Scrigroup - Documente si articole

Username / Parola inexistente      

Home Documente Upload Resurse Alte limbi doc  


BulgaraCeha slovacaCroataEnglezaEstonaFinlandezaFranceza
GermanaItalianaLetonaLituanianaMaghiaraOlandezaPoloneza
SarbaSlovenaSpaniolaSuedezaTurcaUcraineana

биологијаживотињазаконодавствоисторијакултуралитературамаркетингматематика
привредаразличитихрачунарарецептисоциологијатехника

Бугари и балкански Словени

историја

+ Font mai mare | - Font mai mic



DOCUMENTE SIMILARE

Trimite pe Messenger


Ογκος VII XI XIII




VII km2,

Иста ствар је и у државној организацији. На једној страни је као врховни поглавар државе, са својим кафканом, првим саветником, и тарканом, намесником у покрајинама, са вишим и нижим племством, бољарима и инима, а на другој страни словенска племена са својим поглавицама. Требаће више од три века да се та релативно мала група дошљака, крвним мешањем са Словенима, заједничким животом и утицајем цивилизације, а посебно хришћанства, толико изједначи са масом свог становништва да, колико-толико, почне представљати једну заједницу. Резултат је познат: Бугари су примили језик својих многобројних словенских поданика, а Словени су добили бугарско име и бугарску државну организацију. Несумњиво да за два-три века тај процес не би резултирао приметнијим резултатима да од раније није било извесних мешања између Словена и тих азијских племена, нарочито у заједничком ропству под Обрима, и да ти етнички мелези нису вршили утицај на обадве групе.



За владе цара Јустинијана II (685711, са прекидом) Византија беше постала поприште огорчених грађанских ратова. Плаховит и необуздан, цар је напустио мирољубиву политику свог оца и почео је да ратује на више страна; најпре на Балкану, па после у Азији, обадва пута кршећи сам постојеће уговоре. Опажајући развитак нове бугарске државе и вероватно њен утицај на словенска племена, он одлучује да их раздвоји и ослаби. И стога, на почетку своје владе, 688. године. креће са војском према Солуну, који је често, и баш недавно, био угрожаван од Словена, и чија је околина била преплављена словенским насељима. Цар се бојао да Словени не узму тај град, за себе или у друштву са Бугарима, и да одсеку западни Балкан од непосредне везе са Цариградом. Цар се, из свих тих разлога, одлучује да међусобно несложне Словене не само потуче него и да смањи њихов број. Он без обзира расели, нека силом а нека милом, многа словенска насеља са тих места и становнике преведе у Малу Азију, у Опсикиј, где су били мање опасни. Број тих пресељеника био је велик, јер грчки извори наводе да је цар од њих саставио војску од 30000 људи и поставио јој на чело нек г Исбула (Небула), вероватно човека бугарског порекла. На повратку са те експедиције цар је, у трачким кланцима, био нападнут од Бугара, који су поново пошли у помоћ Словенима, као и на почетку похода, када су били сузбијени. Овог пута беху и нанесоше Грцима знатне губитке. Огорчење Словена против цара било је велико. За време његовог рата с Арапима у Малој Азији, Словени су прешли на страну његових противника. У бици код киликиског Севастопоља, 692. године, словенска војска од 20000 људи остави Грке, пређе Арапима и донесе им победу. Бесан због тога, Јустинијан неке Словене поново расели, а неке поби. Овај пораз убрза царев пад, 695. године.

Пр врати и кризе дотераше дотле да је било кандидата који су буквално бежали од оскврнављене царске круне. Преко двадесет година трајали су ти метежи; од 695. до 716. године Византија је променила седам царева, док најзад није на владу дошао енергични Лав III Изаурски. Њега је изнела малоазијска војска, као некад Ираклија. јер је јасно видела опасност од Арапа. Од 716. до 718. године Византија је била у најозбиљнијој опасности од Арапа; сам Цариград био је више од годину дана у опсади. У невољи, Царевина је морала да тражи чак и бугарску помоћ, иако се могло унапред мислити да та не може бити несебична. Када је eo да спасе престоницу и сузбије Арапе, цар Лав се сав предао реформисању већ дотрајалог старог државног организма. У тим реформама, које имају војнички карактер, он понекад и претерује; његова борба против икона свакако није била неопходна држави. У тој борби. која трајати више од сто година и обухватити сав хришћански свет, Лав III долази у сукоб и са папском куријом и доноси тим поводом једну крупну одлуку. Да се освети папи, који се ставио на страну његових противника, цар је решио, 732. године, да се од папске јурисдикције одузме, осим Сицилије и доње Италије, још и читаво западно подручј Балкана, цео Илирик, и да се подвргне власти цариградског патријарха.

То је била једна од најважнијих одлука у историји Балкана. Романски утицај, који је до VII века у тим областима био толико видан и значајан, почео је да слаби услед доласка на власт источњачких елемената, као што беху Ираклије и сада Лав, који су појачавали грчки карактер земље и са њим у вези источњачке особине. Али, до ове одлуке западни утицај се упорно држао, чак и у Солуну и у Коринту, због тога што су те дијецезе спадале под власт Рима. Од ове одлуке тај утицај се губи и на Балкану се задржава само уз Приморје, због трговачких и непосредних других веза са Италијом, и, уз то, у областима које отпадају из византијске државне заједнице. Јужни Словени тако долазе једним делом под један, а другим под други утицај: услед тога се код њих развијају осим политичких, и извесне културне разлике. Из овог сукоба између Рима и Цариграда, који ће се временом, и поред свих покушаја измирења, све већма продубљивати настаје судбоносна непомирљива супарничка борба за првенство. Цариград верује да је он наследник старог Рима као нови Рим': у њему је, цар и господар државе, и у њему је, према томе, средиште свег и политичког и духовног живота. Рим не напушта своје старе традиције, и да постане раван Цариграду и бољи од њега он мисли на световну државу, у којој би црквени поглавар био уједно и политички. Што се тиче Илирика, њега Рим није никад прежалио. Он га стално сматра делом над којим има права, тражи веза и начина да га добије натраг и у њему помаже сваки покрет који је уперен против Цариграда.



За време владе цара Лава има једна једина, и то каснија, вест о цржању балканских Словена. Кнез словенског племена око Вардара (Ригхина), Пребуд, беше око 735. године осумњичен да спрема напад на Солун, и стога би везан и одведен у Цариград. Чувши за то, Словени са Вардара и око Струме заузеше се за њега, заједно са неким Солунцима, и израдише код цара не ослобођење, него само скидање окова. Поставши полуслободан, Пребуд улучи прилику и побегне, али би ухваћен и после новог покушаја бекства убијен. На глас о његовој смрти словенска племена Струмљана, Вардараца и Сагудата, после Друговића, опседоше Солун и држаху га тако опседнута готово две године, прекинувши му све везе на суху и довоз хране морем. Иако је град много трпео од глади, он се упорно и храбро бранио, док није стигла царева помоћ и потиснула нападаче. Велегезити су, том приликом, остали верни Грцима, снабдевајући их храном. Та вест је веома карактеристична за снагу и самопоуздање Словена у непосредној близини Солуна и тако далеко на југу Македоније, као и за њихове међусобне односе.

Услед страховите куге и помора беху опустели не само густо насељен и прљав главни град него и многе области у унутрашњости Византије. Да би попунио празнине поузданим елементом, цар Константин V Копроним, наследник Лавов, даде пресељавати у престоницу грчко ста овништво из унутрашњости и са острва, а у опустела и испражњена подручја по Тракији даде довести своје саплеменике Сирце и Јермене као бедем против Бугара и Словена. То доведе до сукоба и рата са Бугарима, који је, са прекидима, трајао око двадесет година. За време тих борби, вођених са променљивом срећом, Бугари су бунили и македонске Словене, да би са њима заједно имали више изгледа на успех, и ови су им се заиста придруживали. Једна кратка византијска вест бележи да је Константин, око 758. године, заратио и против њих, па неке заробио, а неке покорио. Бугарски хан Телец (од 761. године) имао је, у рату, као сав знике не малу множину Словена'. Али, и он и његови савезници претрпише страшан пораз код Анхијала, 763. године. Телец је био убијен у Бугарској због тог пораза. Са овим несрећним ратовањем у вези је и једна велика сеоба словенских племена, који, бежећи из своје земље', пређоше Црно море, па се царевом дозволом населише у Малој Азији око реке Артанаса. Број словенских избеглица ценио се, том приликом, на 208 000 глава. За Словене тога времена, вероватно за оне око Солуна, знамо још да су много гусарили архипелагом. Године 768. цар је морао да откупљује од њих становнике са острва Имбра. Тенеда и Самотраке, давши свилене хаљине за 2500 тих робова!

Бугарски владар Телериг (од 768. до 769. године). који је успео да среди прилике у земљи после пораза из 763, видевши земљу настрадалу од пустошења, пораза и грађанских ратова, и услед одласка оног великог броја Словена, дође на мисао да почне нову колонизацију Бугарске. Помишљао је, првенствено, на суседна словенска племена Брсјака. Почео је слати људе да преговарају са њима о томе, а спремао се. ако не могне друкчије, да их силом пресели. У Цариград је у јесен 773. стигла вест да Бугари за тај поход спремају 12000 људи. Да их предупреди, цар нападе и победи Бугаре у њиховој земљи. Од даљих тежих удараца спасла их је само царева смрт (775. године).

Обријска држава, са којом су Словени за више од два века имали толико веза, преживљавала је у то доба своје последње дане. Обри су се умешали у германска племенска разрачунавања и помагали су баварског војводу Тасила против Карла Великог. То изазва његову освету. У 791. години почиње његова широко организована офанзива против Обра и у алпијским пределима и у панонској долини. Уплашени његовом снагом, Обри су се чак и међу собом сукобљавали јер нису могли да се договоре како да му се одупру; једни су били за покорност, други за рат, трећи за тражење веза са суседима. Све то није помогло. Франачка војска, у којој је било и Словена, продрла је дубоко у обријску земљу, између Дунава и Тисе, и освојила њихову престоницу са хринговима', ограђену са девет опкопа од камена или иловаче, и ту уграбила богат, вековима сабиран, плен бивших кагана. Обријски отпор био је незнатан. Они су се, уплашени, предавали или бежали далеко преко Тисе, без трага.



Код Словена, у Руској хроници, забележено је предање о том њиховом бедном завршетку. Овај поход окончан је 796. године. Тек после тог похода покушан је један већи устанак, али и тај не покрећу сами Обри, него удружени са неким словенским племенима. Ова су страдала приликом проласка франачких чета преко њиховог подручја, а имала су разлога и да буду незадовољна франачком управом. Устанак је избио 797. године, и, са прекидима, тињао до 799, када је дефинитивно угушен. Колико је ту било клања и убијања, вели франачки хроничар Ајнхард, сведоче најбоље пуста панонска поља, у којима се чак изгубио и траг људског насеља. У овом рату изгибе све племство хунско, пропаде сва слава.' Обри се расуше, а извесни им делови претопише се у сродне Бугаре или после у Мађаре, који доцније доћи на њихова стара седишта и обновити опет хунске успомене. Последње вести о покоравању панонских Хуна и Словена Францима потичу из 803. године, тада се они предадоше царевој власти са свим што имађаху'.

У то време у Византији је поново почео низ дворских сплетака и криза. У унутрашњости незадовољници дижу устанке. Међу осталима, забележен је и један устанак Словена из 783. године, који је имао широке размере, од Македоније све до Пелопонеза. Устанак је угушио патриције Ставрикије. Он их све покори и учини обвезницима царства', пише хроничар Теофан, пошто је међу њима уграбио силан плен. Из тих речи види се довољно дотадашњи однос тих Словена према Царевини и обим њихове експанзије и на том делу Балканског полуострва.

Отприлике у исто доба, око 802. године, јављају се на Балкану два нова владара и две нове династије: у Византији цар Нићифор, дотадашњи главни благајник, а у Бугарској његов крвник. хан Крум. Они примају власт у часу када Карло Велики, скрхавши обријску државу, прелази у Источно Царство. Карлу је после крунисања у Риму и великих успеха на Истоку, могла бити најопаснији противник само Византија; стога он и тражи савезнике против ње. Његове везе са популарним багдадским калифом Харун-ал-Рашидом потичу, по свој прилици, поглавито из тих мотива. Важно је било и то да је и хан Крум међу Обрима узео да довршава Карлово дело њихова потпуног израза, а да победнички краљ повуче руку од Бугара', како то изричито вели један западни извор, пошто нису изгледали да ће ма у чем шкодити франачкој држави'. Бугарска се тада код Београда и код ушћа Тисе непосредно граничила са Францима, да се, после, почне постепено помицати, на њихов рачун, све више према западу.

Балкански Словени, односно Словени на Пелопонезу, поновише устанак и почетком IX века. Ова чињеница: да се устанак јавља два пута у истој области, тако далеко на југу Грчке, најбољи је доказ о томе како је била интензивна словенска колонизација од VI до VII века, и колико је наш елеменат тамо имао животну енергију. Словени Македоније, да би били јачи према Византији, повезују се све више са Бугарима; а Бугари и сами, искоришћавајући кризе у Царевини, силазе у словенске области, посебно у Струму, и нападају византијску власт. Године 809. Бугари су заузели Софију, важно стециште путева с истока и запада. Цар Нићифор. као и цареви пре њега, желећи да ослаби снагу словенског елемента, у словенска насеља уводи ново грчко становништво. Он је, првенствено, колонизовао војнике, који су раније, у римско доба, били најпоузданији инструменат романизације и најпокретнији у случају потребе. Наредба није била добро примљена ни код самих Грка, али је ипак спровођена од 809. до 810. године. Ту целу акцију, као и све даље покушаје да се сузбију бугарска ширења према југу, пресекла је страховита погибија цара Нићифора, 811. године. То је био најтежи удар који је дотад, у свим борбама од VI века. задесио Византију на Балкану и у великој мери јој унизио углед. Да су Бугари искористили победу и јурнули у освајања, разуме с само по себи. Две године после те победе, 813. они су однели још једну, над новим царем Михаилом I, и тиме још више истакли рђав положај Царевине. Бугарске чете стижу после тога под сам Цариград, а Крум се спремао да се, 814. године, са Обрима и свим Словенима' коначно обрачуна са грчком престоницом. Усред тих припрема затекла га је смрт, и то насилна.






Politica de confidentialitate



DISTRIBUIE DOCUMENTUL

Comentarii


Vizualizari: 599
Importanta: rank

Comenteaza documentul:

Te rugam sa te autentifici sau sa iti faci cont pentru a putea comenta

Creaza cont nou

Termeni si conditii de utilizare | Contact
© SCRIGROUP 2022 . All rights reserved

Distribuie URL

Adauga cod HTML in site