Марко венчао са Јеленом, кћерком на југу моћног војводе Хлапена. Своју кћер Оливеру удао је Вукашин за Ђуру Балшића. По некој ближе непознатој вези био је краљев сродник и угледни охридски властелин, Остоја Рајаковић (t 1379). Захваљујући својој енергији, а донекле и тим везама, краљ Вукашин је постао апсолутно признати господар целе Македоније.

Од узурпације не оста поштеђена ни северна Србија. У њој се по својој безобзирности и самовољи највише истицао млади, тек двадесетогодишњи жупан Никола Алтомановић (рођен 1348. године), синовац кнеза Војислава Војиновића, по свој прилици најпре господар краја око Рудника. Од лета 1367. он је нападао своју стрину Гојиславу, удовицу Војислављеву, и до краја октобра 1368. успео је да је потисне из целе њене области и да постане моћан господар од Рудника до Требиња и мора. У исто време жупан Никола је хтео да искористи и метеже у Босни и помагао је одметање извесних људи бана Твртка, као на пример хумског господара Санка Милтеновића, а вероватно се хтео и осветити Твртку, јер је овај био у везама и помагао Гојиславу. Дубровачка Република није била нимало задовољна новим суседом и утицала је са своје стране на његове нове пријатеље, као на жупана Санка, да се окане веза с њим. У том није одмах успела, јер се против Твртка борио и његов млађи брат Вук, кога је жупан Никола исто тако подстицао и помагао. Сукоби у источној Босни и хумском и требињском крају извргли су се у прави рат. Против жупана Николе ратовали су и Дубровник и бан Твртко, али без много успеха. Бан је, истина, скршио своје противнике у Босни, натерао је на покорност и Санка, али самог жупана Николу није могао да савлада. У лето 1370. године дошло је до мира између бана Твртка и жупана Николе, али тај мир није обухватио и Дубровачку Републику, иако се Твртко трудио да јој помогне и у том

правцу.

Бујан и плаховит, жупан Никола се све више истицао као прави владар. Од Дубровачке Републике тражио је да се њему исплаћује чак светодимитарски доходак, који се плаћао само владарима у Србији. Значи, да није водио рачуна ни о цару Урошу ни о краљу Вукашину. Одбијање Дубровчана да то учине дало му је повода, после склопљеног мира с Твртком, да појача непријатељства против њих и да им у јесен 1370. нанесе осетне штете. Кад су се Дубровчани. у невољи, обратили за помоћ краљу Лајошу, овај је наредио да се утиче на жупана, али је мачвански бан Никола Горјански. пријатељ Алтомановићев, то посредовање извео само речима.

Источни сусед Алтомановићев у северној Србији био је кнез Лазар Хребељановић. Отац Лазаров, Прибац, био је једно вр ме логотет цара Душана. а и сам Лазар провео је виш година у дворској служби обојице српских царева. Око год. 1353. оженио се Милицом, кћерком кнеза Вратка, потомка Вукана Немањића, па је тако ступио и посредно у везе са владалачком кућом. Његов сродник беше челник Муса, од 1363. године господар Брвеника и његове жупе. Он је имао за жену сестру кнеза Лазара, од које је добио сина, народној по зији познатог Стевана Мусића. Ни кнез Лазар није могао остати у пријатељству с Алтомановићем. Зашто су дошли у сукоб није поближе познато, али главна се борба изм ђу њих водила око важног Рудника. Тај град отео је кнез Лазар од жупана Николе крај м 1370, за време ових његових заплета на југу.

Против жупана Николе спремао се у пролеће 1371. опасан савез. Сви његови суседи имали су досад с њим сукоба изузимајући једино Бранковиће с Косова, од којих је била његова мајка. Није довољно јасно ко је све утицао да се на њега дигао сам краљ Вукашин, осим Дубровчана и Балшића. Вероватно је Вукашин у младом жупану, који тражи за себе владарске дохотке гледао супарника који му је већ због своје велике области и снаге, могао постати опасан. Можда је жупан предузимао штогод и против Балшића са којима се његова област граничила у дугој линији. Око 20. јуна стигао је краљ Вукашин са сином Марком и војском под Скадар, одакле се спремао с Балшићима заједно, да крене према Оногошту, у сусрет Алтомановићу. Дубровачка Република била је спремна да на својим лађама пребаци један део војске у Алтомановићево подручје, у Конавље, да га нападне и са те стране. Али управо у време кад је требало да отпочне та офанзива, која је могла да буде кобна по Алтомановића, стигоше краљу Вукашину гласови о великој турској опасности с југа, и он мораде на брзу руку враћати војску и кренути и сам натраг, у источну Македонију.