Scrigroup - Documente si articole

Username / Parola inexistente      

Home Documente Upload Resurse Alte limbi doc  


BulgaraCeha slovacaCroataEnglezaEstonaFinlandezaFranceza
GermanaItalianaLetonaLituanianaMaghiaraOlandezaPoloneza
SarbaSlovenaSpaniolaSuedezaTurcaUcraineana

биологијаживотињазаконодавствоисторијакултуралитературамаркетингматематика
привредаразличитихрачунарарецептисоциологијатехника

Династички развитак државе

историја

+ Font mai mare | - Font mai mic



DOCUMENTE SIMILARE

Trimite pe Messenger


породица беху унутрашње сметње, а трајни покушаји мешања и освајачке тежње византијских царева биле су спољне сметње, које су до сада спречавале и осујетиле, да се развије снажна једноставна српска држава. Било је до душе и пређе по неких српских жупана, који су се у оба правца са овим сметњама борили, али без успеха.




раздором своје браће и рођака својих користио, и у таквој је прилици помоћу грчкога цара задобио рашко жупанство и тврђаву Рашку (данашњи Нови-Пазар), која је била у оно доба најзнатнија на српској земљи. По прастаром уобичајеном праву српских владалачких породица, рашко жупанство није припадало Немањи; јер и ако су поред најстаријега брата и млађа браћа добијала неке области или неке округе, као својину, али је опет најбољи део припадао најстаријем брату, који је по својој важности морао бити вођ и првак међу својом браћом. Немања дакле као најмлађи син, није могао имати никаква права на Рашку; а што је ипак ову, јамачно помоћу Грка, заузео, с тога се на њ подигоше његова браћа и рођаци, сматрајући у томе заузећу повреду прастарог жупанијског права, а осим тога и замерајући му, што се служио туђинском помоћу. Борба, која се у то доба изродила међу Немањом и његовим рођацима, има велике политичке важности за српску историју. Ова борба је обртна тачка у оснивању државнога живота, она није била ништа друго, него борба између старога породичног и племенског поретка и нових појмова о монархији и централизацији. Немања је био у очима својих рођака насилник, и као такав морао је да кида са прошлошћу, да би по што по то очувао своју и земаљску независност.

III

Ауторитет најстаријега био је само у начелу признат. Међу тим су јавна и општа дела решавали у заједничком збору и договору. Немања је укинуо ову рођачку владавину; он је постао самодржац ове једноставне државе. Да богме, да се ова велика промена није могла потпуно и у један мах извршити, а ни за време Немањине владе. Још и у позније доба налазимо трагова оне старинске системе; партикуларизам истиче се поново и опасно, ма и у другом облику; распре и раздори рађају се у кругу саме влададачке породице и често доводе државу до пропасти. Па ни сам Немања не могаше се опростити окова старинских обичаја.

При свем том је ван сваке сумње, да је он положио темељ династичком преображају српске државе и владалачкој моћи, као што се ова баш у средњем веку почела да развија; основао је дакле династичку државу, која поред свију унутрашњих и спољних потреса носи на себи карактер непрекидности и трајности. С тим је Србија бар с поља ступила у ред сувремених европских држава, што не би никад постигла, да је остала у свом пређашњем раскомаданом стању, где је породични строј меродаван био и за државни живот. До душе видимо, где Немања дели освојене или наслеђене земље и својој родбиии и својим вернима. Али ови нису више са владаоцем равноправни, или од њега независни, па само породичном везом за њ привезани самостални господари, него су просто извршни органи једноставне влададачке власти. Али у том је баш сва разлика између овога и пређашњега стања. По том су већ сувременици могли с правом рећи, да је Немања обновљач и оснивач својега очинског наследства и самодржац свију српских земаља.

Међу тим не можемо ни то прећутати, да се ови преображаји, што их је Немања створио, нису никад развили до онога ступња, на ком би стално ујемчено било биће српске државе. Истина, држава је створена, она је позније дошла до велике моћи и далеко је размакла своје границе али је овај полет државе мање више изазвала одлична и снажна индивидуалност појединих владалаца, него изврсне установе, које су с народним бићем коначно срасле. Тако се збило, да су унутрашње органичне погрешке и недостатци само ускорили распад и пропаст државе, чим се ови у незгодним спољним околностима још већма појавише.

По што је Немања своју власт раширио и учврстио онако, као што смо то описали, још му је остало, да се побрине, како би је обезбедио од спољних опасности. У овом избору забележила је историја један значајан покушај. Године 1189 дође у Србију немачки цар Фридрих Барбароса на челу крсташке војске. Немања је у Нишу изашао пред цара. Овде је поникао пријатељски одношај између обојице владалаца. Шта више један хроничар тврди, да је Немања хтео приволети цара Фридриха, да га заједно са својом државом прими за васала немачке државе. Фридрих, заузет само крсташком војном, није хтео да се одмах у почетку овога похода замери грчком цару, те није учинио по жељи српскога владаоца, и по шестодневном одмору крену се даље на пут. Ова Немањина мисао била би јамачно од велике користи за ову младу државу. Као васал немачкога цара могао би рачунати на поуздану заштиту противу византијске самовоље, а међу тим не би морао зазирати, да ће се удаљена немачка држава непосредно мешати у домаће послове. Сем тога овај би тешњи одношај са најмоћнијом западном државом довео Србију у додир са политичким и културним животом западне Европе. Фридрихово устезање осујетило је успех овој Немањиној мисли и Србија би принуђена, да пође источном струјом.

У осталом Немања је много допринео својим заузимањем за редигијозне ствари, што је Србија и у свом народном развитку све више нагињала правцима источнога света. Видели смо како је Немања, чим је постао рашки жупан, и ако је у својој младости био западне вере, у један мах изјавио велику ревност према источној цркви и њезиним догматима. Напоменули смо и то, какве је политичке користи овом променом постигао. Подизањем многих цркава и манастира потпуно је задобио српско свештенство, а ово је за тим дало најревносније апостоле, који се трудише, да омиле Немању у разним слојевима српскога народа. Мисао, која се као црвен конац провлачи кроз сву Немањину политичку радњу, та мисао, да на развалинама партикуларизма подигне једноставну владавину, навела га је, те је с највећом строгошћу гонио Богумиле или Патарене, која је секта у Бугарској поникла, а после се и у српским земљама осилила беше.

Присталице те нове вере, осећајући да су угњетени, једва би дочекали прилику, да потпомажу противнике власти која постоји, те би ово новачење могло бити тим опасније новооснованој држави, што је у њој партикуларизам тек свладан, али још није био са свим искорењен. Обзирући се на јединство државе, није могао Немања друкчије радити у таким околностима, него да свом снагом својом угуши сваку тежњу за црквенским раздвојем. Он је ово црквенско јединство вршио великом, често грозном енергијом. Богумили, а и овде онде налазећи се незнабошци, Погани', били су прогањани, у тамнице бацани, а често су и грозно мучени и убијани, а њихова су добра узапћивана.



На овај је начин Немања заиста постигао, да у једноставној држави влада и једна вера.* Таким веома снажним помагањем источне цркве највиша државна власт положила је темељ оној тесној свези, која се код Срба мало по мало међу политичким и црквеним односима тако развила, да је религија код Срба постала народном вером, да су се вера и народност у један истоветан појам слиле.

* Само католике у јужнозападним крајевима своје државе није гонио, или из пијетета, или што је избегавао сукоб са папом.

Немањином раду на црквеном пољу, у потоњим годинама његове владе, веома је добро дошла била та околност, што је његов најмлађи син Растко, који се под именом Саве закалуђерио на Атонској Гори, позније произведен за првог источног митрополита у Србији. Рад архиепископа Саве уважићемо опширније на другом месту.

Она ревност, коју је Немања у почетку на црквеном пољу, јамачно из политичких узрока, развио, најпосле је и њега самога тако занела, да је 1195 године владу своју уступио своме сину првенцу Стевану, а за тим се повукао у манастнр Студеницу, у своју задужбину, где се и закалуђерио под именом монаха Симеуна'. Отуда је после две године отишао у Свету Гору, где је последње дане својега живота провео подижући и даривајући манастире. Он је умро у почетку године 1200, у својој задужбини, манастиру Хилендару, на Гори Атонској.

Кад се оно Немања 1195 године пред великим сабором, на ком су били заступници свију народних сталежа, одрекао владе, и свога првенца сина Стевана прогласио за наследника у достојанству великога жупана, у исто доба предао је Вукану, своме другом сину, Зету (са једним делом Хума или Захумља), дакле оно старинско породично наследство (дедовину). Извесно је, да Вукан није био потпуно независан господар у овој области, већ да се морао покоравати својему старијем брату, као великом жупану, у неким односима. Међу тим је тај положај, што је млађи брат у својој области заузимао, био у очитој опреци са оним тежњама уједињења, које је Немања целога свог живота неговао.

Ова деоба није могла припомоћи, да ојача организам једноставне државе, која је тежила, да се ослободи примитивних одношаја. Немања је у том случају само повлађивао старинском обичају, који је захтевао, да чланови владалачке породице, признајући аукторитет најстаријега, независно владају појединим областима, као својим наследством. Ова Немањина погрешка на скоро се осветлила. Партикуларизам и опет подиже главу. Вукан, као господар Зете, осећао се доста снажан, да на силу одузме од својега брата достојанство великога жупана. У тој цељи ступио је у савез са Андријом , мдађим братом мађарског краља Емерика, који бејаше бан Хрватске и Славоније. Да би се још више помогао, обрати се у исто време и папи, обричући, да ће ширити католичку веру. Последице тога савеза са Андријом беху губитак Хума и коначно саједињење Босне са Мађарском.

Папа је потпомагао Вука све дотле, док му се не пријави и Стеван са онаким истим уверењем, а осим тога мољаше папу, да му подари титулу краља. И папа се бејаше на то склонио: али маћарски краљ Емерик не хтеде допустити, да се важност његова суседа увећа, те је 1202 године с војском упао у Србију, заузео и опустошио већи део Стеванових земаља. Велики жупан бејаше се по свој прилици повукао у неки јужни крај своје државе, а краљ Емерик назва се Rex Rasciae' или Serbiae' (краљ Расције или Србије), који је назив од тога доба један део титуле мађарских краљева.

Емериков умишљај, да Србију уступи Вукану, и да ова постане феудом мађарске круне, није испао за руком. Јер се 1203 године изроди раздор међу Емериком и братом му Андријом, те се тиме краљева пажња од српских ствари одврати.

На скоро после мађарског освајања упаде и бугарски цар Јован, пустошећи несрећну Србију , али га Мађари принудише на повратак.

Тако је дакле Србија, на неколико година после смрти великог државног оснивача Немање, дошла била готово до пропасти. Цветне провинције беху опустошене и осташе без народа, а велики жупан лишен своје власти, морао се којекуда потуцати, остављајући своју земљу туђем насиљу.

Од овога очајног стања спасао је земљу ауторитет цркве и изнова ју је подигао. Стеван видећи, да је земљу постигла невоља због раздора са његовим братом Вуканом, настао је око тога, да извор те несреће што пре угуши. У тој цељи обратио се своме најмлађем брату, монаху Сави, и овај је 1208 год. успео, да измири завађену браћу, и да поново утврди Стеваново господарство у ојађеној земљи. Овај догађај, а још више Савина радња у корист источне цркве, силно је утицала на осећање народа српског, и много је допринела, да се источна вера дубоко и стално укорени на српској земљи.

По измирењу са својим братом, Вукана више и не помињу хроничари. Али се Стеван, или из частољубља, или пак утицајем своје друге жене, Латинке, опет зближавао Риму, молећи папу за краљевску титулу. Мађарски краљ Андрија II, који се тада бавио у Палестини, није могао да спречи тај добар споразум између папе и српског великог жупана у толико мање, што је и сам папа велику важност на то полагао, надајући се, да ће на тај начин лакше угушити богумилство, које је све више јачало у Босни, у суседству Србије.

Папа дакле послуша Стеванову молбу и допусти, да га његов легат венча на престо године 1217. Стеван се назва 'краљ Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Хума'*. Али се на скоро увери, да се народ због тога његовог дела од њега отпадио. Јамачно је источно свештенство доста допринело, да омрази краља, који помаже западну цркву и кога папин легат венчава за краља. Због опасности, која му све једнако прећаше од Угарске, могао је бити веома кобан овај раздор између краља и народа. У том свом опасном положају и опет се обрати Стеван своме брату Сави, кога је међу тим (1221) у Никеји посветио за српског архиепископа источни патријарх Герман. Сава се вратио у Србију 1222 године, и пред великим народним сабором поново је венчао брата свога круном, коју му он сам донео беше као дар византијског цара. У овој прилици краљ је са сабором заједно гласно изговорио символ вере источне цркве, који му је архиепископ прочитао. Од тога тренутка Срби су сматрали Стевана за свога законитог краља, и назвади га 'Првовенчани', а то је опет доказ, да се оно венчавање, што је извршено по папиној наредби, сматрало у Србији да не важи.

* Од каквог су значаја били ови топографски називи, то смо већ казали у II. одељку.

За тим је Сава остао у својој отаџбини, и основао је епископије, да би ојачао црквену власт. Сава је и у другом правцу вршио свој мирољубиви позив. Својим посредовањем код краља Андрије II успео је, те је отклонио напад, што је краљ против Србије спремао.

Стеван умре 1224 године, а за њим је ступио на владу његов најстарији син Радослав.

Други је Немањић за један корак пошао у напред путем к оснивању државе, којим је пошао и корачао оснивач династије са тако сјајним успехом. По што се Стеван избави од оних опасности, које у почетку његове владе беху на коцку ставиле опстанак ове младе државе, остао је господар и владао је опет на ономе земљишту, што је његов отац ујединио.* А што се Стеван венчао и назвао краљем, тиме је с једне стране узвисио себе и своје наследнике над свима српским породицама, а с друге је за свагда учинио крај тежњама, ако би који други осим Немањића потражио престо. Уз то се српска династија изједначила са осталим суседним владаоцима, а тим је већу важност задобила пред страним светом не само српска владалачка породица, него и српска држава.

За владе краља Стевана, при стварању српске државе, јавља се важна чињеница: утврђење источне цркве и њезино ширење у народу, а томе је веома много допринела ревност архиепископа Саве и оснивање епископија.

Стеван је након себе оставио четири сина: Радослава, Владислава, Уроша и Предислава. Предислав се закалуђерио, и под именом Саве II. био је по том архиепископ српски. Свакојако је важна околност, што су први архиепископи били уједно и чланови династије што влада. Ова сродна свеза ујемчила је вишем свештенству велик утицај, колико на саме владаоце, толико и на сам народ, и олакшала му је свако предузеће у корист источне цркве. Ова

били задовољни краљем, и желели су да место њега подигну на престо његовог млађег брата Владислава. Најпосле се, око 1224, године, диже устанак. Радослав је у први мах побегао у Драч, а позније у Дубровник, те најпосле послуша свога стрица Саву, и закалуђери се. По том је Сава венчао Владислава за српскога краља.



Није ни Урош умро на престолу. Његов старији син Драгутин имао је за жену Катарину, ћерку потоњег мађарског краља Стевана V, који беше син краља Беле IV. Не зна се поуздано, да ли се Урош обвезао краљу Стевану у брачном уговору, или је учинио из друге какве побуде, што је обрекао, да ће још за својога живота предати владу своме старијем сину; али се чини да је заиста тако што обрекао.

Нестрпљиви Драгутин јамачно је више пута наваљивао на својега оца, да испуни обећање, али немајући снаге, послужи се плеткама. Кад је пак његов таст Стеван V. године 1270 сео на мађарски престо и мир закључио са Отокаром, с којим је ратовао, Драгутин се њему обрати за, помоћ, и Стеван му стави војску на расположење. Драгутин је године 1272 на челу мађарске војске упао у Србију, разбио војску својега оца и принудио старога Уроша да бега у Драч, где је од туге умр'о.

Драгутин није дуго уживао на миру насилно присвојену власт. Његов частољубиви и лукави млађи брат, Милутин, умео се тако умилити свештенству, које је тада веома велики утицај имало, да је ово уз њега пристало и захтевало њега за краља на место његова брата Драгутина. Њиховом утицају може се јамачно приписати, што се Драгутин на скоро покајао за неправду, коју је свом оцу нанео. Да би своју савест умирио, одрече се 1275 године престола у корист Милутина, под тим условом, да после Милутина, који немаше деце, припадне престо Драгутиновом сину Владиславу. По што је предао владу своју, повукао се Драгутин у Срем, који је за себе задржао, заједно са Мачванском банијом. Но удаљен, не стајаше више Драгутин под утицајем српскога клира, и за то се на скоро покајао, што је учинио, те се трудио, да поврати краљевску власт. Милутин му се није противио, али његови верни савезници свештеници, толико су застрашили Драгутина, да се на скоро за тим за навек вратио у Срем, и није више узнемиривао свога млађег брата Милутина.

После владе првовенчаног краља живела је Србија готово половину века у непомућеном миру. До душе, нису раздори у краљевској породици прошли без крвавих сукоба, и без сумње су у великој мери сметали развитку државном. Међу тим су рударство и трговина, под заштитом бар спољашњег мира, учинили велики полет, и без сумње су много унапредили богатство и благостање народно. Кад је Милутин сео на престо, била је Србија много силнија, богатија и више уважена, него за време Стевана I. Тако набујане матералне и душевне силе, по законима историјског развитка свију народа, сад су већ тежиле, да и ван земаљских граница своју снагу окушају. Немања уједини српске земље и основа државу. Под његовим наследницима јачала државна идеја упоредо са учвршћењем династије. Снажан и славољубив влададац могао је дојакошњи унутрашњи развитак народа српског покренути правцем, који би у њему развио тежње за ширењем. Такав владалац бејаше Милутин, и с њиме ступа Србија у ред освајачких држава.

Милутин Урош II имао је поред челичне воље и највећу издржљивост, необичну углађеност и право византијско лукавство. Милутин спада без сумње међу оне историјске карактере, који никога не штеде. Пред његовим очима лебдела је само одређена цељ, и при избору средстава држао се гледишта, да бира оно, што га к цељи води; а не да се порећи, да га је у томе ретко обмануло његово разборито осећање. Строги морал безусловно би осудио Милутинов карактер и сав његов живот; али је историчар принуђен, да га оцени као одличног владаоца, који је своју отаџбину не само увећао новим областима, него је у исто време створио уређено стање, а тиме је у великој мери унапредио благостање своје државе.

и у његовом политичком раду. Али кад непристрасно проучимо свуколику радњу Милутинову, долазимо са свим до противног мишљења. Он је своје личне склоности свагда потчинио политичким цељима, и сав његов рад имао је само једну цељ: да од Србије начини велику и моћну државу. Да је зарад те цељи често бивао грозан, да се ни на шта није обзирао и да никога није штедео, то је истина; али друкчије не би ни успео у своје доба према тако силним противницима, с којима се имао да бори. Па и својим многим женидбама није тражио, да своје страсти задовољи, већ је тежио, да у свакој такој прилици постигне неку политичку цељ, као што то јасно сведоче сами догађаји. При свем том чини се, да је Милутин имао наклоности према развратном животу, само што и у сред таког живота није никад заборавио на свој владалачки позив.

Милутин је као завојевач живо радио у два правца: с једне стране управио је своје нападе противу грчке царевине, а с друге стране, тежио је, да присједини Босну.

Прва му је жена била ћерка Јована Анђела (Ангелоса), севастрократора Тесалије. Овим се сродством користио Милутин, а јамачно га је, ма и тајно, помагао његов таст, те је тако отпочео своју велику војну противу византијске државе 1279 године.

Ова многогодишња борба била је срећна за Милутиново оружје. Бејаше доспео дубоко у унутрашњост царевине до Сереза, па чак до Атонске (Свете) Горе. Застрашено грчко становништво или се покорило или се разбегло. Сјајни успех српскога краља застрашио је ову и тако трулу државу. Сам цар Михаило Палеолог бејаше принуђен, да лично поведе војску на Милутина; али је цар у путу умр'о, а Милутин је остао господар освојених провинција.

После свога првога удара, што је задао Византији, Милутин је бацио свој поглед на запад. Истина, бејаше јунак, и ако је затребало, није се страшио рата; али ако је иоле било изгледа, да друкчије постигне своју цељ, избегавао је са великим жртвама скопчане ратове. И не мања је Милутинова заслуга, што је више пута умео, да сачува своју државу од пустошних ратова, ма да се у томе служио средствима, која баш не карактеришу најлепше краљеву личност.

Тако је без боја задобио Босну. Да би то постигао, отерао је своју прву жену и оженио се Јелисаветом, ћерком Стевана V, краља мађарског, с којом је у мираз добио Босну. Знајући, да се папа веома заузима за ову земљу, где се међу тим веома осилише Патарени, Милутин је, да би ову своју имовину осигурао а папину помоћ задобио, обећао Риму, да ће католичку веру заштићавати, а да ће гонити Патарене; шта више претварао се, да је лично привржен западној цркви.

Не можемо овде потанко испричати оне преговоре , који су много година и више пута вођени између Милутина и римских папа. Доста је ако напоменемо ,како је лукави краљ српски не један пут успео, да увери ону вешту римску курију, како је вољан, да се искрено баци у наручја Риму. Што је Милутин најпосле збацио образину, те је с тога папа на њ подигао крсташку војну, то је са свим природно; али Милутин беше онда већ постигао своју цељ, или мишљаше да му не треба више папина помоћ.

Његова два незаконита сина, Стеван и Константин, живели су усамљени у Зети и у пределу око Скадра. А на то није помишљао Милутвн, да своју владавину остави Владиславу, сину својега брата Драгутина, као једином живом законитом Немањићу. Уз то је још придошло, да се, због непрекидног опадања византијске државе, предвиђао скори и коначни распад те државе. У таким околностима веома је природно било, што је у души частољубивога Милутина синула мисао, да своју државу споји са грчком царевином под једним истим владаоцем. Било је изван сваке сумње, да ће он сам и нико други бити тај владалац; али који би били његови наследници? На решење тог питања, чини се, да је већ утицао туђински уплив. Царица Јерина, Милутинова пуница, страсно се заузела за ту мисао свога зета о уједињењу обеју држава, и то на штету свога мужа цара Андроника. Биће да је у Јерини поникла та мисао, да овај царски престо обе уједињене државе, после Милутина, наследе њезини (т. ј. Јеринини) синови, а све показује, да је и Милутин ту мисао усвојио.

Милутин је умео, да за ову мисао задобије и један део властеле; али се највећи део, а на име и свештенство, ужасавао од такога спајања са страном силом. По што су Драгутин и његов син Владислав живели удаљени (као што знамо у Срему), то су српски незадовољници уочили Милутиновог незаконитог сина Стевана, као природнога потомка Немањића. И Стеван се заиста подигао беше на свога оца; али га је овај победио, лишио вида и послао у Византију, да га цар причува.



На скоро за тим Милутин се поново борио за одржање Босне, где су међу тим брибирски грофови нешто освојили. Заузет још једнако својом великом мишљу, ступа за тим у преговоре са Карлом Валојским и сином му Карлом Алансонским, који бејаху огласили неко право на византијски престо. Милутин шћаше, да те захтеве Валојевића употреби у своју корист, па је и опет заваравао папу. По што је пак приметио, да су ови његови нови савезници толико слаби, да му не би ништа користили, то се он поново махнуо запада.

1317 године умре Драгутин; краљ се послужи том приликом, те Драгутинове земље сједини са својом државом.

Ове исте године опростио је и своме сину Стевану, јамачно за то, што је увидео, да се она његова велика мисао не да више остварити, било с тога, што се томе противио српски народ, или што је у то доба умрла његова дојакошња верна савезница, царица Јерина. С тога је желео, да му се син Стеван нађе у близини, јер није хтео да му престо наследи синовац Владислав. Од тога се доба Стеван опет настани у Србији.

Милутин није проживео на миру последње године свога живота. 1318 године подиже се на њ Карло Роберт, краљ мађарски, који се здружио беше са Карлом Сицилијанским и неким арбанашким поглаварима. Карло Роберт одузе му један део мачванске баније, а Павле, гроф брибирски, неке земље у Босни. Остале савезнике тим је лакше свладао Милутин, што се мађарски краљ због унутрашњих немира мораде вратити својој кући.

Милутин је умр'о 13211 год. баш кад се спремао, да се умеша у распру између старијег и млађег Андроника.

Ма да је у потоње доба српска држава претрпела гу

Стеван Урош III, Слепи, није са свим изгубио свој вид, шта више, док се бавио у Византији, готово се са свим излечио. Он је познат у историји поглавито по имену Дечански, а то је име задобио од оне дивне цркве, коју је у Дечанима подигао. Одмах у почетку своје владе имао је да се бори са двојицом, који су огласили право на престо. Један од ових беше његов млађи брат Константин, као и он ванбрачни син Милутинов, а други Владислав. Стеван их је победио и обојица су у боју погинула.

мирно сносио ове очине грчке симпатије, у толико мање, што су те симпатије, због Стеванове друге женидбе Гркињом, постале опасније, јер је с оном могао изродити децу. По што је Душан видео, да му је право наследства у опасности, пристане на скоро уз незадовољнике, који су се из дана у дан множили. Српски духовни и световни великаши све су брижнији бивали због последица, које се могле изродити из краљеве превелике симпатије према Грцима. Незадовољници се око младога краља прикупљаху. Ово запето стање међу оцем и сином већ је поново долазило до јавног непријатељства, али се свагда свршавало измирењем. Најпосле године 1336-е (или по некима већ 1332-е године) Душан је, било из частољубља, или што су га на то потицали његови савезници, незадовољници, оружаном. руком на оца напао, овога заробио и убио, или је бар допустио, да га устаници убију. После тога дела ступио је Душан на престо, као прави краљ српски.

Дело оснивања државе, којој је Немања темељ положио, велики је напредак учинило до почетка Душанове владе. Све су српске земље (осим Босне) уједињене биле у једноставну државу, која у свом унутрашњем устројству показује истина спор али сталан развитак. У течају овога времена поједини снажнији владаоци увећаваху простор државе новим областима. Њихове срећне војне противу Грка и Бугара учинише, те је Србија у Европи постала чувена, њихове се свезе са западом умножише, а преговори с папама још више пробудише пажњу западне Европе. Не да се дакле порећи, да је Србија, већ у првим десетинама ХIV-га века, међу осталим државама уживала не малу важност. Број становника знатно се множио, материјално је благостање цветало, па и ако се индустрија још не бејаше из својега повоја развила, опет је држава отворена била страним трговцима, који су својом радиношћу морали благотворно утицати, да се народ српски обогати. А, као што ћемо видети,. и у правним односима одомаћило се по мало уређеније стање. Српска је држава дакле очигледно пошла путем напретка.

Али не смемо заборавити ни оне црте, што ову слику помрчују. Нарави и обичаји још су били сурови и дивљи. До душе, ни остале европске државе онога доба у том обзиру не показују цивилизованије стање. Али је у западној Европи већ почео да се развија грађански живаљ у варошпма, који је положио темељ познијем развитку цивилизације својом вредноћом, мирним животом и усталачком индустријском и трговачком радњом, а поглавито оном тежњом, да особитим правима штити своје интересе. Србија је све до краја оскудевала у варошком, управо грађанском живљу; и по томе није било могуће, да поникне таки сталеж, који би с једне стране држао равнотежу према привилегисаном реду људи, а с друге би стране поступно к себи привлачио масу народа.

С тога се морално стање српскога народа у ХIII-ом и ХIV-ом веку показује на сваки начин у црњим бојама, него у осталих европских народа. Налази се, до душе, и на другим местима сверепост и подлост. Српски краљеви, који су један другога протеривали, један другоме вид или сам живот одузимали, нису можда били сверепији од других сувремених европских владалаца, који су у исто доба така иста зла чинили. Историја окривљује Милутина, што је био разуздан и похотљив; кори га што се четири пута женио, отеравши од себе своје прве три жене. Али много више заслужује, да се за тако што окривљује енглески краљ Хенрик VIII, који је много позније живео.

Истина је, да су српски краљеви показали не мало лукавства у преговорима својим са римским папама и са грчким царевима. Али зар сувремена историја самих тих римских папа, зар историја сувремених малих и талијанских и готово свију европских држава а да и не помињем скроз покварену византијску државу, зар те историје сувременика не показују далеко очитије примере лукавства и неверства?! Српски су великаши устајали противу својих владалаца, радили су да добију учешћа у јавним пословима, и често су гледали, да ограниче краљевску власт. Али зар не налазимо на таке појаве и у Француској и Енглеској?! До душе, устанак енглеских барона противу краља Јована без земље' донео је устав (Magna charta), док на против превлађивање српске олигархије, и друге незгодне прилике допринеше к пропасти државе. Али и овоме налазимо примера у историји Мађарске.

Површном се посматрачу побожност српских краљева може учинити као претворство; па опет она то није била. Црква се свагда показивала као веран и поуздан наслон оним заиста патриотским и народним владаоцима. И сам Немања имао је да захвали свештенству за највећи део својих успеха. У осталом црква се у средњем веку, не само у Србији него и по другим крајевима, показивала врло попустљива и гледала је кроз прсте владаоцима, који су градили цркве и манастире и баштинама их обдаривали. Побожност, која иде на то, да се покаже само у спољашњим знацима, и онда као и данас, није исто што и морал. И по томе она побожна ревност српских краљева поред свију неморалних њихових дела, не изгледа ни мало као излив претворства. Није нам намера да бранимо ондашње морално стање српскога народа. Али, са гледишта историјске објективности, било би неправо, да их оптужујемо само за то, што су имали погрешке свију народа европских онога доба.

При свем том, ова иста објективност захтева, да признамо, и ако је српски народ са осталим народима био готово на једнаком ступњу развитка, да нам се српска историја показује много суморнија него историја осталих европских држава. А томе је узрок, што у Србији као што смо рекли, није било посредног елемента, који би носио у себи клицу потоње цивилизације.






Politica de confidentialitate



DISTRIBUIE DOCUMENTUL

Comentarii


Vizualizari: 597
Importanta: rank

Comenteaza documentul:

Te rugam sa te autentifici sau sa iti faci cont pentru a putea comenta

Creaza cont nou

Termeni si conditii de utilizare | Contact
© SCRIGROUP 2022 . All rights reserved

Distribuie URL

Adauga cod HTML in site